Слободан Малдини: Шећерна водица – споменик Стефану Немањи и Пантеон мира

Изгубљен на танкој линији између кича и шкарта, несрећни „Пантеон мира” има једнако лош укус шећерне водице препознатљив на споменику Стефану Немањи

Споменик Стефану Немањи и Пантеон мира (Фото: Фејсбук страница Слободана Малдинија)

Национални монумент је место историјског, просторног а посебно културног значаја за једну државу. Споменици таквог карактера су национална културна добра и уживају посебну заштиту. Савремени споменици овог карактера су од ванредног интереса и подиже их држава. По правилу, то су врхунска уметничка дела која представљају крајње домете културе једног народа.

Ових дана приводи се крају реализација Споменика Стефану Немањи. За овај национални монумент су, парадоксално, организовани међународни вајарски и урбанистички конкурси на којима су изабрани предлози странаца: руског вајара Александра Рукавишњикова и урбанистичко решење шпанског бироа „Фенвик Ирибарен архитектс“. Избор споменика руског аутора пратило је противљење чланова стручног жирија, а угледни српски вајар професор Миодраг Живковић је чак напустио жирирање. Они сматрају да изабрано решење споменика није квалитетно уметничко дело. Насупрот негативним оценама стручњака, лоше изливена скулптура српског владара ниског уметничког квалитета завршава се у Москви и припрема за транспорт у Србију. Због непотребних колосалних димензија – висине 23,5 м, при изради је утрошено 80 тона бронзе и 300 тона других материјала. Иако није објављена, цена скулптуре извесно је астрономска. Бачен на безвредан кич, тај новац је могао да буде инвестиран на кориснији начин, на пример у изградњу недостајуће Националне ликовне галерије.

Али, забрињава најава другог националног монумента. Ради се о „Пантеону мира“, грандиозно замишљеном споменику Михајлу Пупину и Вудроу Вилсону ауторке Катарине Трипковић Панчић. У уметности, пантеон је грађевина посвећена свим боговима, а не миру нити познатим људима. Ово дело младе вајарке које треба да има међународну репутацију, политичари гурају по „принципу свршеног чина“, без икаквог, па ни међународног конкурса, нити могућности да стручна јавност да о њему свој суд. Ауторка пројекта је млада, непрофилисана уметничка директорица у својој породичној ливници са традицијом кратком једва две деценије. Изгубљен на танкој линији између кича и шкарта, несрећни „Пантеон мира” има једнако лош укус шећерне водице препознатљив на споменику Стефану Немањи. Композиција двојице великана смештених у амбијент новокомпонованог таблоидног фолк неокласицизма са намештајем стила Лујева, примерена је по културу понижавајућој естетици српских ријалитија. Архитектонски елементи овог „стила“ подсећају на „скупе” приградске виле српских скоројевића. А о ликовној вредности скулптуре не треба трошити речи. О томе говори она сама.

Остаје нам само да жалимо због сулудо потрошеног новца на негативну промоцију културе земље и да се стидимо зато што ће нас ускоро светски познаваоци уметности сврстати у исти ред са надреалном провинцијском сценом скулптуре Скопља – града надалеко познатог по кичу.

Другио део наслова и опрема: Стање ствари

(Вечерње новости/Фејсбук страница Слободана Малдинија)

Advertisements


Категорије:Преносимо

Ознаке:, ,

7 replies

  1. Спомен Стевану Немањи је демагошко подилажење народу да не види шта је направљено од Савског амфитеатра – амфитеатра више нема! Продат је за 2 хотела и мало богаташке обале – ко да све то није могло на левој обали Дунава?!

    Свиђа ми се

  2. Можда би се требали подсетити да је идеју о „ренесанси“ Великог жупана Стефана Немање, у виду споменика и снимања филма о његовом времену и делу, дао познати историчар-аматер родом из БиХ (сада Република Српска) Лука Мичета. Он је ту своју идеју за, тада премијера, Вучића износио у неким ТВ наступима пре неколико година. Што се тиче изгледа новог „Пантеона мира“, он доста подсећа на једну грађевину на Калемегдану, лево од Споменика захвалности Француској, са основом кружног облика и стубовима около. Ту се понекад одржавају музичке представе и добро служи за такве намене.

