Милош Ковић: Србија није подлегла колонијализму

Историјска и политичка самосвест биће наши главни животни ресурси. Левица је жилава и борбена, питање је времена када ће бити обновљена у Србији, каже Ковић

Милош Ковић (Фото: А. Стевановић)

Још нисмо подлегли и нисмо постали колонија. Упркос свему, још имамо своју, националну државу. Свету и данас дајемо велике уметнике и спортисте. Ове године обележавамо осам векова постојања Српске православне цркве, која је надживела сва туђа, непријатељска царства, све ратове, сеобе и геноциде које столећима подносимо. У ратовима с краја прошлог века Србија је свету дала пример упорног и храброг отпора пред НАТО армадом и њеном медијском пропагандом. То је та наша необична историјска и политичка самосвест. Она ће бити наш главни животни ресурс и у догледној будућности.

Овако историчар др Милош Ковић, са Филозофског факултета Универзитета у Београду, анализира позицију наше државе, између Истока и Запада, њен отпор према притисцима који долазе са свих страна. Ипак додаје да смо се опасно приближили статусу “периферије”.

– Србија је од велике обнове 1804, сматрана “полупериферијом модерног светског система”, о коме пише Имануел Волерстин. У оквирима краљевине и социјалистичке Југославије, она се борила да такав статус задржи. Рекао бих, међутим, да се данас опасно приближила статусу “периферије” – упозорава наш саговорник. – То је стање у коме више немате шта да понудите било коме, осим што капиталистичком “језгру” дајете тржиште, сировине и јефтину радну снагу. Једноставно, у вашој земљи се више не ствара – ни деца, ни велике идеје, ни пољопривредни, ни индустријски производи. То је, у ствари, статус колоније. Одатле долази и најважнија подела која данас постоји у нашем друштву.

* Ни нас није заобишао синдром неких друштава у којима је богатство у рукама неколицине људи, док је огромна већина грађана на ивици сиромаштва…

– Скоро све што данас видимо у Србији пронаћи ћемо у колонијама западноевропског и америчког, капиталистичког “језгра” 19. и 20. века. Сиромаштво је ту ендемска болест. Богат је само онај танки слој домородаца који је постао део колонијалног система, преузео његове “вредности” и послушно извршава његове налоге. Кључно је то што радник у колонији више не зна ко му је послодавац и од кога би требало да затражи заостале плате и дугове. Још важније је то што га уверавају да нешто није у реду са његовом традиционалном вером и историјском културом. Оне, једноставно, недовољно личе на културу колонизатора.

* Јесмо ли ми класно друштво и ако јесмо на које класе се делимо?

– Слоју колонијалних управника индијске боје коже и енглеских душа, како је у 19. веку енглески либерал Томас Бабингтон Маколи описивао лојалне Индусе, припада највећи део политичке, медијске, пословне и академске елите у данашњој Србији. Они имају моћ, новац, средства убеђивања и застрашивања. Воде главну реч и у власти и у опозицији, на универзитету и у школама. Иза њих стоје Запад и НАТО. Али, у Србији су они убедљива мањина. Већина их гледа и, засада, ћути. Она се свакога дана бори за кору хлеба, да сачува достојанство своје деце и својих старих од небриге и саможивости обезљуђеног, колонизованог друштва. Иза њих стоје њихови преци, историја и традицијска култура. Мислим да су, уз све наше унутрашње деобе које се ни пребројати не могу, то две основне класе на које смо данас подељени.

* Где је данас левица у Србији, да ли је дошло време да она поврати стари сјај?

– Потребно је да се сетимо да се појам левице изворно односио на јакобинце у Француској револуцији. Они су, поред осталог, били изразити патриоти. Са тог извора у 19. веку напајали су се српски радикали. Тај спој патриотизма, антирасизма и социјалне правде карактеристичан је за данашње левичарске покрете у Латинској Америци. У Европи, Корбин и Меланшон нису подлегли НАТО пропаганди, па ни антисрпској хистерији. Левица је, дакле, жилава и борбена. Питање је времена када ће бити обновљена и у Србији.

* И данас је у западним друштвима подела на класе једна од најважнијих и класе се између себе тешко мешају…

– Реч је о историјски врло хијерархизованим друштвима, у којима је основ поретка вековима била раса, односно разлика између белих колониста, црвених староседелаца и црних робова. Унутар беле заједнице, имовинске разлике одувек су биле огромне. Такво историјско искуство САД проистекло је из традиција Велике Британије. Привилегије европског племства столећима су се заснивале на веровању у “плаву крв”, на уверењу у његову расну, биолошку супериорност. Богатство ту чак није било суштински важно и на њему ће инсистирати тек скоројевићко грађанство.

