Небојша Малић: Балкан је Трампу не 9. рупа (на свирали) већ 19. рупа (у голфу)

Савршено ми је јасно да је Трампу Балкан не 9. него 19. рупа (он је голфер, а у голфу се игра у 18 рупа), рекао је у интервјуу новинар, блогер и уредник РТ у Вашингтону Небојша Малић

Небојша Малић (Фото: Раша Тудеј/Србист)

Прије двије и по године, послије побједе Доналда Трампа на америчким предсједничким изборима, разговарали смо са Небојшом Малићем, познатим српским блогером и уредником на телевизији РТ у Вашингтону. Завршетак мучне и очигледно јалове истраге специјалног заступника Роберта Малера је за све објективне посматраче затворио расправу о руском утицају на Трампову побједу. Мени је то био само један од повода – јер догађају на америчкој политичкој сцени се смјењују вртоглавом брзином – да Малићу поставим још девет питања.

И у извјештају објављеном 18. априла ове године и у изјави од 29. маја, Малер је био јасан да нема доказа да је било дослуха између руске државе и Трампове кампање. Је ли то крај те приче?

Камо среће! Најбољи доказ да је теорија „руског дослуха“ од почетка била оружје против Трампа је што су послије признања Малерове истраге да ту ничега није било, позиви Демократа да се покрене опозив постали само још гласнији. Веле, Трамп је вршио „опструкцију правде“ својом одбраном и порицањем оптужби. Да човек не повјерује. Буквално гледамо „хашку правду“ на дјелу у Америци: крив си јер се браниш. Додатна паралела је што се ради и о апсолутној замјени теза. Наиме, Трампа за некаква небулозна непочинства терете управо ликови који су починили стварна: бивши шеф ЦИА, који је по свему судећи до лаката огрезао у пројекту „досије“, па онда кварни агенти и функционери ФБИ који су покренули истрагу на основу тих лажи, па је наставили у Малеровој екипи док им нису нашли текстове из швалерације…

Тек ћемо да сазнамо ко је шта све радио 2015–2017. као „отпораш“ по Вашингтону. Мислим да зато толико и урлају, јер хоће да се заштите од правде тако што ће у медијима (који су малтене сви на њиховој страни) створили слику да је Трамп некакав диктатор који њих, ето, ни криве ни дужне политички прогони, док је стварна ситуација сасвим обрнута, је ли.

Притом ме разочарало што чак и Трампове присталице пристају на лаж о „руском хаковању наше демократије”, које се објективно није десило и постоји једино у машти Демократа. Нико да каже „стани мало, значи наши шпијуни су огрезли у лажима, преварама и обманама, али сад треба 100% да им вјерујемо на ријеч кад кажу да се десило нешто за шта не постоје никакви докази и што је послужило као повод за њихов превратнички подухват?“ А све је јасно као дан.

Чињеница је да је инсистирање на руском дослуху” као тактика притиска знатно онемогућило Трампа у спровођењу обећане политике. На којима пољима мислиш да га је руски дослух” највише блокирао?

Без икакве сумње, на пољу међународних односа. Већ у јулу 2017. је Конгрес, малтене без противљења, изгласао пакет санкција против Русије (и Ирана и још пар земаља) који је Трампу буквално везао руке. Али и без тога, Трамп је свакодневно под притиском да покаже да „није руски агент“ тако што ће да спроводи агресивну политику Демократа, је ли. На примјер, са оним затварањем амбасада и конзулата, протјеривањем дипломата, некритичким пристајањем на енглеску причу о Скрипаљима, итд.

Е сад, ја мислим да је он далеко више успио у демонтирању америчког империјализма „испод жита” (нпр. у Сирији или Авганистану) него што се чини из изјава у јавности и медијске слике, али стварне размјере тога још се не виде. Да не говорим о позитивним помацима чим се ријешио неких саботера које је, из Бог зна којих разлога, поставио на висока мјеста у власти да би му само радили о глави и трудили се да сваку његову иницијативу осујете. Мислим да је та саботажа изнутра у ствари више сметала него оптужбе о „руском дослуху“, али то само говори колико је и једно и друго било проблем ове протекле двије и по године.

Специјални истражитељ Роберт Милер долази на Капитол Хил на састанак Правног комитета Сената, 21. јун 2017 (Фото: Алекс Вонг/Getty Images)

У нашем прошлом разговору си оцијенио да је презриви став медија и њихово ниподаштавање велике већине Американаца највећи кривац за пораз Клинтонове. Медији не одустају од антитрамповске халабуке ни послије двије и по године. Неки су чак дотукли оно мало привида објективности што су имали, да би послужили као оружје против Трампа. Колико је та појава ствар аутистичности медија, а колико ствар стратегије спотицања?