    Свиђа ми се

  3. Ovom spomeniku Stefanu Nemanji ništa ne fali.

    Свиђа ми се

  4. Живео сам у Паризу када су се рушиле Хале, дистрибутивни центар пијачне робе који је још Емул Зола назвао „трбухом Париза. Циљ је био да се на том месту, препуном даноноћног живота, мириса француских специјалитета, али и пацова и других глодара, изгради културни центар Бобур. Критике и о изгледу новог здања и о поништавању традиције града биле су много жешће од приказа аутора овог чланка, Додуше, са мало мање малициозности, горчине, зле воље, ниподоштавања уметничког рада другог и наравно без толико политичких конотација.
    Интересантно је да су се сви пацови на потпуно необјашнјиви начин из Хала преселили у ново изграђени центар Ранжис у близини аеродрома Орли.
    Данас се испред центра Бобур могу видети километарски редови знатижељних посетилаца са свих страна света и са свих меридијана жељних да виде значајна уметничка остварења и изложбе радова уметника са свих страна планете.
    Скоро да је још већа галама била поводом изградње пирамиде на улазу у Лувр. Мета напада су били и аутор, и управа музеја и градски оци, а изнад свих, тадашњи прдседник Француске Митеран.
    Таквих примера, као што је овај о Савском амфитеатру има свуда по свету само са мало мање неподношљивости према ствараоцима који су предмет критике.
    Само да подсетимо да је за увођење гвозденог плуга уместо ралице имало више противника од примене Вуковог правописа.
    Не би било изненађење да се појаве жестоки критичари градитеља Храма Светог Саве и прелепог мозаика израђеног, такође руском руком.
    Уметничке душе су за нас, обичне смртнике, ипак теже схватљиве па их због тога не би трбало осуђивати осим кад мишљење критичара уметничког дела почива искључиво на политичким порукама.

    Свиђа ми се

  5. @Драгослав Пакић: Поредити Београд са Паризом у туристичком и архитектонском погледу говори о крајње смешној манији величине. На фотографијама и тексту о споменику Стефану Немањи, види се да то сигурно није вредно уметничко дело – а њене димензије и место на коме треба да стоји, потврђују да и они „нишчи духом“ који су направили тај концепт пате од исте мане као и Ви. Што се тиче оног „Пантеона Мира“ – ако то није нечији скаредни виц, и ако заиста ваши властодршци то озбиљно намеравају – онда се може изразити само нада да та скаламерија неће дуже потрајати него што је Версајски мир трајао… Ја сам рођен у Београду пре Другог Светског рата, не живим већ много деценија у њему, и упркос његовом послератном накажењу соц-реалистичком „архитектуром“ и таласима новопридошлих, који по свом духу ни мало не личе на неккадашње београђане, ипак волим да понекад свратим у њега – између осталог и у потрази за све ређим траговима старог Београда- али морам признати да се после пар дана боравка у њему све више радујем што ћу га за који дан напустити.

    Свиђа ми се

  6. (Ја сам рођен у Београду пре Другог Светског рата, не живим већ много деценија у њему, и упркос његовом послератном накажењу соц-реалистичком „архитектуром“ и таласима новопридошлих, који по свом духу ни мало не личе на некадашње Београђане,)

    Па да, још је Вук Караџић писао да Срби не живе по градовима. па ни у Београду. У Београду су претежно живели Турци и неке нације и етничке групе које су се са њима слагале. А захваљујући новим „сеобама“ Срба крајем прошлог и почетком oвог века, и у Београду има више Срба. А староседеоци Београда, навикли на турска, аустријска и југословенска времена, осећају неку дозу нелагодности у суживоту са новопридошлима. Али, нису нови грађани творци разних монументалних здања. Ту се скривају недовољно познати а сујетни аутори, који у самоодбрани за неслагање са њиховим делима и идејама у „преправљању“ Београда, приписују неукости и необразованости новопридошлица.

    Свиђа ми се

  7. @Арсеније Стојковић: Ценим Ваше године. Нисам поредио Београд са Паризом у туристичком и архитектонском погледу. Намера ми је била да кажем како су реакције на многе новине по природи ствари сличне у Паризу, Београду, Бечу или Степојевцу. Било да се ради о скулптури, пирамиди, гвозденом плугу или Вуковом правопису.
    Нисам толико вешт и не располажем довољним знањем да би на основу фотографије могао да одредим уметнички домет скулптуре у питању. Текст о њој сам проценио малициозним, омаловажавајућим и непримереним за један уметнички рад без улажења у разлоге таквих ставова критичара, осим што сам узео слободу да посумњам како све то има одређену дозу политичке конотације која се односи на, како рекосте, „наше властодршце“. Политика и уметност су најчешће у некој врсти раскорака па их и не би тебало стављати у исти кош.
    Жао ми је због Вашег разочарења у новопридошле Београђане иако би себи дозволио слободу да Вас подсетим како су новопридошли у наш град и Андрић, и Ћосић, и Кустурица, и Џумхур, и Момо Капор, и Милутин Миланковић и његова светост поч. патријарх Павле,и …за које се сигурно не би могло рећи да су „нишчи духом“.

    Свиђа ми се

Пошаљите коментар

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google photo

Коментаришет користећи свој Google налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s