Пошто смо изагнати из соцреалистичког Едена који нам је тада личио на разблажену верзију пакла, спознали смо зашто је чак и сиви сиротињски соцреалистички рај, прави-правцати рај за овај прави-правцати пакао
Борис Јовановић: Гладни, сити, незасити
Тамо где нуле владају антропологија је увек подређена зоологији
Рајко Ђурић
Наведена мисао господина Ђурића, подразумјева се, могла би да гласи: Тамо гдје нуле владају антропологија је увијек подређена зоологији. Иста нам је судба клета, разлика је само у изговору. Беда је можда нешто биједнија од биједе, али је и биједа ужасавајуће бедна. У Титограду, дакле, или Биограду, сасвим свеједно…
Сјећате се можда, ви препотопски којима и сам маленкошћу својом и маргиналношћу својом припадам, како су нам очеви и матере говорили: Једе се шта се има, а не шта се хоће. Па би нам још зачинили: Није ти ово хотел. Јер, претпостављао се у нашем соцреалистичком Едену, да је довољно оно што се има и , наравно, да само у хотелима има и онога што се жели. И још: да је од мајчине кухињице у којој је увијек било таман, па до хотела, у којем је увијек било превише, дуг пут страдалништва. Права правцата калварија. Ако хоћеш и више него што имаш, може те стрефити маљ метафизичког усуда. То је оно о врећи и ономе ко је хтио још…
Пошто смо поодавно изагнати из соцреалистичког Едена који нам је тада, док ништа нијесмо знали, личио на разблажену верзију пакла, спознали смо зашто је чак и сиви сиротињски соцреалистички рај, прави правцати рај за овај прави-правцати пакао. Не дао нам Онај који често дријема, а никада не спава, да и ово црно чудо које нас је притисло некада буде прави правцати милоистички рај за пакао који ће нас тек снаћи. Тешко је и најмаштовитијем маштару и најлунатичнијем мјесечару замислити будућност која ће бити толико гора од ове неподношљивости у којој се давимо…Но, никад се не зна, како кажу паметари, који све знају, али не знају оно што је најважније…
Бити гладан, тешко је. Бити сит, добро је. Бити незасит, страшно је. Са становишта зоологије и антропологије које постају сестрице близнакиње у овим нашим антрополошко-зоолошким временима. Некако црни човјек све више подсјећа на црњу животињу и само чека да се изречена чињеница и еволутивно потврди. Дакле, ускоро ће нам израсти рогови и реп, а постаћемо и папкари или копитари у зависности од генетичкеог шифрарника и националног и партијског опредјељења…
Гладно чељаде тумара пустињом живота са једином и јасном намјером да чиме год запуши своју бескрајну безданицу глади. Гладна јединка неће постати сита персона све дој је незаситих који се хране њеном глађу. Кад незасите але мину овим незаситим свијетом, гладни ће се наситити. А то ће бити-отприлике никад. Можда, како би то протолковали наши премудраци: кад крме исправи репић или кад неко објави збирку италијанских епских јуначких пјесамах..
Ситио чељаде тумара такође својим путељцима и путевима и оно само по себи није ништа криво. Дакле, живо је и здраво, ништа му не фали, има колико му треба. Као ономад у горенатукнутом соцреалистичком рају. Ситост није кривица. Ситост је ваљда подразумјевајућа правица. Сит није крив што је сит. Само је гладан крив што је жив. И још нешто: Сит гладноме вјерује. Јер ситост у себи носи сјећање на утољену глад. Сума сумарум: сити нијесу проблем, нити је њихова ситост узрок нечије глади…
Назасити, дакле, носе собом цијело проклетство овога гладнога свијета. Незасит је онај скот који гладноме не вјерује. Који гладнога не чује. Који гладнога додатно изгладњује. Који гладноме умјесто хлеба нуди камен. Коме је гладни крив што је жив и који у бескрајној глади јадника који гладује види бескрајно трајање своје незаситости…Језива немаштина гладних је псећа раздраганост његовог алавог оргијања…
Незасити дакле није чељаде, није човјек, он је створ који може да прождере све што оком види и ухом чује осим сопствене и страшне незаситости. У трбушини наших незаситих створова може се наћи много више него у трбугху оних страшних препотопских немани које и данас харају нашом митолошком подсвјешћу. Ако би неко некада неким метафизичким скалпелом распорио неког нашег незаситника згрануо би се од страшног утробног чуда. У незаситој трбушини могао би пронаћи готово све оно што није за јело, али јесте за ждерање…
Незасите але прогутале су све важно из прошлости. Полокале су цијелу нашу садашњост и покркале су будућност која вјероватно неће доћи уколико је неко не ослободи из утробних незаситих трапова…
