Борис Јовановић: Чича Милова колиба

Што се тиче ентеријера: много је тмушаво. Види се само силуета једног младог високог чиче око којег се све у колибици окреће у лудом ковитлацу

Лијепа нам је колибица, није да није. Онако, да чељаде понекад, ако га припусте, дође и да дане душом…

У тој колибици се раније, кажу старе каже, и живјело, а сада се или дође на ферије, тек да се глава унесе, или се, онако како само то ми знадемо, живуцка…

А то живуцкање има своје дражи. Дражесна колибица је богомдана за то. Није за некакав прави, озбиљан живот, нити је за неки пристојан стални живот, али јесте за мерачко живуцкање…

Колибица се јесте мало накренула и зидић јој се урушава: али јој ништа особито не фали. Ко није претјерано избирљив, готово да јој не може наћи ниједну озбиљну ману…

Има ли кров – има. То што је кров улегнут и испроваљиван, није се чудити. Колибица је поодавно закровљена добром јапијом, али лупешко вријеме је учинило своје…

Зидић као зидић јесте дјелимично обурдан, али још није змијска сувомеђина. Некако се држи, а до кад ће – не знамо. Када се једнога далекога дана обурда, као и све што се кад-тад обурдава, а особито оно што је обурдавању склоно, вјероватно никога и неће бити унутра. Штета ће бити велика, али чељад су важна…

Нека друга чељад ће доћи, оправиће кров, президати рушевину и уселити се како то и небо заповиједа…

Темељ наше колибице је потпуна мистерија колибоградитељства. Свака колиба и свака зиданица на нечему некако стоји, а наша колибица – јок.

Некада је, кажу стари племеници, стојала на тврдом темељу, на љутом камењу, а сада стоји на ваздуху… и то оном еуроатланском који је, како стручњаци за ваздушна и магловита питања тврде, тврђи од армиране бетончине, па чак и од сербског тврдоглавља.

Још да прође једно десетљеће и наша ће се колибица ослањати на безваздушни простор и плутати као сваки вјештачки сателит бескрајем трансатлантског пространства…

Ко то дочека, имаће чему да се чуди. А ко се буде чудом чудио, имаће и шта да прославља свих пет радних дана сваке недјеље и сваког мјесеца у нерадној годиници.

Наша је колибица већ сад преуређена само за прославе и државне дернеке, за домољубне тулуме и брдско-планинско бекријање, за медитеранско ћакулање и катунску нирвану.

Кад је тако сада, можемо замислити какво ли ће тек бити у блиској будућности која ће бити коначно остварење наше далеке среће…

Што би рекли наши стари, а стари су наша будућност: нека смо ми живи и здрави, а младима у колибици, како колибар да…

Најбитније је да се на колибици добро држе држачи у којима су зађенути наши суверенистички алај-барјаци, а остало се, како то налажу правила демократског човјечанства, рјешава у брзом ходу…

Кад наши добри дужносници, редарственици и домољупци, побију државни барјак на пригодно мјесто, а свако мјесто је за то пригодно, наша колибица добије посебан свечарски и дирљиви изглед.

Јер, није мала ствар носити толико државних барјака и барјачића, а још увијек како-тако стојати на темељима којих, рекосмо ли, нема…

Понеки неупућени човјеколики створ може помислити да силни јарки јуришни барјаци и кочоперни надувани прпошни барјачићи држе нашу колибицу, а не обратно.

Зато и не чуди када стране дипломате с правом шаљу повјерљиве депеше својим централама у којима износе запрепашћеност количином барјака и барјачића и чврстином колибице која само што се није урушила под теретом набилдованог и нашмрканог домољубља…

Наша колибица има и димњачић из којег колута густи црни дим, а кад не колута дим, онда има и птичици на димњачићу.

А та птичица на димњачићу-оџачићу личи на гавранчића.