Прије неки дан сам баш коментарисао да је Трампова „супермоћ“ (било да га сматрате за суперхероја или суперзликовца) да самим својим присуством скида маске, односно открива стварност. Нико није до те мјере разголитио не само партијашку пристрасност медија него и њихову потпуну отуђеност од америчког народа и презир који према њему осјећају. Мислим, Њујорк Тајмс сада ОТВОРЕНО објављује текстове у којима се позива на неограничену имиграцију као „освету за колонијализам“ и демографски рат против потомака америчких оснивача. Овог мјесеца је почео и отворени џихад ултраљевичарских медија против било каквих дисидената на друштвеним мрежама (“афера Краудер” на Јутјубу). Просто, до те мјере су опсједнути мржњом према Трампу да осјећају потребу да пљују по Америци и руше све институције, традиције и норме за које мисле да су препрека њиховом повратку на власт – коју потом не намјеравају да испусте из шака.

Ово је давно прерасло из стратегије опструкције Трампа у борбу за апсолутну власт у држави и друштву коју прижељкују, што је постало јасно током срамотног покушаја клеветања судије Каваноа прошле године. Демократе су мислиле да су ту апсолутну власт већ освојиле током Обаминог мандата, али им је то пореметио Трампов избор 2016. Раније им је то полазило за руком јер је било обучено у „пристојнити”, а сад је потпуно огољено и присиљава људе да се опредијеле, за или против, јер неутрални увијек настрадају први.

Је ли иједан интерес осим израелског задовољен Трамповом предсједничком политиком?

Да си ме питао у јануару, рекао бих „можда саудијски“. Сад већ мислим мало другачије, јер је ипак дошло до неког напретка по питању јужне границе, повлачења из бескрајних ратова на Блиском и Средњем истоку,  редефинисања трговинских споразума, па чак и тјерања „савезника“ да се понашају као добри вазали и плате данак Империји, умјесто да буду искључиви трошак (а што се тиме скраћује рок трајања Империје, нисам сигуран да је непланирано). Али све то је још у току, и може се десити да на крају пропадне. „Видјећемо шта ће бити“, како сам Трамп каже.

У чему је тебе лично Трамп највише разочарао, а на чему си му захвалан?

Највише сам му захвалан на управо том огољавању стварности, на разбијању заблуда бар у једном дијелу становништва САД и свијета, било то планирано или не. Империји заснованој на лажима и обманама, истина је криптонит – а Трамп самим својим присуством, као што рекох, тјера људе да се или суоче са истином или лажу још више, а то онда прије или касније урушава конструкцију саздану од све самих лажи.

Разочарало ме што је прихватио толико погрешних и лоших идеја својих непријатеља, од конфронтације са Русијом до овог идиотског покушаја „промјене режима“ у Венецуели и оптужнице против Џулијана Асанжа. Додао бих и то да не штити своје присталице од напада, већ их пушта низ воду како би се тобоже заштитио од либерала.

Доналд Трамп (Извор: Блиц)

Замјерио бих му и што званично подржава „државу Косово“ и пушта старе и кварне амбасадора да одржавају стару политику на нашим просторима, али савршено ми је јасно да је Трампу Балкан не 9. него 19. рупа (он је голфер, а у голфу се игра у 18 рупа). Нисам од оних што вичу „ма, ми смо највише криви“ али у овом погледу стварно јесмо: зашто се одједном Шиптари убише од пропаганде у САД, ако им све иде како они хоће? Па, зато што не иде, и журе се да некако заврше посао док су још добри. А Србија (па ни Српска) не раде ама баш ништа да промијене ситуацију у Вашингтону, иако је идеално вријеме за то управо промјена власти. Србија на папиру има далеко више могућности да „тврди пазар“ од Ердоганове Турске, на примјер, која је чланица НАТО и теоретски би морала да ради како газда каже. Али Ердоган се понаша као да је он газда, а не амерички или руски коњушар. Мора се бити или дебело глуп или дебело покварен па да се ни не покуша искористити ново стање ствари.

Трамп, ма колико га гурали и подстрекивали, као да се стварно либи да започиње нове ратове у духу својих претходника. Јуче се десио напад на нафтни танкер у мореузу Ормуз. Хоће ли се Трамп моћи извући из сукоба са Ираном?

Сасвим је могуће да гријешим, али мени се стварно чини као да Трамп пушта јастребове да се залете, а онда их у посљедњем тренутку повуче, и тако у ствари постепено, али ефикасно демонтира цијелу доктрину империјализма у америчкој јавности. Кад је Помпео окривио Иран за напад на танкере, сви анти-трампистички медији су углас повикали „а гдје су докази“, иако су и сами три године без доказа оптуживали Трампа да је „агент Кремља.“ И тиме се истовремено руши вјеродостојност што Помпеа, што медија. Сумњам да то Трамп ради свјесно или намјерно, али то испада коначни резултат.