Незасити су, дакле, зло наших малених гладних царстава. Јер кад неко пождере слободу, посрче истину и полоче правду оставио је само глад која га и даље храни…
Елитне мисли
Шта ли мисле и како ли се преиспитују наши домобрани, чланови прве обитељи и њихови подрепни љубимци…да ми је да знадем…
Никада нећу бити елитни створ, једноставно није ми се дало. Себи сам крив. И у тој кривњи, без особите кривице, одиста уживам. То ми је некако једино уживање у том друштвено-политичком смисленију. И науживаћу се, ако Бог да, још дуго у сопственој маргиналној утопији…
Но, то што никада нећу бити чланом подземне елите и уваженим припадником елитистичног скоруп- серкла, не отима ми право да својевољно и самовољно думам о нашој сербско-дукљанској елити, кад већ за боље и нијесам…
Шта ли, заправо, мисли наша елита и како ли, о забога, испира своју глибаву савјест…
Могу макар слутити, јер слутити једино знам…
Елитни чо’ек, што би се рекло најелитнији елитиста, овако некако може којевитезати у мрклом мраку сопствене мркле савјести не би ли му некако у тој мрклини лакнуло елитној душици:
Јесам крао. И крашћу. И точка. Али, то што сам крао није крађа. То су, брале мој, виши интереси. И то што сам крао, не значи да сам лопов. Јер да нијесам крао, не би ме ни било. А да ме није, тешко би и било било чега од свега овога што треба да буде. И још нешто: крали би и други још више и још љепше да су на моме мјесту. Дакле, да закључим и умирим савјест своју: Моја крађа није само моја ствар. Она је у потпуности ствар општих интереса и напретка у свим сегментима друштва. Којег друштва?- пита ме намучена савјест. Па друштва лопова без којих не би ни било крађе која је гарант нашег поштења…
Тако некако блажи живу раницу савјести најелитнији елитиста који столује у Титограду или Биограду, сасвим је свеједно. А кад га отровна жаока савјести баш онако подло боцне, препирање прљаве савјести се наставља у самоћи, наравски, и у глуво доба ноћи његових глувих и аветињских предсједничких лагума:
Јесам лагао. Лагао сам. Али та моја лаж, тако ми истине, истинитија је од сваке истине. Лажима сам бранио више истине и то знају сви они истинољупци, друштвено одговорна чељад, који су схватили да је лаж једина истина која гарантује будућност и просперитет. Кад год сам лагао, а лагао сам кад год сам морао, мислио сам на истину. И само на истину. Јер истина не може бити ухваћена у лажи. Шта би било, понекад се озлојеђено питам, да нијесам лагао? Да ли би било наше опште истине, народне истине? И да ли би било било чега осим голе истине да нијесам истински лагао? А ко је то могао живјети од голе истине? Било када и на било ком мјесту…
Тако некако наш најелитнији елитиста, у Титограду или Биограду, сасвим је свеједнако, наставља своју исповијест набоден на трн сопствене савјести која се још увијек у тренуцима самоће као гладни црвић пробуди негдје у дубоком мраку:
Јесам издао. Издао сам. Али та издаја није у име издаје, већ у име патриотизма, уколико је та ријеч још увијек у вањској употреби. Патриотизам је оно кад волите нешто без интереса. Патриотизам је, дакле, потпуна будалаштина, што не значи да лично нијесам патриота који издаје у име патриотизма. Моја издаја није само моја ствар. Моја издаја је ствар свих нас. Свих нас који смо, када је било најтеже, издали и тако једном заувијек исписали својом херојском издајом вјечну оду патриотизму. Да није моје издаје када бисте овакви какви сте, а никакви сте, били патриоте? Мислите мало о томе, патриотски издајници…
Тако некако најелитнији створ у Титограду или Биограду, одиста је идентично, наставља своју мантру самозадовољства, своју одбрану од ала и врана прокљуцале крвожедне савјести. Негдје у тами. Потпуно сам. Заиста сам. Сасвим сам. Јер најелитнији елитисти су увијек сами. Заиста сами. Сасвим сами. У мраку сопственог поноса који и није од овога свијета:
Јесам кукавица. Кукавица сам. Но, мој кукавичлук је ствар елитног јунаштва. Да није мог јуначког кукавичлука не би ни било нашег херојског доба, наших витешких прегнућа. Мој кукавичлук, мој херојски кукавичлук, је коријен и срж вашег херојства. Утувите то и притврдите ако сте већ утувили. Да није свих мојих елитних мана, не би ни било ниједне ваше врлине, врли мој нови свијете…
И све тако некако. Под притиском повампирене савјести. У Титограду или Биограду, свеједно…
Колумне су објављене на сајту Феномени.ме
Categories: Преносимо
Када одмах на почетку поставиш ствари на погрешан начин “…сиви сиротињски соцреалистички рај…”, цела конструкција текста остане на климавим темељима и добије сумњиву вредност.
