Расправа о бојкоту је постала прилично разграната, полемизира се вешто, жучно а неистомишљеници се са праведничким гневом оптужују да су „кукавичија јаја“, Вучићеве марионете и издајници
Извор: Демостат.рс
Паралелно са сеансама по правилу Четам хауса – које је благородни лорд Горан Весић благоизволео неиспоштовати –на Факултету политичких наука тече још једна расправа међу самим опозиционим странкама. Реч је о бојкоту.
Ближи се средина септембра за када су неке странке, кључне чланице Савеза за Србију (по свој прилици највећег опозиционог блока) заказале да ће обзнанити одлуку да ли су вољне да учествују на изборима идуће године. Председништво Народне странке донело је одлуку да бојкотује предстојеће локалне и парламентарне изборе под садашњим условима. Председник Демократске странке, Зоран Лутовац, изјавио је како ће идуће недеље бити одржан састанак ширег председништва уједињеног ДС-а, а затим и Главни одбор на коме ће бити донета одлука. Странка слободе и правде Драгана Ђиласа, судећи по изјавама појединих званичника склона је бојкоту. Своју одлуку обзнанио је и покрет „Не давимо Београд“.
Демократска странка Србије и њихов потенцијални коалициони партнер СПАС Александра Шапића, насупрот томе, склонији су да на изборима учествују. Члан извршног одбора Покрета слободних грађана, Стефан Симић, казао је како ће ова странка подробно промислити све аргументе за бојкота и против њега, те да ће на крају преломити о свом учешћу на изборима. Симићевом увиду – да је прерано категорично се опредељивати у овом тренутку – нема се шта приговорити.
Расправа о бојкоту је постала прилично разграната, полемизира се вешто, жучно а неистомишљеници се са праведничким гневом оптужују да су „кукавичија јаја“, Вучићеве марионете и речју, издајници опозиционе ствари. Оптужени узвраћају да критичарима недостаје такта, да не виде како бојкот води опозицију у самомаргинализацију и пропаст а режиму даје још четири године мање-више неометене власти. А после тога ко зна шта ће бити.
Милош Милојевић (Фото: Соња Ракочевић)
Укратко: и случај за бојкот и случај против бојкота могу се разборито заступати. Ова расправа захтева подробнију анализу и неку другу прилику. Кључно у овом тренутку јесте да се странке нису определиле, да постоје индиције да су неке вољне да на изборима учествују и да се најгрлатији и највидљивији део опозиционе јавности („Твитер заједница“ и гласачи на мрежним анкетама) углавном опредељују за бојкот. Што, на крају крајева, може да нашкоди опозиционим странкама – чак иако се определе за учешће на изборима – и да им скине неколико десетина хиљада гласова који ће можда бити кључни за добијање посланичких мандата.
Уколико опозиционе странке своје учествовање на изборима вежу за испуњење услова који су формулисани у оквиру протестног покрета „1 од 5 милиона“ онда је бојкот готово известан. Владајуће странке не учествују у доброј вери ни у расправама на Факултету политичких наука. Циничне опаске Владимира Орлића, Владимира Ђукановића и Горана Весића допуњују опаску историчара лорда Ектона увидом да и неапсолутна власт може апсолутно да квари. Када и како се онда могу побољшати неправични, а понекад и криминални изборни услови?
Међутим, опозиционе странке се могу понети и страначким прагматизмом и преломити да је, на крају крајева, неучествовање на изборима штетнија опција. Тај прагматизам може да почива на уверењу како нема ваљаног одговора на питање „а шта после бојкота“ као и на неспремности да се сноси политичка одговорност за евентуални неуспех бојкота (а ту могућност никако не треба занемарити). Нема сумње да би у том случају те странке постале мета жестоких напада најјароснијих бојкоташа – чији утицај не треба прецењивати али ни потценити, на шта подсећају „бели листићи“ и метеорска политичка каријера Саше Јанковића.
Оно што се чини најизвеснијим када се подвуче црта претпоследње августовске недеље јесте „полубојкот“ – неки ће учестовати, неки ће бојкотовати и клети оне који учествују. Неки ће можда ући у Скупштину док ће неки остати испод црте. Стотине хиљада опозиционо настројених гласача расуће се на све стране. А те, 2020. године, још једна влада предвођена подобном марионетом Александра Вучића почеће да крцка четворогодишњи мандат. Уосталом, петогодишњи план је тек усвојен.
Categories: Позови М. М. ради колумне
Историјат претходних избора (без бојкота)? Неких 40% апстинената … то су они природни бојкоташи…Колики је % убеђених опозиционара који би заиста бојкотовали изборе? Један добар део њих су и иначе вечити апстиненти и без бојкота… Па – бићу широкогруд: 10%… на тај начин би до 50% бирача на овај или онај начин апстинирало/бојкотовало. Властодршце за то боли – пристојно речено „прслук“. Уз тоталну контролу медија потпуно су сигурни у победу, уз козметички додатак подобне „опозиције“ коју по потреби могу да мобилишу, тек толико да у Скупштини не влада тотална униформисаност: формалност ће бити тако задовољена. Дакле једини исправни пут опозиције је масовно учешће у једном опозиционом блоку уз максималну, сумануту активност преко свих могућих канала за мобилизацију оних 40% вечитих апстинената за опозициони блок. Без тога : тотална пропаст ако још и не буде јединственог опозиционог блока. Шансе ….?????
Излазак на изборе у овим условима је као избор дал да се заразиш сидом, еболом или ти неком тако лепом болешћу од које ћеш пуцати од здравља, ово се односи на твоје ментално здравље као гласача.
А оволике приче нису приче ни о чему другоме но само о цени Сорош долара, заправо ови округли столови су најобичнији политички кванташ.