Богдан Златић: О црном таласу и титоистичком шифровању стварности

Данас црни талас добија нову, трећу димензију шифровања стварности – прича о њему треба да створи лажну представу да је у доба титоизма ипак постојала могућност да се иступи против режима, каже Златић

Богдан Златић (Фото: Печат)

Начелно, не само у филму, шифра црни талас представља један од бројних начина кодирања процеса претварања апсолутних жртава Трећег рајха у апсолутне кривце за последице његовог деловања у историји балканских народа.

Ратови се, наиме, завршавају мировним споразумима којима се, између осталог, утврђују границе између зараћених страна. Међутим, најскривенија чињеница, коју су замагљивале све поменуте шифре, била је да Србија 1945. није склопила мировни споразум с балканским савезницима Трећег рајха – пре свега није га склопила с Хрватском, тј. са Независном Државом Хрватском, а ни са Албанијом, тј. са тзв. Независним Косовом.

„Печатов“ саговорник Богдан Златић је филмски критичар, сценариста и публициста. Објављивао је текстове у бројним часописима и листовима. Као сарадник РТБ, касније РТС, ради критичке осврте и прилоге о филму. Покретач је и један од оснивача Друштва филмских критичара Београда. У стручним часописима објављује проблемске текстове о филму. Коаутор је зборника есеја о Новом Холивуду Светло у тами и приређивач и коаутор књиге Режија: Војислав Нановић – последњи пионир.

Сценариста Продужене Литургије о Светом Сави 1997, а за прославу Светог Саве преко интернета 1999. Југословенски професионалци за односе са јавношћу наградили су га ПР-и-знањем за примену нове технологије. Покретач и један од оснивача Фондације „Филмска енциклопедија“. Његова нова књига Црни талас у српском филму, у издању „Катене мунди“, изазвала је велику пажњу јавности. Ових дана изашла је и књига у којој је објављен низ полемичких ставова у односу на Златићев Црни талас у српском филму, под називом Сјај црног, а коју је потписао аутор Вељко Радосављевић.

Своју тезу о црном таласу у нашем филму почињете тврдњом да је реч о једном феномену титоизма. Цитирали сте Жарка Видовића: „Титоизам је појава оног ‘трећег таласа комунизма’ који је Ж. М. Доменак назвао комунизмом „Трећег света“, бивших енглеских (холандских, италијанских, белгијских, португалских) колонија, већином исламских земаља.“ Смисао тито-комунизма је био да сакрије ратно стање које није прекинуто 1945. године. Какве то везе има с културом насталом у ово доба? Или с филмом?

– Ратна дејства су прекинута, али политички статус који је наметнут Србији 1941. није престао, што је свима требало да буде знак да је друга Југославија привремена творевина. Рецимо, прогнаном епископату и свештенству СПЦ био је 1945. забрањен повратак у Македонију, а титоисти су здушно подржали окупациону (бугарску) црквену хијерархију коју је тамо наметнуо Трећи рајх.

Грађанство је одмах доживело калварију тежу него за време ратних дејстава, али су у култури ствари спорије излазиле на видело. Од повлачења из продаје и забране првог издања Ћопићевог романа Пролом до његовог скока са Бранковог моста требало је да прође 32 године. Државни режисер бр. 1 Воја Нановић пред поноћ 13. јануара 1948. прекида снимање филма Бесмртна младост да би са целом екипом прославио Српску Нову годину – нешто више од деценије касније црноталасовци ће га избацити из кинематографије. На јутјуб каналу Jovan Jovanovic Official овај режисер наводи историчара Биланџића који је у архивама Политбироа открио да је Тито, десет дана по доласку у Београд 1944, изјавио: „Ми ћемо се у Србији понашати као окупатори.“

Насловна страна књиге

У титоизму је коришћен феномен шифрирања стварности. Кажете: „Ове шифре су могле да се односе на битна значења политичког система: антифашизам је означавао замену за демократију; антибољшевизам (после Резолуције ИБ) је заправо значио улазак система у комунизам трећег света; антиунитаризам је значио политичко декласирање једне од шест федералних јединица СФРЈ; братство и јединство је крило најдубљу тајну и највећи табу титоизма – замрзнути грађански рат и најаву његове обнове. Шифре су се односиле и на важна друштвена питања: Стезање каиша, привредна реформа, реформски курс, борба против разних појава и тенденција, биле су сталне фразе којима је прикриван стварни курс криптократије.“ Шта је шифровано појмом „црни талас“?