Лично, тај “прокужени” период сматрам најсрећнијим и најплоднијим делом свог, не тако кратког, живота. И да нагласим – идеологија нема никакве везе са тим, нити патим за “највећим сином свих народа и народности”. Патим за друштвеним уређењем који је тада био успостављен.
Аутор очигледно није имао ту срећу да га доживи.
Titoizam je najnizi oblik drustvene organizacije u istoriji i praistoriji.Materijalnost bez ikakve duhovnosti, cak i neke lazne o kojoj je marksizam govorio.Odrastao sam u delu grada gde su podignute zgrade za novi proleterijat koji se sa sela zaposljavao u novotvorenim fabrikama (pored stanova, svi su, naravno, zadrzali i kuce sa sela, pa je usledila cuvena akcija “imas kucu, vrati stan”, rezultat je da su mnogi ostali beskucnici, a drugi stekli i jedno i drugo, dobar primer alavosti koju je odgajao titoizam).Desetine klinaca opsednutih “najkama” (cela zgrada nosi isti model patika),”vokmenima”,BMX-ovima”…, nesto sto sam razumeo tek kada je “dosao” kapitalizam.Titoizam pociva na razmeni licna sloboda za dobar zivot, taj manir se zadrzao do danas, kada nam se EU nudi pod titoistickom parolom odreknite se slobode (suvereniteta, prihvatite nasilje nad sobom) i dobicete veci standard.EUfilija ide pod ruku sa jugonostalgijom.Titoizam je pokusao da gradjanina zameni sa samoupravljacem, “apstraktnu” slobodu “prava”, konkretnom slobodom posedovanja sredstava za proizvodnju, da unutar socijalizma izgradi komunizam, tu su, medjutim, zaceci liberalizma u svom najgorem obliku, koji se kod nas poistovecuje sa individualizmom, a zapravo se radi o masovnom egoizmu.Drzava se pocela shvatati kao nesto izvan mog poseda, otuda i tolika prljavstina po nasim gradovima, jer su oni niciji, kao nesto sto treba da sluzi egoisticnim interesima pojedinaca, da ga zaposli, da mu stan i odvede na more, a on ce zauzvrat da cuti.To je razvilo sveopsti javasluk (Bregovic u nedavnom intervjuu govori o svom ocu, pripadniku JNA, i kaze kako su oficiri mnogo pili, ja mogu da kazen da je moj otac jedina meni poznata osoba u komsiluku i medju njegovi poznanicima sa posla, radnicima, koja nije bila alkoholicar) i potkradanje vlastitih preduzeca.Titoizam je napravio najke-pionire koji ga nece braniti i koji ce Zapad prihvatiti i pre nego sto je dosao sa 5.oktobrom (ja sam bio jedini meni poznati rusofil koji nije gledao Ramba kako ubija Ruse i Rokija kako ih prebija, zato mi je sadasnja “rusofilija” smesna, jer znam kako je izmisljena, da u skupstini sedi 90% europajaca, da se “rusofilija” prodaje kao jedan od oblika titoisticke neslobode, cije su forme mnogobrojne, poput zavisnosti pojedinca od drzavnih institucija i ocekivanja da njegovu individualnu slobodu brane SANU, SPC, vojska (“cestiti oficiri”, tesko drzavi koja zavisi od necije cestitosti),a na kraju i druga drzava – Rusija.Prva ekonomska kriza bez svemocnog diktatora i masovni egoizam je iz egoistickih razloga prepoznao da ce licne potrebe ostvarti u nacionalistickom egoizmu, novoj sintezi egoizma i mase (umesto individualizma i naroda), samo sto se ovog puta okoristila manjina.Da ne duljim, apsolutno sve sto postoji danas ne samo da se zacinjalo, vec i dobrano razvilo u titozmu – ideologiji “u se, na se i poda se”, samo sto je “konobar” sa Zapada dosao sa racunom!Kada naucimo da slobodu razlikujemo od dobrog zivota, kada shvatimo da je ona uslov dobrog zivota, kada shvatimo da se sloboda daje psima, a da svaki covek mora sam iznova da je zadobija, nece nam niko dolaziti sa ponudama i ucenama, kao sto danas cine “zapadnjaci”, niti ce ljudima biti svejedno da li dobro zive u svojoj drzavi ili tudjoj u koju ce emigrirati.
