Александар Боцан-Харченко: Совјетски Савез желео заједничку борбу са западним Савезницима

Трећи рајх је покренуо иницијативу да се 23. августа 1939. закључи Уговор о ненападању и тајни додатни протокол о разграничењу утицајних сфера. Совјетска страна била је приморана да донесе тешку одлуку

Александар Боцан-Харченко

Првог септембра ове године свет ће обележити тужан датум, 80 година од дана почетка Другог светског рата, најкрвавијег у историји човечанства.

У Русији не постоји породица коју није дотакла ова колосална трагедија. Совјетски Савез положио је 27 милиона живота.

Данас се сећамо догађаја који су постали пролог за Други светски рат, схватајући да без разумевања историје није могуће градити садашњост. Време неумитно пролази, очевидаца те епохе све је мање. Ипак, о сложености предратне ситуације, као и о истинитим поводима за рат непобитно сведоче архивска документа.

Сутра ће бити касно, али данас…

Из историје није могуће избрисати попустљивост западних држава према реконструкцији војне моћи Рајха, њихову профашистичку неутралност у Шпанији и суздржаност о питању аншлуса Аустрије од стране нациста – такозвану политику „умиривања“ и „повлађивања“, а у ствари политику циничног споразумевања са нацистичком Немачком како би њене агресивне тежње биле преусмерене ка Истоку.

Алтернатива „повлађивању“ тих година могао је да постане систем колективне безбедности за који се доследно залагао СССР. Године 1935. совјетска влада потписала је уговоре о узајамној помоћи с Француском и Чехословачком који је требало да постану окосница таквог система.

У изјави Народног комесаријата иностраних послова СССР-а од 17. марта 1938. године, која је ускоро након аншлуса Аустрије била упућена Лондону, Паризу, Вашингтону и Прагу, наводи се: „Сутра већ може бити касно, али данас време за то још није прошло, да све државе, нарочито велесиле, заузму чврст, недвосмислен став поводом проблема колективног спасавања света.“ Међутим, позив Москве је остао без одговора.

Британски премијер Невил Чемберлен на аеродрому Хестон после састанка са Хитлером, 30. септембар 1938. У руци држи декларацију обостране посвећености мирољубивим методама који су потписали он и Хитлер (Фото: Викимедија)

Сраман Минхенски споразум западних држава с Хитлером и Мусолинијем 29–30. септембра 1938. године о предаји Судетске области Чехословачке Немачкој постао је врхунац политике „повлађивања“, означио је капитулацију западних земаља пред нацистичком Немачком и фашистичком Италијом. У парчању Чехословачке, не пропустивши прилику, учествовале су и Пољска, која је приграбила Тешинску област, и Мађарска, која је присвојила део Јужне Словачке. Ускоро, након Минхена, Велика Британија и Француска су с Хитлером потписале декларације о ненападању. Перспектива стварања јединственог антисовјетског фронта изазивала је у Москви све већу забринутост.

Окупација Чехословачке од стране хитлероваца уследила је 15. марта 1939. године. Територија те земље постала је база за продор ка Истоку.

План операције „Вајс“ – упада у Пољску 1. септембра 1939. године – Хитлер је најавио 11. априла 1939. Рат у Европи је постао неизбежан.

Преговори су губили смисао

СССР је, ипак, и даље инсистирао на обједињавању напора европских земаља ради очувања мира, иступивши 17. априла 1939. с предлогом да се с Великом Британијом и Француском склопи тространи уговор о узајамној помоћи. У Москви су при томе сматрали да ће договори с Лондоном и Паризом бити пуноважни само уколико се њима придружи Варшава. Али антируски расположени владајући кругови Пољске били су убеђени да ће им Велика Британија и Француска пружити подршку и без Москве. Током тростране размене мишљења испоставило се да Енглезима и Французима није одговарао совјетски нацрт уговора који је предвиђао хитну војну помоћ у случају агресије. Лондон и Париз су намерно одуговлачили преговоре, настојали да сведу сопствене обавезе на минимум, играли двоструку игру – преко обавештајних служби Москва је добијала информације о тајним енглеско-немачким контактима. Коначно, у августу 1939. године Велика Британија и Француска, као учеснике у припреми војне конвенције, упутиле су у Москву делегације које чак нису имале неопходна овлашћења, док је Совјетски Савез заступало највише руководство оружаних снага са народним комесаром одбране на челу. Преговори су губили сваки смисао.