Што се тиче ентеријера: много је тмушаво. Види се само силуета једног младог високог чиче око којег се све у колибици окреће у лудом ковитлацу…

Србенде и Црногорчине

Некада су били Југословени, грађани свијета, титоисти, Србенде, па онда опет грађани свијета, милоисти и на крају – Црногорчине

Једном је, ако ме варљиво памћење не вара, на овом мјесту, а сличним поводом већ изречено: каква држава, такав државни удар…

Горе поновљеном можемо придодати: каква пресуда, такви судови. И тиме се окончава прича и о држави и о правној држави…

Ко пожели да државицу претвори у разбојничку јазбину, најприје ће у њој убити правду. Онда ће је оћорављену на оба ока гурнути у НАТО и уписати у демократске државе узвишеног суверенитета. И тиме се завршава и прича о демократији и прича о суверенитету…

Све остало је сведено на ниво пучког позоришта: ко ће кога, ко ће с ким, ко ће коме. Важно је да наша лијепа гиљотина беспрекорно ради и да се њен узвишени механизам редовно сервисира…

Понекад се деси да одлети нека отфикарена главица, али најчешће се кидају носеви, уши и образ. Наравно, уз усхићеност и одушевљење свих дужносника и домобрана.

Наша лијепа гиљотина брани тековине апсолутне демокрације и идеалног правног сустава. А плаветна слободарска небеса чувају као зеницу ока НАТО зракоплови…

А доље, на бесудној земљици, дешава се неважно пучко позориште. Кад зафали усхићења, ето нам Србенда и Црногорчина.

Кокарде против беџева, шубаре против качкетића, опанци шиљкани против набуџених патичица…

Србенде њих гуслама, Црногорчине узвраћају виолином.

Углавном, дивна музика која наликује на јаук. На прековремени неплаћени јад…

Увијек је доста и једних и других. И увијек и једни и други раде за трећег. А трећи, ваљда смо сконтали, нијесу ни Србенде ни Црногорчине. Трећи су велико ништа. Трећи су властодршци којима је једина идеологија пљачка под заштитом државе…

Србенде, као Србенде, воле да их киње. Србенда не може бити Србенда ако није прогнаник, мученик, великомученик против којег се уротио васцијели свијет, а поготово његов разбраћени брат…

Ако би, а то је надреална претпоставка, Србенда којим случајем постао слободно и заштићено чељаде, он не би био Србенда. Постао би најобичнији Србин који има извјесна грађанска и национална права…

Можете ли замислити иједног нашег Србенду који би прихватио да буде најобичнији Србин?

Наравно, да се слажемо…

Највећи страх Србенде је да не постане Србин. Из тих узнебесаних разлога он се навијек осјећа прогнаником, мучеником и великомучеником. И некако се надреално радује мукама које су га снашле…

Зато му муке не пролазе. Изгледа да је ријеч о услишеној молитви јер у комуникацији са Богом (Србендом над Србендама) наш Србенда има ексклузивно право још од оних препотопских временах када су Србенде правиле Нојеву барку…

Србенде су, наравски, некада били Југословени, реформисти, титоисти, Црногорци или Црногорчине…

Шанса да наплате мученишто које ће их пратити до судњега дана претворило их је у Србенде…

Профитабилно великомучеништво: како то гордо звучи…

Црногорчине као Црногорчине су општепозната врста.

Некада су били Југословени, грађани свијета, титоисти, Србенде, па онда опет грађани свијета, милоисти и на крају – Црногорчине.

И као што Србенде никада нијесу били Срби, тако ни Црногорчине никада нијесу били Црногорци.

И једни и други расту на општеграђанском јаду.

Србенди не би било без Црногорчина, а Црногорчина не би било без Србенди…

Углавном: врло брзо неће бити ни Срба ни Црногораца уколико Србенде и Црногорчине не одбаце јатагане и џефердаре.

Који су тупи и празни, али ипак убијају. И Црногорце и Србе…

Колумне су објављене на сајту Феномени.ме

Наслов и опрема: Стање ствари

Advertisements


Категорије:Преносимо

Ознаке:, , , ,

Пошаљите коментар

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google photo

Коментаришет користећи свој Google налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s