Све и да генетичар Стојковић ништа није предложио, предавао, написао, чињеница да су захваљујући његовом раду у клиници рођена деца чини га заслужним за улепшавање света
Миодраг Стојковић (Фото: Н1)
Сваки Србин који преузме терет ваљаног служења својој отаџбини, макар и подсвесно зна о предању и реалној шанси да његова глава једаред заврши у неком Стамболу, Хагу, Јасеновцу. Оно чему ни свест ни подсвест још нису успеле да се прилагоде, ни после протека поприлично векова, јесте борба са ветрењачама у сопственом народу. Један од начина борбе јесте повремена промена средине. Меша Селимовић је то сликовито приказао кроз судбину Хасана у роману Дервиш и смрту, где сусрет са проблемом описује на следећи начин:
„По ономе што није бајка, изгледа да ничег необичног у њему није било. Прошавши у школи кроз ватру вјерског заноса, а још млад изучивши Абу Синаову природну и критичку филозофију код неког слободоумног сиромашног мислиоца, каквих је на Истоку било много, а кога је често помињао са љубављу и подсмијехом, ушао је у живот са теретом који већина нас носи: с примјером великих људи пред очима и са жељом да их слиједимо, а без икаквих знања о ситним људима с којима ћемо се једино сусретати. Неко се брже отараси тих непогодних узрока, неко спорије, неко никад. Хасан се рђаво прилагодио, преосјетљив због свега што је његово лично и завичајно, увјерен у људске вриједности које ће свугдје стећи признање…“
Елем, у дневном листу „Политика“ од пре пар дана могло се прочитати да је извесни Горан Цветановић, градоначелник Лесковца, славећи изборну победу у Медвеђи, „објаснио“ разлоге одласка генетичара Миодрага Стојковића из Лесковца. Како ми је деловало да је новинар „Политике“ прилично невољно и штуро пренео вест, вероватно се помало и сам стидећи шта све папир мора да претрпи, нашао сам подробније на интернет страници JugMedia.rs.
Извор: JugMedia.rs
Из изјава градоначелника произилази да је Стојковић сада отишао због жене, али да га је 2005. године у Лесковац довео управо градоначелник. Наводи да је општина реновирала и предала Стојковићу двоспратну зграду на коришћење, а укупна вредност инвестиције је била баснословних 22 милиона динара. Проблем је био „накнадна памет“ Стојковића да треба још једна хируршка сала, па бехатон плоче и асфалт(!), било је ту још 10 милиона динара за научну делатност или није било, можда је дала општина можда баш НАТО. Надаље, градоначелник је са Стојковићем раније разговарао да се у једном делу клинике обавља научна делатност, односно, испитивање матичних ћелија, али се сав Стојковићев рад у Лесковцу „свео на“ лечење стерилитета и вантелесну оплодњу, што, „како је оценио“, свака клиника може да ради.
Ако склонимо на страну огромну количину примитивизма, глупости и злонамерности градоначелника Лесковца, долазимо до поразне поруке о стратегији развоја науке и враћања мудрих људи са искуством у матицу. Ако сте међу најбољим у свету у томе што радите, након борбе са бирократама добићете можда 10-20 милиона динара инвестиција у Ваш животни пројекат, под условом да се у магацину, једној канцеларији и двема собама „бавите науком“. И резултатима парирате неком Харварду са буџетом нивоа мање државе.
Прво сам се сусрео са Стојковићевом књигом „Црничани“ која говори о миграцијама Срба у време Краљевине Југославије у оно што се данас зове Северна Македонија, кроз призму судбине породице аутора. Читајући књигу, да се приметити да је аутор свестан српских ветрењача, обзиром на сликовит приказ корумпираног и бескрупулозног краљевог чиновника – начелника Тодосића. Потом сам прилику да сретнем два лица која су лечила сопствену и/или партнерову неплодност у клиници генетичара Стојковића. Оба лица су за истог имали само речи хвале, иако је за једно лице лечење неплодности било неуспешно.
Извор: vukoticmedia.rs
Пројекат банке матичних ћелија у Крагујевцу иницирао је генетичар Стојковић са једноставним аргументом да нам треба. Наиме, чувањем матичних ћелија у иностранству се савршено беспотребно износе паре из земље. Реч је о огромном новцу мереном у десетинама милиона евра, с обзиром да просечна цена чувања матичних ћелија у некој фирми/земљи запада износи око 2000 евра. Дакле, банка матичних ћелија у Крагујевцу би, да је раније завршена, до сада вишеструко оправдала сваки уложени динар. Уместо тога, паре су ишле претпостављено поузданим Швајцарцима, Немцима, западњацима. Међу поузданим западњацима је, примера ради, швајцарска фирма Cryo Save AG која је пре неколико дана слала својим клијентима мејл чија је суштина обавештење да ће од сада матичне ћелије корисника бити чуване код и од стране подуговарача у Пољској. Наравно, они ће и даље вршити надзор, по највишим стандардима, у складу са најбољом праксом, на задовољство клијента, итд. На то пресељење реаговало је бар једно лице (адвокат Растко Петаковић на свом Твитеру) а исход је и истрага против одговорних лица Cryo-Save AG покренута у Швајцарској.
Све и да генетичар Стојковић ништа није предложио, предавао, написао, чињеница да су захваљујући његовом раду и знању (као и оном његових колега) у клиници рођена деца чини га заслужним за улепшавање света. А клиника је у Лесковцу, не у Прагу, не у Београду. Колико је то значило и значи паровима са југа Србије и са свих других страна, свако нек’ за себе процени. Уосталом, фотографије деце на профилу клинике које постављају захвални родитељи, говоре више од хиљаду речи.
У роману Дервиш и смрт, управо да се не би трајно разочарао у људе из свог родног краја, Хасан повремено путује са трговачким караванима и напушта га, враћајући му се са љубављу. Можда је и генетичар Стојковић увидео да је за љубав према Лесковцу и Србији потребно мало да скокне до Америке. Привремено, надамо се. Но где год он био, ваљало би да завршимо банку матичних ћелија. Због свих нас.
Categories: Да се ја питам
Оставите коментар