Чланови „Балканског клуба“ П. Тихомиров, М. Иванов и З. Чворовић говоре о томе зашто Русија не треба да подржава Александра Вучића

Владимир Путин и Александар Вучић (Фото: РИА Новости)

(Руска народна линија, 29. 3. 2019)

Ако патриотска политика буде заборавила на „обичног човека“ и његова права, сетиће га се „борци за људска права,“ који „лове“ људе како би их увукли у своје превратничко-револуционарне мреже. Помоћник главног уредника „Руске народне линије“, Павел Тихомиров, разговара са председником Надзорног одбора Сверуске организације „Православна Русија,“  Михаилом Ивановoм и професором Зораном Чворовићем, сталним аутором „Руске народне линије“ (РНЛ).

Препоручујемо читаоцима текст полемике учесника „Балканског клуба“, чија тема је однос према протестима у Београду.

Михаил Михајлович Иванов: Господине Чворовићу, на последњем заседању „Балканског клуба,“ који је одржан у оквиру Међународне научно-практичне конференције у Брјанску од 21-22. марта, била је отворена тема протеста, који су данас, свакако, питање број 1 у Србији. Изречени су различити, у много чему дијаметрално супротни ставови о суштини овог проблема. Ви сте, колико нам је познато, присталица опозиције. Реците нам, молим Вас, зашто је опасна подршка званичне Москве садашњем председнику?

Зоран Чворовић: Као прво, не сматрам себе присталицом власти или опозиције, јер никада нисам био члан ни једне политичке партије. Једном речју, моја критика како садашњих, тако и ранијих власти, не заснива се на страначком, него на националном и државном гледишту. Када ствари посматрам са таквог становишта, онда неминовно морам да дођем до закључка да је Вучићева политика погубна за националне и државне интересе српског народа и грађана Србије. Ако Вучић води политику која је противна Уставу Републике Србије и националним интересима српског народа онако како их је, између осталог, формулисао Сабор СПЦ у својој одлуци о КиМ, онда подршка званичне Русије Вучићу не може бити подршка српском народу и држави Србији, већ се само може протумачити као подршка Вучићу и његовој странци.

Вучић је већ покушао да злоупотреби љубав српског народа према Путину, као и Путинова осећања према српском народу, покушавши да свој сусрет са Путином претвори у страначки митинг.

Осим тога, ако размишљам у категоријама реал-политике, онда се плашим да Русија када подржава Вучића заступа губитничку страну. Реализам у политици налаже да се одигра на оног ко долази, а не на оног ко одлази са власти. У нашем случају Вучић је одлазећи играч, независно од тога када ће се то догодити.

Зоран Чворовић (Извор: Вечерње новости)

Једноставно, Вучић је завођењем личног режима и кршењем Устава РС постао трајни извор нестабилности, не само у Србији, већ и на Балкану, зато он више није део решења, већ проблема.

Павел Вјачеславович Тихомиров: Звучи донекле цинично.

Зоран Чворовић: Не, то није цинизам, већ трезвени поглед на постојећу ситуацију и тенденције у будућности. Подршка Вучићу се може упоредити са подршком коју је Русија пружала Јануковичу, Саргасјану и сличним личностима.

Због тога што се у овим земљама унутрашња политика добрим делом заснивала на коришћењу противправних средстава, јер је просто речено власт била криминализована, те режиме није требало ни у ком случају подржавати!

Павел Тихомиров: Па ваљда политика у којој се функционери оцењују на основу принципа „он је кучкин син, али је наш кучкин син“ и „није наш метод“?

Зоран Чворовић: Наравно, и питање је ко је уопште „наш човек“? Неспособност да се успешно супротставе деловању снага које координирају агенти западног утицаја довољно јасно говори о томе да ли су они „наши људи“ или нису у потпуности „наши“ или чак уопште нису „наши.“

Ипак, није ствар у томе да Русија пружи или ускрати подршку овом или оном лидеру, па ни Александру Вучићу, јер би Русија на тај начин радила исто оно што чине и САД. Русија се разликује од западне политике управо по томе што поштује принцип суверене једнакости држава и само на том принципу Русија може око себе да окупи бројне државе спремне да се одупру западном корпоративном неоколнијализму.

Међутим, поштовање принципа суверене једнакости држава и немешања у унутрашње ствари других земаља не значи да Русија треба да води пасивну спољну политику.

Таква неактивна политика мирења са свим и свачим не приличи земљи која има претензије да буде велика сила, а Русија може опстати само као велика сила.