– Начелно, не само у филму, шифра црни талас представља један од бројних начина кодирања процеса претварања апсолутних жртава Трећег рајха у апсолутне кривце за последице његовог деловања у историји балканских народа. Ратови се, наиме, завршавају мировним споразумима којима се, између осталог, утврђују границе између зараћених страна. Међутим, најскривенија чињеница, коју су замагљивале све поменуте шифре, била је да Србија 1945. није склопила мировни споразум с балканским савезницима Трећег рајха – пре свега није га склопила с Хрватском, тј. са тзв. Независном Државом Хрватском, а ни са Албанијом, тј. са тзв. Независним Косовом.

Дејтон је био први такав мировни споразум од 1941. а тзв. правно обавезујући споразум о нормализацији односа је замишљен да буде други мировни споразум са неком од поменутих савезница. Крајњи резултат црног таласа треба да буде Друга Србија као стожер обнове правног поретка Трећег рајха на Балкану.

Црни талас се испрва појавио као шифра за „наше филмове“ настале крајем шездесетих година прошлог века, а коју је поводом два филма двојице српских режисера пласирао Владимир Јовичић, председник идеолошке Kомисије за културу ЦК СК Србије, и то у недељном додатку часописа Борба – Рефлектор, августа 1969. године. С каквим намерама?

–  Шифра „жртве фашистичког терора“ ипак је најцрња јер скрива идентитет и жртава, и починилаца, али и бестијалност тзв. терора. Најцрња јер представља основ за рехабилитацију починилаца, и најпре ревизију а потом инверзију историјских чињеница, али и због имплицитног наговештаја брисања трагова злодела – чиме се утерује страва у колективно сећање Срба, основне жртве поменутог „терора“. Филм Јована Живановића Узрок смрти не помињати, нападнут у Рефлектору, једини је југословенски филм у коме се приказује страдање и затирање, баш наглашено – српског народа чиме се открива загонетни идентитет жртава сакривен овом шифром.

У Јовичићевом тексту црни талас је талас црних марама које носе удовице (и мајке) стрељаних мужева (и синова), као знак вечног сећања на идентитет и жртава, и џелата. Идеолошкој комисији је, заправо, сметало што је Јован Живановић овим филмом симболичног наслова дешифровао једну од њених кључних шифара, те је, брже-боље пласирала нову – црни талас.

Пишете: „Филмови који су били издашно награђивани и потом бучно пропагирани у штампи пре приказивања, а потом доживели потпуни дебакл на биоскопским благајнама (на пр. Буђење пацова и Кад будем мртав и бео) овим шифровањем добили су ореол забрањених, а њихови редитељи статус дисидената (пожељан у хладноратовској клими!). Одједном, исти статус добијају људи који су до тада седели, и марљиво радили, у државним цензорским комисијама (на пример Душан Макавејев).“ Какав је то парадокс?

– Испрва су режисери, који су тек касније означени као црноталасовци, били фаворизовани јер су њихови филмови тематски и сижејно били изван бучно декларисаних идеолошких приоритета. Бавили су се предграђима урбанитета, депонијама живота, запуштеним амбијентима и ликовима без дигнитета – дакле не идеолошким већ иконографским табуима.

Публика коју је стварност декласирала није хтела да гледа такве филмове, поготово што је у биоскопима могла да види филмове који су дражили њене снове о бољем животу. Тада се, паралелно, одвијао процес увођења „кока-кола социјализма“, тј. измаштаног и фингираног Аmerican way of life, и то кроз доступност тршћанском Понте Росу и гастарбајтерском животу. Парадоксално је то да иконографија тих филмова не само да није представљала критику друштва него је подупирала овај паралелни процес и имплицитно оправдавала крах утопијске измене света.

Дисидентски статус појединих режисера и ореол забрањеног воћа који је приписан неким филмовима долази тек касније, али ниједном од ових режисера, осим Лазару Стојановићу, није прекинута каријера. Дапаче. Данас црни талас добија нову, трећу димензију шифровања стварности – прича о њему треба да створи лажну представу да је у доба титоизма ипак постојала могућност да се иступи против режима и тиме прикаже његова тобожња демократичност. Авај, истина је сасвим другачија: свако ко се макар само исказивањем чисто научног мишљења, као професор Михајло Ђурић, супротставио колективном срљању у будући грађански рат, морао је да заврши на робији.

Плакат за филм Капи, воде, ратници

Филм који је најавио ову „појаву“, омнибус Капи, воде, ратници (Живојин Павловић, Марко Бабац, Кокан Ракоњац) снимљен је 1962. године, када је и приказан на филмском фестивалу у Пули. Овај филм је, упркос катастрофалном пријему код публике, која га је извиждала, доживео праву рекламу. Дража Марковић, симбол србијанског титоизма, при изласку с пројекције овог филма рекао је Југу Гризељу: „А сад што смо гледали филм, сви се ви бришете, сада се рађа наша кинематографија.“ Откуд Дража Марковић као филмски авангардиста?

