Драгољуб Стевановић: Лековите сузе испосника Григорија

Манастир Горњак има и неразјашњену тајну чак од времена када је настао. Из пукотине у стени иза манастира вода почиње да капље сваке године на Ђурђевдан, сливајући се до једне мале увале, одакле је људи кашикама скупљају, а верује се да лечи очне тегобе

Манастир Горњак

Једна проведена ноћ у манастиру Горњак, на путу од Београда до Подгорца, била је довољна Ђури Јакшићу да му посвети песму.

Песник је био уморан и очајан што није добио неко повољније место где ће бити учитељ, али је своју песму започео одушевљен оним што је видео у овом крају: ”Од Великог Села до самога Ждрела, ко да је вила нека ћилим разастрела.“

Манастир је добио име по ветру горњаку, који дува долином. Његова историја била је бурна: рушили су га и палили, пљачкали његове драгоцености, одводили монахе, а он је поново ницао, ту поред Млаве, прилепљен уз камене стрмине планине Јежевца.

Записи кажу да је подигнут 1378. године, као задужбина кнеза Лазара, који је издао и оснивачку повељу, а патријарх Спиридон је својом духовном влашћу то потврдио.

Бурна историја

Прво је назван Ждрело, а мало касније прозван је Горњак. Осим духовних, сматра се да су по среди били и државнички разлози за подизање овог ма- настира. Наиме, Лазар је тек овладао овим крајевима, па је хтео да то обележи својом задужбином. За издржавање манастира и братства, Лазар је даровао Горњаку многа села у Браничеву, Стигу, Хомољу и Подунављу.

После Другог светског рата, Горњак је преузела војска све до 1953. године, када је враћен Епархији браничевској и када се у њега усељавају монаси. Данас га води сестринство, а то је и једини живи манастир у Горњачкој клисури.

Иако је задужбински, манастир Горњак је скромних димензија. Манастирска црква, посвећена празнику Ваведења Пресвете Богородице, прислоњена је уз планинску стену и заузима централно место у малом простору манастирске порте. У ниши северног зида налази се ковчег са моштима Светог Григорија Синајита – Млађег.

Горњак је саграђен испод саме испоснице пустињака Григорија, чије се мошти налазе у цркви и сматрају се чудотворним. Мошти Григорија Горњачког су данас највећа реликвија која се чува, а народ верује да помаже болеснима да оздраве.

Тајна лековите воде

Није познато када је почео да се назива Горњак, али за порекло имена постоје два објашњења. По једним наводима, кум је био ветар „горњак“, који дува долином Млаве, а по другим, потиче од „горњег града“, јер је био у близини утврђења на Јежевцу. Остаци града Ждрела видљиви су на више места, а међу очуваним објектима су и Кула проклете Јерине и Митрополија. Манастир Горњак има и неразјашњену тајну чак од времена када је настао. Из пукотине у стени иза манастира вода почиње да капље сваке године на Ђурђевдан, сливајући се до једне мале увале, одакле је људи кашикама скупљају, а верује се да лечи очне тегобе.

Одговор на питање зашто се вода из овог „извора“ појављује само једном годишње, у одређено време – када се деле дан и ноћ, и то на Ђурђевдан, нико није дао. По некима, то су сузе испосника Григорија који и данас помаже свом народу.

Пут Ђуре Јакшића

Ђура Јакшић је кроз манастир Горњак прошао у марту 1857. године, а песма „Пут у Горњак” објављена је у новосадској „Седмици”, већ у јуну исте године. И путописац Феликс на овом месту записао је: „Застали смо као опчињени раскошном идилом овог предела где су боравили српски пустињаци.”

