Манастир Горњак има и неразјашњену тајну чак од времена када је настао. Из пукотине у стени иза манастира вода почиње да капље сваке године на Ђурђевдан, сливајући се до једне мале увале, одакле је људи кашикама скупљају, а верује се да лечи очне тегобе

Манастир Горњак

Једна проведена ноћ у манастиру Горњак, на путу од Београда до Подгорца, била је довољна Ђури Јакшићу да му посвети песму.

Песник је био уморан и очајан што није добио неко повољније место где ће бити учитељ, али је своју песму започео одушевљен оним што је видео у овом крају: ”Од Великог Села до самога Ждрела, ко да је вила нека ћилим разастрела.”

Манастир је добио име по ветру горњаку, који дува долином. Његова историја била је бурна: рушили су га и палили, пљачкали његове драгоцености, одводили монахе, а он је поново ницао, ту поред Млаве, прилепљен уз камене стрмине планине Јежевца.

Записи кажу да је подигнут 1378. године, као задужбина кнеза Лазара, који је издао и оснивачку повељу, а патријарх Спиридон је својом духовном влашћу то потврдио.

Бурна историја

Прво је назван Ждрело, а мало касније прозван је Горњак. Осим духовних, сматра се да су по среди били и државнички разлози за подизање овог ма- настира. Наиме, Лазар је тек овладао овим крајевима, па је хтео да то обележи својом задужбином. За издржавање манастира и братства, Лазар је даровао Горњаку многа села у Браничеву, Стигу, Хомољу и Подунављу.

После Другог светског рата, Горњак је преузела војска све до 1953. године, када је враћен Епархији браничевској и када се у њега усељавају монаси. Данас га води сестринство, а то је и једини живи манастир у Горњачкој клисури.

Иако је задужбински, манастир Горњак је скромних димензија. Манастирска црква, посвећена празнику Ваведења Пресвете Богородице, прислоњена је уз планинску стену и заузима централно место у малом простору манастирске порте. У ниши северног зида налази се ковчег са моштима Светог Григорија Синајита – Млађег.

Горњак је саграђен испод саме испоснице пустињака Григорија, чије се мошти налазе у цркви и сматрају се чудотворним. Мошти Григорија Горњачког су данас највећа реликвија која се чува, а народ верује да помаже болеснима да оздраве.

Тајна лековите воде

Није познато када је почео да се назива Горњак, али за порекло имена постоје два објашњења. По једним наводима, кум је био ветар „горњак”, који дува долином Млаве, а по другим, потиче од „горњег града”, јер је био у близини утврђења на Јежевцу. Остаци града Ждрела видљиви су на више места, а међу очуваним објектима су и Кула проклете Јерине и Митрополија. Манастир Горњак има и неразјашњену тајну чак од времена када је настао. Из пукотине у стени иза манастира вода почиње да капље сваке године на Ђурђевдан, сливајући се до једне мале увале, одакле је људи кашикама скупљају, а верује се да лечи очне тегобе.

Одговор на питање зашто се вода из овог „извора” појављује само једном годишње, у одређено време – када се деле дан и ноћ, и то на Ђурђевдан, нико није дао. По некима, то су сузе испосника Григорија који и данас помаже свом народу.

Пут Ђуре Јакшића

Ђура Јакшић је кроз манастир Горњак прошао у марту 1857. године, а песма „Пут у Горњак” објављена је у новосадској „Седмици”, већ у јуну исте године. И путописац Феликс на овом месту записао је: „Застали смо као опчињени раскошном идилом овог предела где су боравили српски пустињаци.”

Пут у Горњак

Ђура Јакшић, 1857

(Политикин магазин, 17. 3. 2019, стр.19)

Categories: Преносимо

Tags: Ђура Јакшић, Драгољуб Стевановић, испосник Григорије, манастир Горњак