– У питању је био одстрел генерације филмских стваралаца која је још веровала да је филмом могуће утицати на свест публике, а тиме и на изградњу праведнијег и бољег друштва. Но приоритетно је било нешто друго – џимибаркизација радничке класе, претварање светосавског народа у перјаре и замена окупационог статуса колонијалним.

Југ Гризељ, сценариста Црних бисера и Чудне девојке, преживео је, као и многи битни сценаристи оног времена (М. Реновчевић, Б. Јовановић итд), идеолошко преваспитавање на атлантистичком Голом отоку, али налет „Дражине“ авангарде није. Данас нам се, као алтернатива беспућу наметнутом после Кошара, та иста авангарда нуди кроз делиријум мјузикла Коса – као да с њом није стигла и наркоманизација младих, и нарко-картелизација државе.

На питање у вези с драмским потенцијалом протагонисте филма Кад будем мртав и бео режисер Жика Павловић овако одговара: „Треба правити разлику између антихероја и незаинтересованог јунака. Антихерој је у неку руку човек који има известан програм. Антихеројство је резултат немогућности веровања у неке више идеале: религије су на умору, идеологије такође… За разлику од таквих личности које су врло карактеристичне за наше доба, и које се у последње време чак удружују у извесне покрете, ригорозно ареволуционарне али активне, личности у нашим филмовима који су се појавили у последње време немају програма, немају става, нису у сукобима са идеологијама, са схватањима, са менталитетом. Оне су, боље речено, дезоријентисане личности. И ако се вратимо Џимију Барки, ја бих га пре окарактерисао као пасивног јунака, као чамац без кормила у бујици животне реке.“ Да ли је безнађе црног таласа било кључ за разумевање овог феномена као својеврсног „убијања у појам“ нашег човека во времја оно?

– Кад будем мртав и бео је у критици прецењен филм, а у студији чијим поводом разговарамо наизглед потцењен. Реч је о делу које тражи темељно преиспитивање. Наиме, Џими Барка „има све у животу“ какав му се указао – једино што му недостаје су јаке дроге. Ускоро ће их, у стварности, „пасивни јунак“ добити, али је то остало изван наратива овог филма. Они који хвале овај филм, у свему, па и у бесмисленој смрти Џимија Барке, учитавају елементе афилмске реалности, дакле нечега што у филму нема. Бесмисленост живота „пасивног јунака“ добија поенту само ако се сагледа из стварности која је остала ван филма.

Наиме, гледаоци овог филма, као и будући уживаоци поменуте „Дражине“ авангарде, убрзо потом постају јунаци документарног филма Наркомани (1976) Јована Јовановића.

Драган Николић и Ружица Сокић у филму „Кад будем мртав и бео“ Живојина Павловића (Фото: Вечерње новости)

Било је покушаја супротстављања овим тенденцијама. Тако се Скупљачима перја Саше Петровића супротставио већ поменути Јоца Живановић филмом Узрок смрти не помињати, а Јован Јовановић нам је филмом Млад и здрав као ружа поручио да је наша будућност још те, 1971, била спрега тајних служби и криминала. Колико се успело у одбрани од нихилизма црног таласа?

Јовановића су оптуживали да својим филмовима шокира јавност, међутим ти филмови су били резултат истраживања стварности, па је јавност заправо била шокирана стварношћу у његовим филмовима. Непојамне конфабулације младих наркомана које се могу прочитати у дијалог листи Јовановићевих Наркомана постале су уобичајене фразе и општа места званичне „идеологије“ данашње школске и универзитетске омладине.

Тако, на питање: „Ко је тебе васпитао?“, млада наркоманка 1976. одговара: „Сама себе, мајке ми моје, мислим, ја радим оно што ја хоћу!!!“ У последњем монологу на крају овог филма млади зависник каже у камеру: „Сигуран сам да ће на крају дрога победити, да ћемо ми показати да дрога није то што се данас представља, него да је једна ствар која само уништава стање несреће. Можда не доводи у стање среће, али уништава стање несреће. А то је ипак боље него несрећа!“

Владимир Димитријевић

Опрема: Стање ствари

(Печат/Вечерње новости, 15. 7. 2019)

Прочитајте још



Категорије:Преносимо

Ознаке:, , ,

Пошаљите коментар

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google photo

Коментаришет користећи свој Google налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s