У Србији у којој је урбана политика још неразвијена, просторно планирање се злоупотребљава ради интереса супротним интересима грађана
Кула Београд и куле Белгрејд скајлајн (Фото: Лична архива Слободана Малдинија)
Урбана политика је скуп мера и активности уређења и контроле развоја простора. Њу спроводе државе у намери да превазиђу нарастајуће проблеме урбанизације, еколошке деградације, културно-историјске девастације и унапреде квалитет животне средине. Тој намери служе развојни планови и планови заштите простора, а ради постизања овог циља неопходна је подршка стручњака. Међутим, урбана политика често није мотор развоја и заштите простора, већ је средство у служби политике, а не грађана. У малим и неразвијеним друштвима каква је Србија, она лако постаје инструмент владања и тада смо суочени са бројним проблемима.
У Србији у којој је урбана политика још неразвијена, просторно планирање се злоупотребљава ради интереса супротним интересима грађана. Из политичких намера, све више нам намећу урбанистичка решења која немају за циљ побољшање просторних услова за живот и рад, већ су у функцији ширења погрешне слике о прогресу. Протеклих деценија Србија је доживела урбанистичку експанзију. Али, уместо контролисана и усклађена са потребама и унапређењем хуманости живота, ова хаотична градња великих размера има политичке циљеве. Уз искључење стручне јавности, противно упозорењима урбаниста, Београд је данас градилиште у којем се брине пре о интересима страних компанија, Арапа, Јевреја и локалних моћника, него о интересима његових становника. Стратешки најзначајнију позицију у Европи – улив Саве у Дунав заузели су странци, који ту граде симбол своје моћи и присуства овековечен у архитектури. У овој трци да заузму позиције, у плавном терену Београда на води Арапи граде Кулу Београд, најављену као „највишу у Србији“, коју покушавају да надвисе Јевреји кулом Белгрејд скајлајн на брду изнад. Ради се о превласти на овом простору, утицају, снази капитала. А све то плаћа народ Србије.
Своје метеорске успоне многи политичари дугују урбанизму, јер знају да је грађевинарство симбол развоја. Кранови и градилишта представљају слику прогреса и просперитета. Међутим, мало је њих који архитектуру и урбанизам не гледају као пуко наметање моћи, већ првенствено као средство подизања квалитета живота грађана, унапређења животне средине и заштите културног наслеђа. На идеји развоја града према потребама становништва познатој под слоганом „грин енд клин“ (зелени и чисти) профилисали су се многи политичари у развијеним земљама. Онај ко у политичком програму има изградњу зелених и чистих градова и подизање нивоа квалитета живота, увек има подршку грађана. Нажалост, у Србији појам „зеленог и чистог“ често је недостижан, а уместо њега присутан је опис „сиво и забетонирано“, што је још увек „добитна комбинација“ у стварању свести у народу о наглом урбаном развоју, без обзира на стварне потребе за заштитом хуманих, еколошких и културних вредности урбаних простора.
(Вечерње новости, 16. 8. 2019)
Categories: Преносимо
Оставите коментар