Почетком августа 1939. године, с обзиром на такве околности, Совјетски Савез је пристао на преговоре с Немачком. Совјетско руководство је при томе било информисано о плановима агресора. На пример, обавештајна служба је известила Москву о следећим Гебелсовим речима: „Сада користимо Русе за магловити савез. А у ствари како би нам помогли да победимо Француску и Енглеску, како бисмо се разместили свугде где наш Главни штаб сматра да ће бити неопходно, а и како бисмо се коначно обрачунали с Русијом.“

Вјачелсав Молотов потписује Пакт о ненападању између Немачке и Совјетског Савеза 23. августа 1939. (Фото: Викимедија)

Заправо је Трећи рајх покренуо иницијативу да се 23. августа 1939. закључи Уговор о ненападању и тајни додатни протокол о разграничењу утицајних сфера. Совјетска страна била је приморана да донесе тешку одлуку. Одлука је донета у најкраћем року, када су постали очигледни, с једне стране, неминовност рата с Хитлером, и с друге, бесплодност тространих преговора и реална могућност зближавања Велике Британије и Француске с Немачком. Своју улогу одиграо је и оружани конфликт с Јапанцима на Халкин Голу, ратовање на два фронта се није чинило могућим.

Совјетски народ се није повукао

У зору 1. септембра 1939. године војска нацистичке Немачке упала је у Пољску.

Слутње Москве су се обистиниле: Лондон и Париз су препустили Пољаке судбини и, не губећи наду у конфронтацију Немачке и СССР-а, званично објавивши рат Немачкој, нису журили да ступе с њом у прави оружани сукоб, што је значајно олакшало даљу хитлеровску експанзију.

Већ по завршетку евакуисања централне владе Пољске Републике, Црвена армија је 17. септембра 1939. ступила на територију Пољске, фактички Западне Белорусије и Западне Украјине, уз директиву да се не лати оружја док пољске јединице саме не почну борбена дејства. Крајем септембра 1939. британски политичар Дејвид Лојд Џорџ наглашава: „СССР је заузео територије које је Пољска својом снагом освојила после Првог светског рата… Било би злочиначко лудило ставити у исти ред руско и немачко кретање.“

Ни Лондон, нити Париз нису оценили акције СССР-а као „агресију“. За Хитлера који је изградио државну идеологију на човекомрзачким принципима расне супериорности, и планирао масовно уништавање читавих народа – Јевреја, Рома, Словена – совјетски интернационализам по дефиницији је био заклети непријатељ.

Совјетски Савез је 22. јуна 1941. године постао следећа жртва агресије најмоћније, најорганизованије ратне машинерије тог доба. Ипак, совјетски народ се није повукао.

По цену најтежих, ненадокнадивих губитака СССР је дао одлучујући допринос слому хитлеровске Немачке, заједно са савезницима ослободио Европу од страхота нацизма и спасио европске народе од ропства и истребљења.

Беспримерно јунаштво

Нирнбершки трибунал, чије пресуде су постале неодвојиви део међународног права, једнозначно је одредио ко је био на страни добра, а ко је био на страни зла. Други светски рат је показао колико су опасне последице злочиначких покушаја постизања потпуне светске доминације, игнорисања неопходности формирања простора једнаке и недељиве безбедности. Тријумфална победа савезника поставила је темеље светског поретка на начелима колективне безбедности и међународне сарадње.

Наша дужност је да чувамо света сећања на жртве нацизма, беспримерно јунаштво војника који су се борили ради наше слободе, братство антихитлеровске коалиције. Нека та историјска искуства постану основ за јачање међусобног поверења и разумевања, развој свестране сарадње суверених држава у интересу мира наше генерације и оних наредних.
Пред нама су свечани датуми – 75 година од ослобођења Београда 20. октобра 2019. године и 75 година Велике Победе 9. маја 2020. године. Драго нам је што их дочекујемо заједно са Србијом.

Наслов и опрема: Стање ствари

(Печат, 30. 8. 2019)

Advertisements


Категорије:Преносимо

Ознаке:, , ,

4 replies

  1. (З)бацимо на ђубриште историје прозападне компрадорске велеиздајнике Горбачова, Јељцина и Вучића.
    ЖИВЕЛО АНТИНАЦИСТИЧКО СРПСКО-БЕЛОРУСКО-РУСКО САВЕЗНИШТВО!
    НИКАД у ЕУ-НАТО!