За разлику од Запада чији „вредносни“ став полази од антипринципа да ли је „кучкин син“ наш или туђ, Русија би морала да се у спољној политици води апсолутним вредностима. Сходно томе, Русија као велика сила мора да пружи јавну подршку сваком руководству које води политику у складу са националним интересима и уз поштовање уставом и законима загарантованих права и слобода својих грађана, али и обрнуто да ускрати подршку оним руководствима која воде супротну политику. На тај начин би Русија обезбедила трајну подршку у једном народу, независно од промена руководећих структура.

Павел Тихомиров: С тим у вези, желели смо посебно да укажемо на то да смо ми у постсовјетској Русији и ви у постјугословенској Србији у својим носталгичним сећањима, пуним кајања за антисовјетску младост, зачас спремни да заменимо слику реалног Совјетског Савеза и у вашем случају реалног председника Југославије г. Слободана Милошевића некаквим привидима пуним епских епитета.

Зоран Чворовић: Наравно, ми немамо права да идеализујемо г. Милошевића, зато што је, управо, он одговоран за многе кобне националне губитке.

Михаил Иванов: Шта конкретно имате у виду?

Зоран Чворовић: Пре свега, националну катастрофу губитка Републике Српске Крајине;  неуспешну игру са Ђукановићем у Црној Гори, пошто је он био Милошевићево политичко чедо; катастрофално неефикасну и закаснелу политику обуздавања организованог криминала на Косову и Метохији пре 1999. године; криминализацију живота у самој Србији; ослањање на овештале технократске и сумњиве безбедоносне структуре, које ако нису радиле против интереса српског народа, нису имале било какву свест о тим интересима, нити спремност да се за њих жртвују; толерисање увођења негативног система вредности, односно поткултуре која је противна било ком традиционалном вредносном систему, а чији је симбол TV Pink формирана у време С. Милошевића.

Павел Тихомиров: И према мом субјективном утиску телевизија из Загреба (ХРТ) у поређењу са београдским телевизијским каналима изгледа као отелотворење високе културе.

Зоран Чворовић: Видите и сами, Милошевићев пад је био неминован, зато што је он сам створио услове за то. Сасвим је друга ствар што је Запад злоупотребио оправдано незадовољство народа.

Ипак, морам рећи, истине ради, следеће:

Ми не смемо да заборавило да је г. Слободан Милошевић убијен као херој. Не смемо да заборавимо да је убијен само зато што се осмелио да устане против Империје, којој је и сам раније припадао. Истовремено, немамо права да иделизујемо његову личност.

Незадовољство народа није никло ни из чега, јер човек није зомби којим се може управљати као пуким биолошким објектом.

И данас постоји оправдано незадовољство због тога што је Вучић криминализовао друштво у мери у којој то нико пре њега није учинио; због негативне кадровске селекције која у таквом обиму није постојала пре њега; због претварања Србије у партијску државу; и пре свега, због свих противправних одлука у вези са Косовом, почев од укидања институција државе Србије на основу неуставних и незаконитих Бриселских споразума, па све до јасно изражене намере да призна тзв. Републику Косово.

Михаил Иванов: Да ли Запад користи незадовољство народа за остварење својих циљева?

Михаил Михајлович Иванов

Зоран Чворовић: Вероватно ради на томе.

Павел Тихомиров: Ако српске патриоте и Русија не буду подржавали Вучића, већ помогну у његовом рушењу, ко ће извући добит? Запад?

Зоран Чворовић: Као прво, зашто би српске патриоте и Русија подржавали оног који је све учинио да Устав Србије и Резолуција 1244 остану без упоришта на КиМ? Пошто Устав и Резолуција 1244 гарантују суверенитет Србије на Косову и Метохији, а суверенитет се огледа у присутности органа државе на једној територији.

Вучић и Дачић су Бриселским споразумима укинули судове, полицију у цивилу, локалне самоуправе које су деловале не само на северу КиМ, већ и у енклавама, како би омогућили сепаратистичким властима да преузму ефективну контролу над тим подручјима.

Зашто би српске патриоте и Русија подржале оног ко је смањио обим спољнотрговинске размене са Русијом; оног који се у Бриселу обавезао да Србија неће искористити санкције које је Запад увео Русији тако што ће државним субвенцијама помоћи своју пољопривреду и индустрију зарад повећања извоза у Русију?

Зашто би српске патриоте и Русија подржали оног који је из претходног режима преузео кључне кадрове који су обучавани у полицијским академијама у В. Британији и у НАТО центру у Гармиш Партенкирхену?

Зашто би подржали оног који је за начелника Генералштаба довео човека чија је једина референца препорука из НАТО команде у Бриселу?

Зар српске патриоте и Русија треба да подржавају власт која доноси антипородичне и антихришћанске законе, која јавно подржава пропаганду хомосексуализма?

