Милош Лазић: Специјалитети са Чубуре Слободана Марковића Марконија

Слободан Марковић био је песник, писац, сценариста, сликар, преводилац и којешта друго. Неки руски академици тврдили су да су његови препеви Јесењина бољи и од оригинала

Слободан Марковић Маркони (Фото: Википедија)

Још од момачких дана тресе ме недоумица да ли „Сто лудих ручкова Либера Марконија” да сместим на полицу кућне библиотеке са куварима и кулинарским приручницима, на ону где столује поезија или међу књиге које је потписао Слободан Марковић, а има их. Где то припада?

Наиме, иако су у њој рецепти за јела која би свако радо видео за трпезом, та књига може да се чита и „на суво”, у кревету пред спавање, у тролејбусу од Чубуре до Теразија или у кафанској башти… Увек изнова, а да не досади. Овај мој примерак има посебну вредност због посвете. Нечитким, готово докторским краснописом пише – Мишку, децембра 1978. године, Слободан. Искрени библиофили би дали руку наживо за такву посвету.

Слободана сам наследио од родитеља, друговали су још од скојевских дана, само што су они одрасли, а он је остао песник. Када ме је живот превео са Дорћола на Чубуру и доделио ми почасну титулу његовог комшије, као да смо се ородили. А понашао се према мени очински, или пре као брижни ујак: уоброчено ми је држао предавања из писања, али и кафанског земљописа сa хедонизмом, уз практичну наставу са честим репетицијама, због утврђивања градива. Да сам био бољи ученик, данас бих можда био уважени сомелијер, поштовани келнер или врхунски кувар, а не обично новинско пискарало.

Са Десанком Максимовић испред Политике, 1986. (Фотодокументација Политике)

Ипак, никад нисам докучио одакле је црпео кулинарска знања. Његов хладњак затурен у буџаку атељеа изнад Јужног булевара био је увек празан, а „одлазак на пијацу” била је само шифрована порука да ће тог јутра столовати у „Каленићу”, ређе у „Врбасу”, понекад у „Зеленгори”. С друге стране, Жика Тлачинац је због њега у „Каленићу” устројио посебан гурмански јеловник на који су се навадили и остали кафански гости: доцније је признао да је већину рецепата кувару Гери у перо и кутлачу издиктирао лично Слободан! Е, то је била кухиња, а не ове данас.

Милош Лазић

Пио је искључиво вина с укусима Метохије, иако је као момак смислио славни Коктел капетана Кука који се справља од подгрејаног матроског рума са 72 процента алкохола и кафе у гранулама, пије као „брудершафт” и на екс, а обара с ногу као кроше боксера тешкаша.

Био је песник, писац, сценариста, сликар, преводилац и којешта друго. Неки руски академици тврдили су да су његови препеви Јесењина бољи и од оригинала! Први је објавио поезију Милоша Црњанског и платио то дебело, уредничким звањем, а умало и главом, али је великог писца из лондонског егзила довео кући, на Чубуру. То сам сазнао доцкан, тек када су Слободана положили у гробницу Алеје заслужних грађана тик уз Црњанског.

Његову збирку приповедака „Риђи потомак” поклонио сам другарици са факултета кад је дипломирала и кренула кући, у Опатију, да би ми, кад је прочитала, поштено признала да никада у животу није примила лепши дар.

Можда ће неко помислити исто кад прочита рецепт позајмљен из „Сто лудих ручкова Либера Марконија”? Ко зна…

Лађарски пасуљ

Пасуљ се увече потопи, а ујутру му се после два врења бацају прва и друга вода. Онда се у њега спушта мало кима и гњечена црна лука и кува док не огрезне у води.

Запршка му се прави на испраној свињској масти са црним брашном и алевом паприком. Кад је скоро готова, баци се неколико чешњева добро изгњеченог белог лука и скоро истог тренутка изручи на пасуљ у коме има врло мало воде. Тек тада се пасуљ измеша и остави да још мало проври, а затим се измакне на ивицу шпорета.

У већ припремљено црево сипа се смеса од говеђег и овчијег млевеног меса с белим луком, туцаном паприком, сиром, хлебом и бибером. Кобасица се истог часа пржи на врелој масти, па се убацује у тањир где је сипан пасуљ.

Усијаном машћу у којој се прже кобасице, пасуљ се прелива.

Уз овај ручак једу се киселе паприке жуте као сунцокрет. Иначе, пију се бистра вина.

Мелшпајз су јабуке печене у рерни, па попрскане ситним шећером. Који се за њих ухвати и по површини их обасја.

После ручка обавезно је мало прилећи у кабини испод палубе и добро се до гуше покрити старим ћебетом.

Сања се по жељи.

Опрема: Стање ствари

(Политика, 14. 5. 2019)

Advertisements


Категорије:Преносимо

Ознаке:, , ,

Пошаљите коментар

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google photo

Коментаришет користећи свој Google налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s