Милош Милојевић: Берлински ћорак

У духу старе радикалске крилатице: „Србија је вечно поражена, док је Бриселу верна.“ Једно ћаскање у Берлину то не може да промени

Самит у Берлину (Фото: Instagram @buducnostsrbijeav)

Он би да преговара а они, магнупи, запели па не дају. На ово би се, мање-више, могло свести коначење и дивањење српског председника и председника српске Владе у Берлину ових дана.

Није упитно притом хоће ли Александар Вучић да настави „бриселски процес“ који, да подсетимо, према слову уговора у Бриселу подразумева заокруживање спољне и унутрашње независности косовске псеудодржаве. Наравно да хоће. Уосталом, то је недвосмислено рекла и Ана Брнабић, наступајући у својству нерахизматичног гласноговорника Александра Вучића. „Мислим да је то добра ствар, да може само да допринесе да у једном тренутку седнемо и наставимо дијалог Београда и Приштине и онда можда у будућности дођемо и до неког компромиса, који ће значити дугорочну нормализацију односа Београда и Приштине, што ће онда ослободити сав потенцијал региона”, рекла је Брнабићева а Политика пренела под насловом Берлин и Париз нису замена за Бриселски дијалог.

Како бриселски дијалог подразумева као исходиште сагласност српске државе са државношћу отцепљеног јужног дела државе остаје упитно чему је уопште требало да послужи ћаскање у Берлину. Можда да мало појача имиџ овдашњих, балканских актера и посебно европских политичара пред наступајуће изборе за Европски парламент.

Напис професора Слободана Самарџића о могућем исходишту разговора у Берлину делује, пост фестум, као пренагљено страховање. „И грдно се вара свако ко не схвата да је Берлин 29. априла почетак последње фазе разговора (никаквих преговора) који ће исходити потписивањем de iure признања Косова од стране Србије“, написао је неки дан пред састанак у немачкој престоници професор Самарџић. Чини се, пак, да је празњикави берлински састанак фигуре на табли оставио на истом месту на којем су биле и претходних недеља.

Истина, европске силе, оличене у двојцу Макрон–Меркелова, показале су се спремне да активније него раније учествују у разговорима. Међутим, као да немају капацитете, ни дипломатске ни било које друге, да преговарачки процес усмере ка њима жељеном исходу. Што је добра вест.

Све експлицинтији наводи како „оваквој Србији“ нема места у Европској унији, што вели новинар Франкфуртер алгемајне цајтунга, појачава широко распрострањено имплицитно уверење да никаква – чак ни „Мала Србија“ – не може да се домогне Уније. То ништи вредност најпривлачније шећерлеме у руци недарежљивих посредника у преговорима.

Да ствари у Берлину неће бити посебно интересантне нити резултати далекосежни могло се наслутити из подизања улога у изјавама званичника албанских сепаратиста. На аеродрому Адем Јашари у Приштини Хашим Тачи је поручио како ће се борити за присаједињење „Прешевске долине“ територији самопроглашене косовске државе. Рамуш Харадинај је, уочи путовања у Берлин, рекао да до укидања такси може да дође тек пошто Србија призна косовску државу па поврх тога прихвати и плаћање ратне одштете. О кажњавању Београда за злочине као нужном предуслову за побољшање односа прозборио је после Берлина и Беџет Пацоли.

Разуме се, све су ово празне тлапње и нешто што се неће десити. Но, много политичког празнословља упућује да је оно што се дешава лишено било какве супстанце. А ако је тако, зашто онда да се не таламбасају пароле погодне за снажење пољуљаних унутрашњих позиција?

Позиција Србије – за све оне којима Србија и Вучић нису синоними – у, сада бриселско-берлинско-париским, преговорима остаје непромењена, потпуно лоша.

Отужан је и надасве чудан коментар Душана Пророковића о исходишту берлинског састанка. Таман помислимо да су Руси и проруси почели да крчкају капучино са пословично опозициионом пеном кад оно загуслаше о (непостојећем) успеху српске дипломатије.

„Александар Вучић се из Берлина враћа као несумњиви победник“, бележи саблажњиво Пророковић и закључује: „Зато ће наставак овог процеса све више „замрзавати конфликт“ и удаљавати нас од било каквог „свеобухватног решења“. Решење ће бити могуће тражити тек када се преговарачки процес врати у Савет безбедности УН и када се стекну услови за неки нови детант између „Амера и Руса“.

Нажалост, далеко је то од истине. Не само да су црвене линије, о којима помпезно пише Пророковић, тако бледе да су више розе него црвене – већ су и чиниоци који одређују динамику преговарачког процеса у потпуности изван домашаја српске стране. Перспектива  европинтеграција, таксе и евентуално аминовање размене територија су променљиве чију вредност удешава супротна страна.

А ако их удеси тако да званичном Београду то буде колико-толико прихватљиво, он ће се вратити на утабану стазу бриселског преговарачког процеса који подразумева – као што већ рекосмо и како стоји по слову ових уговора – заокруживање унутрашње и спољне независности државе косовских Албанаца. Прилике међу албанском политичком елитом и степен америчке (не)заинтересованости за балканске послове одредиће када и колико брзо ће се Србија кретати на установљеном капитулантском курсу.

Или у духу старе радикалске крилатице: „Србија је вечно поражена, док је Бриселу верна.“ Једно ћаскање у Берлину то не може да промени.

Advertisements


Категорије:Позови М. М. ради колумне

Ознаке:, , , , , , , ,

Пошаљите коментар

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google photo

Коментаришет користећи свој Google налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s