Зар да подржавају Владу чијем је премијеру једина препорука то што је лезбејка, која живи са другом женом и при том, противзаконито имају заједничко дете?

Због свега тога Вучића би требало да подржава Запад. Зар не?

И подржавају док не заврши издају на КиМ. Истовремено, Запад, као добар трговац на берзи, већ улаже новац у акције компанија које ће имати вредност у будућности.

И онда, зар би српске патриоте и Русија требало да подржавају једну не само антисрпску, већ и банкротиралу политичку фирму?

Зар народ на протестима треба да препустити западним агентурама из НВО сектора, а при том је огромна већина демонстраната, посебно у унутрашњости, патриотске орјентације?

Павел Тихомиров: Па шта онда треба конкретно предузети у таквој ситуацији?

Зоран Чворовић: Треба да уђемо у меч док се он игра, док је још време, а не само да гледамо са трибина, а када се утакмица заврши да певамо жалопојке.

Михаил Иванов: Када ће бити касно, шта је тачка на којој нема повратка?

Зоран Чворовић: Биће касно ако Вучић буде признао Косово. Зато што ће после тога на ред доћи централизација Босне и Херцеговине, а потом приступање Србије НАТО пакту. 

Павел Тихомиров: Зоране, да не улазимо сада у дубоку конспирологију и да разматрамо да ли се тајни преговори о Косову одвијају или не. Претпоставимо да се такви преговори одвијају. Ти си мишљења да представници Москве не би смели да прихвате учешће у таквим преговорима, како не би потпуно изгубили балканску партију.

Павел Вјачеславович Тихомиров

Такво размишљање је потпуно јасно.

Међутим, шта ви, српске патриоте, који имате опозициони став према Вучићу, добијате ако Вучића изненада уклоне са положаја?

Зоран Чворовић: Ја бих питање поставио другачије: да ли постоје разлози за протесте?

Да.

Да ли Вучић игнорисањем опозиционих захтева да се отворе медији и створе услови за слободне изборе дестабилизује политичку ситуацију у Србији?

Да.

Да ли игнорисањем и клеветањем опозиције у земљи и иностранству, Вучић ствара услове за друштвене сукобе, али  и за „наранџасту“ револуцију?

Да, пошто је у парламентаризму опозиција саставни део система власти.

Да ли постоје национални или државни разлози због којих патриоте треба да прећуте свакодневно брутално кршење Устава и закона од стране овог режима?

Не!

То истовремено не значи да сличних кршења права није било у прошлости, нити да их неће бити у будућности. Међутим, слободни грађани се разликују од поданика по томе да ли су спремни да се увек боре за своја законом гарантована права и то независно од тога да ли ће та борба бити успешна или не.

Ако грађани нису спремни да се боре за право на приватност, право својине, заштиту породице, слободу избора, слободу медија, неће бити спремни ни да се боре за Отаџбину.

Неморална је и неуспешна патриотска политика, која у име наводних државних и националних циљева заборави „обичног“ човека. Ако патриотска политика заборави „обичног“ човека и његова права, сетиће га се „борци за људска права,“ али они „лове“ људе како би их увукли у револуционарно-превратничке мреже.

Павел Тихомиров: То су они који под видом одбране права „обичног“ човека руше саму Државу.

Зоран Чворовић: И оно што је најважније: сменом Вучића путем избора, а не путем „наранџасте“ револуције, послала би се јасна порука да ником неће бити дозвољено, ни сада ни у будућности, да се одрекне Косова и Метохије.

Павел Тихомиров: Дакле позиција патриотске јавности у Србији своди се, ако сам правилно схватио, на следеће: прво, не препустити тему одбране грађанских права злогласним „либералима“ из разних невладиних организација, који се традиционално баве овом темом; као друго, ви имате један конкретни тактички задатак, који се састоји у томе да од садашњих власти добијете могућност да под истим условима уђете у предизборну кампању, пре свега тако што ће опозиција добити стварни приступ медијима.

Стратешки циљ је садржан у томе да се сваком представнику власти у Републици Србији јасно стави до знања да ће доћи у незавидан положај ако доведе у питање опстанак Косова и Метохије у Србији.

Нека вам Бог помогне да се не оклизнете.

Са руског посрбио: Зоран Чворовић

ИЗМЕНА: Овом чланку је промењен наслов (2. 4. 2019 у 8:17). Хвала коментатору са надимком Лингвиста што је указао на непрецизност и посебно што је дао и решење 🙂 

Categories: Посрбљено

Tags: Александар Вучић, Зоран Чворовић, Михаил Иванов, Павел Тихомиров, Србија и Запад, Србија и Русија, протести