Можеш ли дати осврт на стање у Демократској странци, посебно у погледу сукоба између центриста и љевичара, односно, умјерених демократа и социјалиста?

Могу, дабоме. Демократе имају велики проблем, далеко већи од 2016, јер се тадашњи раскол између социјалиста и центриста само заоштрио. Управо прије неки дан читам текст у часопису Таблет, са све табелама и фуснотама, који упозорава да је љевица у САД драстично „радикализована“, али да у томе предњачи једна група: бијели либерали. Они су до те мјере застранили да су постали самомрзећи. То не само што ремети такозвану „коалицију маргина“ око које се странка окупила 2008., већ пријети да трајно отуђи традиционалну базу радничке класе. Један од разлога Трамповог успјеха 2016. је управо то што је довољно ојађених и обесправљених радника гласало за њега, због тога што је обећао повратак индустрије (и то полако испуњава), док су Демократе већ тада нудиле само и искључиво политику идентитета и бесконачно лицитирање „привилегијама“ на основу крвних зрнаца, сексуалности или чега већ.

Прва дебата на унутрастраначким изборима за председничког кандидата у Демократској странци (Фото: Џим Вотсон/AFP)

Е управо та радикализована фракција је сад доминантна унутар странке и долази у сукоб са осталим фракцијама велике коалиције – трансродни активисти сад ратују против феминисткиња, бијели „антирасисти“ не дају црнцима да дођу до ријечи, за Латиноамериканце се претпоставља да одобравају масовно илегално досељавање својих сународника (а да их се уопште не пита), итд. Притом се идеолошка питања бијелих радикала попут иносексуалности или абортуса намећу „обојеним“ (буквално их тако зову) демократама. Можда је и то разлог све веће подршке Трампу у тим демографским групама, које се све мање пале на урлање „боркиња за социјалну правду“ (БСП) о наводном Трамповом расизму кад својим очима могу да виде да незапосленост пада, плате расту, и стварно боље живе него за осам година његовог претходника, за које су им медији говорили (и говоре и даље) да су биле дивне и без замјерки.

Ко од демократа може тући Трампа 2020.?

Објективно или у сопственој машти? Тренутно се 24 кандидата такмиче за партијску номинацију, али све зависи на чију страну ће стати што партијски што медијски апарат. И свако од њих има неког „путера на глави“ нечим се огријешио о неку маргиналну групу из велике коалиције, макар и само постојањем. Ето рецимо, за странку која је званично опсједнута „разноликошћу“ и „обојеним“ и „другачијим“ Американцима, водећи кандидати су Бајден и Сандерс, који су „стари бијели мушкарци“, што је буквално стандардна увреда у арсеналу БСП.  Док, на примјер, Тулси Габард, која на папиру има савршен профил по БСП стандардима, не могу очима да виде, јер није живи стереотип већ се противи империјализму и још неким њиховим идеолошким обрасцима.

Највећи недостатак демократа је да толико инстинктивно ударају контру Трампу да малтене свакодневно пљују по сопственој земљи, народу, НЕКОМ дијелу страначке базе, и не могу да артикулишу ни шта хоће ни шта неће осим „не ваља наранџасти“ (Orange Man Bad). Буквално воде исту кампању против Трампа као и 2016, а дефиниција лудила је да се понавља једна те иста ствар очекујући другачији резултат.

За крај, који примјери тзв. синдрома Трампом изазваног лудила (Trump Derangement Syndrome) су ти најпарадоксалнији?

Нема дана а да ме не изненади до каквог дна могу да се спусте људи са синдромом Трампом изазваног лудила (СТИЛ). Примјера је превише, могао бих читаву књигу њима да испуним када бих их само документовао, али ово са медијима који не вјерују доказима о танкерима (а докази им нису требали да оптуже Трампа за везе са Русијом) је један добар примјер. Ево још једног, исто свјежег:  нападају Трампа што је рекао да би бар погледао информацију понуђену из иностранства о политичком противнику. Као, то је издаја, недопустиво, злочин, шта ја знам. А не схватају да сами себе убијају у појам, јер је управо то урадила Хилари Клинтон, плативши енглеском шпијуну да састави досије од „руских“ информација о Трампу, да би онда то послужило њеним сљедбеницима у ЦИА и ФБИ да уз помоћ Енглеза, Аустралијанаца, Украјинаца и ко зна још кога шпијунирају Трампову кампању. Значи, потпуно одсуство основне самосвијести, јер су до те мјере избезумљени чињеницом да Трамп сједи у Бијелој кући.

Разговор са Небојшом Малићем обавио Владан Ивковић путем електронске преписке 14. јуна, 2019.

Наслов и опрема: Стање ствари

(Србист, 14. 6. 2019)

Advertisements


Категорије:Сиви соко

Ознаке:, , , ,

Пошаљите коментар

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google photo

Коментаришет користећи свој Google налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s