    День Победы – Лев Лещенко

    Свиђа ми се

  2. Лепа, дирљива и за наивне мале српске совјето(“русо“)филчиће лако сварљива бајка Боцан-Харченка, у којој је као анђео описан један од вукова (СССР) који је заједно са Немачком започео Други Светски рат нападом на Пољску, а стицајем познијих околности (напад Немачке на СССР) постао део Црвенкапице, која је на крају победила . У тој бајци је нестала/забашурена и једна по СССР незгодна мрачна шума (Катинска), која као да се није ни догодила, али досадна злопамтила – Пољаци је итекако памте и не заборављају …
    Наравно, Боцан-Харченко надугачко и нашироко набраја неподопштине Немачке током година које су претходиле почетку рата, на које су – што је и тачно, како он каже, жмуриле “зле и подле западне силе“, али при том сасвим заборавља (?) да обавести наивне мале слушаоце/читаоце своје бајке – мале српске совјето(“русо“)филчиће, о томе чиме се тада све бавио добри и наивни СССР, и на што су исто тако жмуриле “зле и подле западне силе“, нпр. на случајеве : Финска, Летонија, Естонија, Литванија, Молдавија (које је све осим Финске, на коју се малко загрцнуо па био присиљен на потписивање мира) , СССР у сласт попапио, али немојмо му замерити – причи ту није крај…
    Јер – ко зна како би се та прича завршила да на крају Ујка Сем није, због безобразне и крајње несмотрене и глупе акције Јапана у децембру 1941 г. (напад на Перл Харбор) објавио рат Јапану и Немачкој. До тада су акције СССР-а на фронту против Немачке биле доста мрачно- жалосне, и питање је како би се све по њега даље одвијало да није било касније издашне војно-техничке помоћи СССР-у од стране Запада, посебно од САД, а о томе мали српски совјето(“русо“)филчићи ништа не знају… СССР се од децембра 1941г. крајње опрезно држао према Јапану, против кога су ратовале све тадашње силе-савезнице СССР-а. СССР се, са своје стране, држао неутралности и мирне сарадње са тим истим Јапаном све док… у другој половини 1945 г., после америчког атомског бомбардовања Јапана и његовог самртног ропца, у души СССР-а није поново (као и после сличног случаја 1941 г. у Пољској) прорадио његов природни лешинарски нагон, па је – као и у случају Пољске с леђа напао на Јапан који је био у самртном ропцу, и за себе приграбио нека (Курилска) острвца…
    И – тако се, у тој фази врло повољно по СССР завршава та допуњена бајка, која се није баш тако повољно завршила по источноевропске државе које су после 1945 г., из немачке 4-5 годишње окупације потпале под “ослобођење“ – тј. совјетску педесетогодишњу окупацију. Али, и томе је дошао крај падом Берлинског Зида…

    Свиђа ми се

  3. Ал’ је историчар повиесне збиљности начитан! Руси су лешинари, Амери су хуманитарци.Амери једном бомбом хумано реше ствар са Јапаном, али тема су Курилска острва. Колико је било руско-јапанских ратова и зашто су вођени? Ил’ су та острва од постанка амеба била јапанска? А остале, рецимо европске, границе царске Русије исто нису битне? Историја не почиње с комунистима и њиховим (зло)делима. Стаљин је вратио оно што је Лењин жртвовао ради доласка на власт. Пољска је кроз историју била Русија, једно време није ни постојала. Руси памте и 1612. и шта су Пољаци тада радили по Москви. Није Катинска шума била тек тако неки случајан покољ. Није ни Блајбург. Освета је део рата, колико год била закаснела.
    Него, да баталимо ми причу о руским освајањима, како оно Калифорнија, Тексас, Аризона, Невада… посташе део Америке? Откуд право Трампу да се увреди кад му Данци кажу да Гренланд није на продају? Какво право има Америка да своје националне итересе брани малтретирањем Кубанаца, Венецуеланаца, Иранаца? Где нестадоше Индијанци из северне Америке?
    Текст руског амбасадора садржи наведене тачне чињенице. Свако може да буде опредељен за и против некога, па и Руса, али пљување по Русима због текста поводом избијања Другог светског рата је увредљиво. Свака нација има своје грехе и они треба да се знају. Оно што не сме да се ради је да се намећу закључци који замењују тезе. Циљ коментара историчара је да каже да су Руси и Немци започели рат. То је тежак фалсификат. То је лаж без премца. Закључак да је борба за мир била кад је Запад потписивао уговоре са Немцима, а да су Руси припремали рат потписујући исто, је грдна увреда Русима и истини.
    Само пар питања за историчара. Хоће ли наши праунуци, кад буду ослобађали Косово, бити освајачи и отимачи туђег? Да ли је потписивач Вучић сад велики миротворац? То што он ради, је л’ у интересу трајног мира?

    Свиђа ми се

  4. Harcenko je u pravu. 2011 je u svom izvrsnom tekstu Petar Andjelkovic u potpunosti rasvetlio ta desavanja i povezao sa ovim sto se nama desava. Tekst je i danas posle gotovo 9 godina aktuelan.

    Uzivajte: http://www.nspm.rs/politicki-zivot/projekat-prometeizacije-i-komadanje-srbije.html?alphabet=l

    Свиђа ми се

Пошаљите коментар

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google photo

Коментаришет користећи свој Google налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s