Уверење по коме су плави и високи људи са севера рођени да владају свима осталима, вековима су исповедале управљачке елите од Лондона до Санкт Петербурга и од Стокхолма до Атине. Због тога су европске земље наметале расистичке поретке својим америчким, афричким и азијским колонијама. Чак и Романови су се позивали на своје шведско порекло, док су скоро све балканске нације у 19. веку увозиле своје династије из Немачке и Скандинавије. Скоро све, јер само су Срби имали три своје, националне, српске династије – Петровиће, Карађорђевиће и Обреновиће.

МОЋ И НОВАЦ У РУКАМА МАЊИНЕ

* Колико су европско и америчко друштво подељено?

– Подела на богате и сиромашне, на послодавце и запослене само је једна од подела које постоје у хетерогеним европским и америчким друштвима. Светски тренд, који намећу САД, а за њима иду Велика Британија и водеће земље ЕУ, налаже прикупљање моћи и новца у рукама све мањег броја људи. Данас се са ужасавањем говори о концентрацији богатства у рукама најужих кругова у САД, што би тобоже било нечувено у историји те велике демократије.

Љиљана Бегенишић

(Вечерње новости, 1. 5. 2019)



Categories: Преносимо

Tags: , , , ,

7 replies

  1. „Још нисмо подлегли и нисмо постали колонија.“

    „Скоро све што данас видимо у Србији пронаћи ћемо у колонијама западноевропског и америчког, капиталистичког “језгра” 19. и 20. века. “

    У истом тексту!

    Уз обавезне: „левицу“, „антирасизам“ и радикале који су духовна претеча свих лопина које су владале Србијом од увођења тзв. демократије.

    И, уз све то, левичари латинске Америке као узор. Живео Мадуро! Живео Кастро! То је мустра за будућност Србије.

    Благо нама са оваквом „националном“ елитом.

  2. Izvori? Dokazi? Kada već neće uredništvo da pita eto ja ću… 🙂

  3. Благо сам разочаран што је многопоштовани и истинољубави господин Ковић пристао на разговор за сплачинасте “ вечерње новости “ у дане богохулних, измишљених и наказних празника малоумних радника и малоумног рада, те је витоперио истину и правду, слободу и витештво, дух православља, образност и часност ради љигаве левице, бестидних радикала и класне малогранђаштине… Дубоко верујем да му је то налагало васпитање и пристојност но, у окупираној, изданој и проданој, колонизованој и силованој Србији, ако је већма љубимо и у Име Господње искамо је слободну и достојну за потомке, боримо се за Њу такву, целомудрену и добродетељну, Православну и Светосавску, Лазареву и Немањићку, Његошеву и Јустинову, Николајеву и Павлову, Небесну и Монархоземаљску, НЕ СМЕ се и НЕ МОЖЕ се сарађивати са колонијалним издајницима кроз њихову штампу, о њиховим безбожним празницима, у њиховим ђавоиманим “ идејама и идеологијама „… Како год, углед господина Ковића једнако је коренит и плодоносан у духу и уму мојему, онакав какав је и био…

  4. @Челек

    Момак је упадљиво мршав и дебео: традиционалиста, са симпатијама за јакобинце, у савету барем формално десне странке, а опет с добрим жељама за левицу, а посебице за Мадуроа и Маланшона. „Патриоте“ су непоправиљиви левичари: то им је од Слобека и Мира-Маре, од Јожека, Моше и Лоле, од данашњих и некадашњих вадикала, од деда Маркса и Светозара Марковића, од јакобинаца и француске јеболуције, од просветитељских и егалитарних нада, а могуће и од агнеца из Назарета. Револуција која траје. :))

  5. @ Туљанин

    Верујте ми да сам помислио на Вас када сам прочитао овај текст.:)
    Ја не знам, али сумњам, да ово игде има.

  6. ŽIVEO MADURO!

  7. Историја никада није црно бела већ постоји хиљаду нијанси које Милош Ковић савршено добро препознаје, а да притом не упада у замку: „од дрвећа не видети шуму“. Сви ми треба да будемо поносни на Милоша.

Оставите коментар