Генерал Николај Тараканов појаснио је у интервјуу за Раша Тудеј да ли су у телевизијској серији Чернобиљ верно приказани сегменти ове катастрофе
Ралф Инесон у телевизијској серији Чернобиљ (лево) и генерал Таранаков (десно) (Фото: Раша Тудеј)
Нико није заповедао неискусним војницима да пуцају на краве у Чернобиљу и тамошњи рудари никада нису радили наги, рекао је, између осталог, за документарни канал Раша Тудеј генерал Николај Тараканов, који је предводио праве „асанаторе“ 1986.
Тараканов је похвално говорио о другим аспектима серије, додавши како је глумац који је играо њега урадио „сјајан посао“.
Сада осамдесетпетогодишњак, прегледао је све епизоде врло популарне минисерије, у коме га игра шкотски глумац Ралф Инесон (Ralph Ineson) и коментарисао најупечатљивије секвенце за документарни телевизијски канал РТД.
Последице и асанација
Дрво јабуке погођено радијацијом недалеко од Чернобиљске нуклеарне електране (Фото: Приватна архива генерала Тараканова/РТ)
Био је то заиста застрашујућ призор. Шта уопште може да разори читаву структуру сачињену од армираног бетона? Нуклеарна бомба? Неки велики акцидент? Нисам могао да замислим шта се тамо десило. Експлозија је сав шут и прашину винула у небо. Триста хиљада кубних метара материјала око централе било је уклоњено, укрцано на камионе и транспортовано на места за затрпавање запечаћена бетоном и покривена тешким бетонским плочама. Ово је довело до тога да ниво радијације опадне више стотина пута око места акцидента, што је омогућило да се позабавимо самом централом и да деконтаминирамо опрему. Дуга је то прича. Све у свему, војници су били ти који су то обавили. Због тога када год ме питају о томе увек кажем: да, били су ту научници. Наравно да је ту било научника; и сам имам докторско звање. Али војници су били главни хероји ове приче. Када промишљате о војној историји, увек памтите војне заповеднике, велике генерале попут Жукова и Ворошилова. Али ко је изнео целокупну борбу? То су били војници.
Колико је висок био ниво радијације коме су војници били изложени?
Војници који су деловали под мојом командом, и они на крову и они око централе, могли су да приме прихватљиву дозу радијације од 20 рем – што је максимална прописана дозвољена доза током рата […] Било је ретких случајева када су људи били изложени вишим нивоима [радијације]. И то се могло десити само због превида за који је одговоран неки од командујућих официра или због немарности самих војника.
Другим речима, сви војници су примили ратне дозе радијације у време мира.
Да, тако је […] Али без њих, не би била могућа цела операција.
У суштини, такан инцидент био је као да се одиграо рат на совјетском тлу.
Тако је, прави рат – нуклеарни рат.
И катастрофа је потрајала неколико месеци
Тако је.
Прошло је неколико месеци пре него што је отпочет посао који сте споменули, уклањање слојева земљишта и деконтаминација подручја. Али пре тога, у суштини смо се носили са нуклеарним ратом – колико дуго је то потрајало?
Рекао бих од априла до децембра. Све док нисмо поправили и поново покренули трећи реактор, који је одмах поред четвртог – оног који је уништен […] Ја и други генерали и официри смо служили тамо једномесечну смену. Редовни војници били су позивани из армије да служе током пет месеци, што је мислим било неразумно. Званично они су били позивани на вежбе резервиста.
Пуцање на краве и псе
Има та епизода [у серији], она ружна. Приказали су дечака, регрута који долази у војну базу. Оно што следи је просто смешно. Дају му униформу и тренутак касније уче га како да устрели животиње. Мислим, то је баш будаласто. Ништа слично се није десило. То је једна озбиљна грешка.
Војно оклопно возило прилагођено да учествује у асанацији Чернобиљске катастрофе (Фото: Приватна архива генерала Тарананова/РТ)
Хоћете да кажете да никада нису убијали животиње, како је приказано у епизоди?
Не, не, убијали су, али никада у стамбеној области. У стамбеним областима, није било крава, паса – нити једне животиње.Животиње јесу биле устрељиване, али то се дешавало у шумама, где су се дивље животиње и даље смуцале, попут јелена, као и говеда која су залутала након евекуације. Али приказати младог момка, недавно регрутованог, како му се одмах даје сва опрема [је просто апсурдно].
Начин на који су се ствари одигравале био је прилично једноставан. Влада је издала декрет којим објављује општу мобилизацију. Планирано је да позову 20.000 резервиста, како су се звали из, примера ради, Москве и других места […] То су све били мушкарци у годинама када су војни обвезници, углавном између 30 и 40. И, наравно, они нису ништа унапред знали о свом распоређивању. Касније, када би пристигли у базу, били би придодати различитим јединицама, воду, чети или батаљону. Тек тада су били распоређени за Чернобиљ. Тако да је процедура била извођена у складу са законом. Ипак, време које су тамо провели било је предуго.