Пут у Горњак

Од Великог Села до самога Ждрела
Кô да ј’ вила нека ћилим разастрела
Од зелене траве и свакакве шаре,
Да себи домами уморне бећаре;
Па докле ти вила лакког санка бира,
Хлађан поток слабе ноге ти испира,
Ветрови ти тихи лепи мирис дају,
Заслађене хране горком уздисају…
Са далеког пута уморан сам сео,
Не би’ л’ санка наш’о, сетан, невесео.
Повило се цвеће, полегла је трава,
Али мене санак давно избегава!
Сила се је мисли врзло по памети…
Много ли сам страд’о, кад се срце сети:
Никад добро јутро! Никад добро вече!
Мени ноћца лако никад не протече…
У мислима, тако, уздахн’о сам јако,
А сузе су текле низ образ полако;
Од груди се мојих вечан огањ створи,
Да у њима душа пре рока изгори!
По големом свету млађан се потуцам —
Што Громовник нисам, да на судбу пуцам?…
Све што ми је било недраго и драго,
Остављат’ сам мор’о равно, подједнако!
Па где сад почивам?… О, да дивна места!
Лепша никад није с уресом невеста!
Извезено цвећем, окићено горам’ —
Ја и ово место оставити морам!

Ено, већ се крију сјајни сунца зраци,
Ка западу златни путују облаци:
Торбицу сам свез’о, опанак притег’о,
И ја бих са сунцем некуд даље бег’о;
Али једно срце, друго судба жели:
Ја по судби морам, што она придели.
Видиш оно стење, што се небу пење?
То је воља судбе… горко придељење!…

К’о боланог нада, небу подигнута,
Подиже се гора од камена љута,
Бону диже главу, а коленом клеца,
Каменито срце Млава јој просеца:
Зајазит’ се не да, мумла, јечи, стење
И у муци тешкој прождире камење;
На њу, грешну, сунце никада не сија,
Само гром је, мразну, са хуком пробија,
Пламенита муња опали јој лица,
Да већма потамни, срамна проклетница!
У нечистом недру вечну клетву скрива,
Зато негде грми и немо почива:
Благослов је прокл’о српски царе Лазо —
Како би јој и Бог милости указ’о!?…
Поред ње ме, бујне, тврда стаза води.
Али куда, куда? — Куд сам ор’о ходи.
Повише облака, и од неба више,
Јер уместо неба, пуст се камен диже…
Не чује се тица, баш никаква гласа,
До вечите хуке безбожних таласа…
Не знам даље стазе, ни знам даљег пута,
У ‘вакој се гори најлакше залута;
Ослабеле ноге даље не можеду,
А и куд ћу даље… даљу тражит’ беду?…

Изнемогло тело сурвало се доле
Поред неке пусте развалине голе.
Тврдиња је била некад ово стара,
Чувала је верно свога господара,
А данаске шта је развалина ова?…
Постала је гнездо суријех орлова!…
Слушала је негда бојних труба звуке,
Шта данаске слуша?… Међеде и вуке!
Силена је војска овде становала —
Наместо је војске маховина пала!
Под маховом леже старе славе занци,
Оружије светло, коњи и јунаци…
Све ту мирно лежи, под стеном страхоте,
Из прашине њине гуштери се коте…
На њој данас седим и даљину гледим:
Ваљда гдегод ближе миран кров се диже,
Или добар пастир стаду следи белом?…
Ал’ ништа не беше у околу целом!
Као да је камен у љутини пук’о
И у пукот своју све живо повук’о!…
Ал’ шта се забеле у горскоме мраку?
То је бела кула на цркви Горњаку!
Раширила крила лабудова бела,
Белоћу је снега на себе узела;
Крст се на њој блиста, сунцу одговара
И по хладној стени златне пруге шара.
Једно се је звоно с беле куле чуло,
У моме је срцу трипут одјекнуло;
Запојаше тихо калуђери свети…
Можете л’ ме, ноге, бар донде понети?
Ено ми дворишта, ено дворских врата,
Примиће ме у двор, страна, непозната;
Одмор ће ми дати, то ми само треба,
А благослов на нас Бог шаље са неба!…

Ђура Јакшић, 1857

(Политикин магазин, 17. 3. 2019, стр.19)

 

Advertisements


Категорије:Преносимо

Ознаке:, , ,

Пошаљите коментар

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google photo

Коментаришет користећи свој Google налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s