Војислав М. Станојчић: Доживотна за Караџића и „помирење“ народа западног Балкана

Хашки трибунал је, наводно, имао за циљ да утврди истину о грађанским ратовима у некадашњој СФРЈ како би допринео отрежњењу и помирењу завађених народа, али је после  четврт века његовог рада јасно да није остварио своје циљеве

Радован Караџић (Фото: REUTERS/Дамир Сагољ)

Одлука Жалбеног већа ММКС (Механизма за међународне кривичне судове), којом је првостепена пресуда Радовану Караџићу из 2016. од 40 година затвора промењена у казну доживотне робије, могла је да изненади само оне који нису схватили улогу овог суда, а поготово његове претходнице, Међународног кривичног суда за бившу Југославију. МКСБЈ основан 1993. године, а завршио рад 31. децембра 2017, често је називан, и „кенгурски“ пошто је углавном доносио одлуке које нису засноване ни на праву ни на правди, најчешће онда када би се на оптуженичкој клупи нашли Срби. За 24 године постојања Суд је водио процесе против 161 оптуженика из бивше Југославије. Од њих је било више од половине Срба, и они су осуђени на преко хиљаду година затвора, док су припадници осталих народа и народности из некадашње СФРЈ у поновљеном поступку често – иако су претходно били проглашени кривим – ослобађани. Што се тиче „гостујућих” злочинаца из других држава, учесника у грађанским ратовима на тлу бивше Југославије – њима се уопште није судило, пошто, према законима својих земаља (међу којима су и САД) они могу да одговарају само пред домаћим судом. Хашки трибунал је, наводно, имао за циљ да утврди истину о грађанским ратовима у некадашњој СФРЈ како би допринео отрежњењу и помирењу завађених народа, али је после четврт века његовог рада јасно да није остварио своје циљеве; да је нетрпељивост само пригушена и да се лако може претворити у отворени сукоб ако и када то буде одговарало интересима САД.

А какве су биле судије овог Трибунала и како су схватале свој посао, могло би се ценити и по речима којима се један од судија обратио сведоку одбране на суђењу Милану Мартићу: „Кад сте видели да вас у Хрватској не желе, што се нисте покупили и отишли у Србију! Уместо тога – направили сте неприлике и себи и Хрватима“. Тај „мудри“ и „прагматични“ саветодавац – судија – зове се Џастис (правда!) Молото Баконе, а постојбина му је Јужноафричка република. У сваком случају, било је потпуно неосновано очекивање наше јавности да ће овај „кенгурски суд“ ослободити Радована Караџића оптужби или бар донети блажу одлуку од првостепене.

Извор: Србија данас

Представници Републике Српске оштро су реаговали на пресуду, Милорад Додик је изјавио како је пресуда цинична и арогантна и да је после ње помирење још неизвесније и готово немогуће, док је доживотна робија за Караџића дочекана са великим задовољством у деловима бивше Југославије у којима Срба готово и нема пошто су их „братски народи“ послали у Србију и бели свет. Ипак, и у овим реаговањима није изостао присенак жаљења што пресудом није обухваћена и држава Србија. Одмах по објављивању пресуде, портпаролка Европске уније, Маја Коцијанчич, позвала је лидере „Западног Балкана“ да подрже одлуке Међународног трибунала и да не доводе у питање непристрасност процеса одлучивања. Председница Хрватске, разуме се, није пропустила изврсну прилику да изјави како пресуда служи као трајна опомена по погубност великосрпске политике, док је хрватска Влада закључила да је на основу доказног материјала пресуду требало повезати и с политичким и војним врхом тадашње СР Југославије под вођством Слободана Милошевића. Пресуда показује сву погубност великосрпске политике и идеологије, „чији су основни циљеви, као и методе, овом пресудом, означени као злочин против човечности“. Комесарка Савета Европе за људска права Дуња Мијатовић закључила је да је „правда победила и да је борба против порицања ратних злочина сада важнија него икада“, док је, у оваквим приликама неизбежни председник ЛДП-а, Чедомир Јовановић, такође подржао пресуду закључивши како је „бар делимична сатисфакција за патње породица жртава“.

Што се тиче српских власти, изгледа да су озбиљно схватиле препоруку Маје Коцијанчич, па је председница Владе изјавила како треба сачекати са реаговањем на пресуду Караџићу док остали не изнесу свој став“. AV, увек спреман као запета пушка да коментарише све и свашта, показао је овом приликом како и њему могу да недостају речи. Пресуду Радовану Караџићу није оценио ни као правичну ни као „кенгурску“, већ је поручио Србима – како прекодринским, тако и овдашњим – да она не значи и укидање Републике Српске. „То је централно и апсолутно најважније питање и то вам је реакција Србије“ рече некадашњи уредник „Радија С“ на Палама током 1992. и 1993. године. Иако је, како воли да каже, „тврд орах“, ипак, добро зна када је паметније уздржати се од таласања и говорити округло па на ћоше.

Advertisements


Категорије:Судбина као политика

Ознаке:, , ,

Пошаљите коментар

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google photo

Коментаришет користећи свој Google налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s