Наги рудари
Рудари, прикупљени широм Русије, укључујући и из Туле и Доњецка, копали су тунел испод реактора без икакве механизације, ручно уклањајући стотине кубних метара земље која је потом однета на локације за затрпавање. У серији има један врло драматичан моменат када рудари почињу да раде наги. Да ли се то заиста десило?
Па, није се десило, односно – ја их нисам видео наге. Рекао бих да су уредници отишли мало предалеко. У ствари, цела та операција – која је била идеја академика Великова (Velikhov), није била нужна. Они су мислили да је дно реактора и даље било веома врело, зато што је графит и даље горео а он гори на температури од осамсто степени […] то је разлог зашто су хтели да поткопају тунел испод и поставе бетонску плочу испод реактора. Идеја је била да се употреби течни азот како би се постигао ефекат хлађења. Као у фрижидеру. Сам коцнепт је био добар, и наравно да је то помогло. Али тада је већ био септембар.
Држање мештана у незнању
Комисија је пристигла дан након експлозије. Предводио је Борис Шчербина [потпредседник Савета министара СССР-а]. Лично сам га врло добро познавао. Валери Легасов [истакнути хемичар и шеф комисије која је истраживала Чернобиљску катастрофу] био је такође ту, као и читав тим доктора и генерала. А ипак, уместо да се побрину за све, знате, с обзиром на сав утицај, они нису ни помислили на људе који су тамо живели. Требало им је тридесетшест часова да издају обзнану јавности, и све то време људи су обављали своје уобичајене свакодневне активности: деца су ишла у школу, њихови родитељи на посао. Није било обавештења.
А они који су знали питали су своје наставнике на часовима – „Госпођице, речено нам је да треба да носимо заштитну опрему у оваквим случајевима и да останемо код куће, јел тако?“ Али нико се није обазирао. Било је чак и венчања за која нико није знао да је боље да их откаже. Рибари су ишли на пецање. И верујем да је Борис Шчербина лично одговоран за све то – и то кажем с пуном одговорношћу с обзиром да сам га добро знао, лака му црна земља, умро је пре десет година. Као шеф владине комисије, он је себе изложио великој дози радијације.
Горбачову је недостајала чврста контрола ситуације
Серија приказује тадашњег совјетског лидера Михаила Горбачова као збуњеног човека, који сумња у оно што се збива и околиша да преузме контролу. Да ли је то тачно? Да ли је тако било и да ли је заиста пропустио да преузме одговорност?
Оно што могу да вам кажем јесте да, ако причамо о карактеру особе а о томе могу да говорим јер сам га добро познавао […] њему јесте недостајало да ствари чврсто држи под контролом што је, на пример, Борис Јељцин знао да чини, оно што умеју мајори и генерали који могу да преузму вођство; издавати наређења и знати шта да се ради, та врста ствари.
Тако да када је добио вести он сам није ни отишао тамо, послао је [Николаја] Ришкова [председавајућег Савета министара] и Шчербину да се побрину за ситуацију. И не знајући шта се дешава на терену; без било какве назнаке како то изгледа, он је покушавао да умањи размере опасности по становништво и домашај акцидента. Он се надао да ће комисија за који дан известити како је све у реду и [да је све] како треба.
Тако је званични наратив пажљиво избегавао да инцидент назове катастрофом – што је он уистину био. Ми смо били ти, војска, који су инсистирали да треба да буде прихваћено да се ради о катастрофи. То је била једна од највећих катастофа века коју је човек изазвао.
Легасовљево самоубиство
Приказали су како Легасов учествује на састанку [у септебмру 1986. године]. То не може бити даље од истине, пошто је он у том тренутку био у управној згради где је [касније] покушао самоубиство.
Зашто? Осећао се одговорним или је био скрхан пред размером катастрофе?
Они су га остракизовали, могу то да кажем без околишања. Министар Славски, кога сам такође добро познавао, уклонио је његово име са листе кандидата за одликовање Хероја Совјетског Савеза […] Онда се десило још нешто. Он је отишао [у Беч] са извештајем, и по повратку је рекао да треба да оформимо институт за нуклеарну безбедност […] и онда су они оформили овај институт [али] Великов и други су урадили све што је у њиховој моћи да га оставе без особља. Нико није желео да се придружи његовом тиму.
Зашто?
Ко зна? Таква је била атмосфера у то време, са свим тим интригама и играма моћи. Дошао је дотле да није могао да добије довољно гласова да буде у научном савету. Изузетан научник, звезда, и они су гласали да се искључи. Осим тога постојао је ту и трећи фактор. Његов син је убио човека у саобраћајној несрећи.
Тако, [крајем августа 1987], он је покушао да себи одузме живот. Моја супруга је у то време радила у владиној болници. Спасили су му живот, вратили су га назад. Али [свега неколико месеци касније], он је ипак [окончао сопствени живот].
Биороботи
Серија приказује да признајете како је чак и војска која је учествовала у операцији држана у незнању у вези са правим нивоом радијације и правим размерама катастрофе. Да ли је то тачно?
Једна од првих фотографија четвртог реактора пошто је ватра угашена (Фото: Chernobylgallery.com)
Не, то је потпуна бесмислица. Сад ћу вам све рећи. На тој сесији, где је [Јуриј] Самојленко [заменик главног инжењера у Нуклеарној станици Чернобиљ] извештавао Шчербину и комисију да роботи не функционишу како треба и да је и даље огроман ниво радијације на крововима прве, друге и треће јединице нуклеарне електране и око ње, и Шчербина је тада био веома депримиран и исфрустриран, и рекао је, да ли то значи да сада радимо без робота? И онда је неко, не могу да се сетим ко је то тачно био, рекао, да су сада наша једина шанса биороботи. Одмах сам знао да он мисли на војнике, знао сам то…
У серији те речи изговара Легасов
Који није ни био ту!
Тако је у једном тренутку постало јасно да није могуће да се избегне ангажман људства?
Тачно тако.
И то је била друга већа операција те врсте.
Изостављени говор
[Глумац који ме игра у серији] је урадио сјајан посао, врло је добар. Волим и глумца и начин како игра. Чак сам и ја поверовао да је заправо генерал. Наравно, крај у серији је унеколико другачији од онога што је било у стварности. Војницима и официрима дајем одличја. Тако да сам био ту, обратио сам се мом батаљону, они стоје у строју, и то је у серији како треба. Али једна ствар је пропуштена – моје обраћање војницима:
„Драга браћо по оружју, наш народ жали свакога дана како и даље чује извештаје из Чернобиља који остаје извор смртоносне радијације која угрожава целу планету. На нама је да то окончамо и да обуздамо опасност. Истина је, и то могу да вам потврдим, да вас је на овај задатак послало Министарство одбране. Без обзира на то, можете слободно да се определите. Сваки од вас слободан је да иступи из строја и биће прекомандован другде. Дајем вам један минут, и гарантујем да неће бити реперкусија, зато што су то ваши животи, и ја сам одговоран за ваше животе“.
Уклањање радиоактивног материјала
Разуме се, у стварности је било много компликованије. Након што је петочлана група била упућена, официр би одвео војнике до места. Придружени официр. Он би их довео до зјапеће рупе на крову јединице нуклеарне централе […] Њихов задатак био је да се попну уз степениште и дохвате маљеве. Разводни официр је стајао на дну степеништа, и располагао је са два тастера – једним за покретање штоперице, и другим за сирену.
Тако да, чим би војници дошли до врха степеништа, са маљевима у рукама, спремни да обаве задатак који смо им наложили ја или мој помоћник, официр би покренуо штоперицу. Пет минута касније он би пустио звук сирене. Сирена је била толико гласна да ју је чуо свако у Чернобиљу. Али војници не би ни трепнули, после вишечасовног припремног тренинга […] Онда су сулазили низ степенице и остављали своје индивидуалне дозиметре радијације.
Димитров, професор из Обнинска, нуклеарне централе, очитавао је ове уређаје како би измерио ниво изложености. Рецимо, 18 рем, или 15 […] Он је бележио бројеве. И онда би рекао: у реду, 18, слободан си.
Требало је да буде испод 20 рем?
Да, наравно. Било је појединих случајева када су људи били изложени вишим нивоима, али су они били ретки.
О колико мисија на крову по војнику говоримо?
Једна је била обавезна. Али неки су добровољно одлазили два или чак три пута. Сећам се наредника Чебана. Први пут он је озрачен са 8 рем, други пут са 15. Добијао је пет хиљада рубаља за сваки одлазак. Али он није то радио због новца. Желео је да докаже како може.
‘Ликвидатори’ на крову трећег реактора (Фото: Игор Костин/Chernobylgallery.com)
Био је ту још један момак, Степанов, ако ме памћење добро служи. Он сада ради у одржавању лифтова. Он се три пута пео на кров. Врло снажан човек. И даље је врло јак. Све то доста зависи од вашег здравља.
У сваком случају, пре него што би могли поново да оду, морали би да прођу све медицинске провере у пољској болници. Постојао је веома опсежан контролни систем, и сви заповедници батаљона и пукова били су лично одговорни за сваког војника. И ја, генерал мајор Тараканов, био сам такође лично одговоран за изложеност радијацији све до једног од мојих војника.
Са енглеског посрбио: Милош Милојевић
Categories: Посрбљено
Оставите коментар