Слажем се са “Коментар чека преглед”, али се “доброг живота” сећам само када је реч о хипертрофираној бирократији којој су бесомучно грађени станови, која се шеткала за време посла, поткрадала на чему је год могла, грабила користи и привилегије које је год могла, лажирала све што је могла (па и болести за веома исплативе инвалидске пензије) … Радници су то осећали па су, они који нису били у милиону који је отишао у инстранство, почели да забушавају и односе с посла све што се могло однети (украсти), и, слажем се, да – редовно и много пију. Никада та Југославија није била привредно успешна! Комунисти су наследили и преименовали добра предратна предузећа, онда су добили помоћ са Запада и подигли кредите за нове фабрике с новом технологијом. Но, бирократски систем није волео иновације и истицање, а лиценце су с временом застареле, па су те фабрике све више постајале старо, неконкурентно гвожђе. Броз и компањони су немилице трошили паре на подземне заштитне објекте (укључујући аеродроме, луке, сложена тајна склоништа) за себе и руководство у случају атомског рата (више десетина милијарди ондашњих долара), уместо у фабрике, иновације, путеве и железнице. Док је Броз био жив узимали су се страни кредити и некако крпиле све веће рупе, кад је умро, нико више није имао поверења да их даље даје једној таквој, трулој држави, па су одмах настале озбиљне несташице свега у свачега. За десетак година је наступио неминовни крај када је гнојави, крвави чир коначно пукао.
Треба бити слеп и себичан не видети тако очигледне ствари, чак и ако је некоме лично било добро. Србија је уништена као држава, народ, култура и језик у том грозном времену комунистичке окупације. Ово што имамо данас је наставак те болести с потомцима у власти ондашњих генерала, политичара, руководилаца и директора.
Сећам се из тог раздобља једног типичног случаја који добро познајем јер је мени блиска особа радила у њему – предузеће “Металац” у ондашњем Титограду, које је било једино те врсте у Црној гори шездесетих година прошлог века. Одлично је, наравно, радило јер није имало никакву конкуренцију; али, тих година је почела изградња викендица на приморју. Сви су кренули да поткрадају предузеће – и политичари и све врсте руководилаца који су тражили да се за њих бесплатно направи ово и оно, а с временом и сами запослени који су, видевши како ствари иду, почели и сами да користе материјал и радну снагу за своје металне ограде на терасама и око кућа, и све друго што је предузеће правило. За десетак година је предузеће толико било покрадено да је отишло у стечај и потпуно пропало оставши на крају без икакве имовине.
То је било време и, на пример, опште здравствене заштите, а грађани су њене мањкавости због свеприсутне пропаганде прихватали као последице рата и развоја још необновљене државе. Стварност је била да је бирократија масовно користила своје везе да би преко реда добијала услуге, а обичан свет је чекао и веома често није дочекао, јер – те је рендген у квару, те се покварио апарат за стерилизацију, те нема пломби за зубе … Тада су, илегално, на пример, почели по становима да раде приватни зубари, јер се у домовима здравља све теже долазило до услуге. Радници у највећем броју били прва генерација сељака који су дошли у град и нису ни навикли на такве услуге, трпели су и здравствене тешкоће по правилу решавали уз помоћ алкохола.
Дакле, било је то добро време за оне који су били у повлашћеним слојевима, или у вези с њима преко родбинских, пријатељских или завичајних веза, али већина је мислила да све то тако треба јер су пропагандом били покривени сви аспекти живота, а један део је осећао да нешто ту дебело не ваља, али су ћутали у страху јер су још била свежа сећања на послератне ликвидације “народних непријатеља”, Голи оток и јаку полицију и тајне службе “које све дознају”.
Ово у чему и шта данас живимо, је природна последица ”лажног титиног раја на земљи”, практично његова метастаза! На власти су деца и унуци комунизма, не само у идеолошком смислу, већ неретко и у оном непосреднијем, физичком. Велико је питање да ли нам уопште има спаса?!
“Миле Београђанин”
Апсолутно! Тек када већина схвати шта је и какав је титоизам стварно био, и колико је штете нанео Србији и Србима (катастрофа која је гора и од османске окупације), тада ће бити јасан и овај садашњи, измењени титоизам, и моћи ће да се крене у изградњу државе и система на савременом цивилизацијском нивоу.
У међувремену су нас претекле многе земље Африке и Азије, а ми и даље живимо у систему с једном партијом, једним вођом, једном наметнутом истином путем пропаганде у контролисаним медијима, где су сви неистомишљеници непријатељи, где су држава и сви системи још у суштини титоистички – бирократизовани, спори, компликовани и неправедни, где се влада манипулацијом, фалсификатима и крађом избора.
А оне примитивне незналице заљубљене у титоизам себично држе све остале придављене, безобзирно не штедећи ни омладину, ни будуће генерације, ни Србију.
@Девла: Заиста не могу да се сложим са тим глупостима! Свестан сам да Ви, на жалост, после свих пертурбација и испирања мозгова представљате велику већину популације.
@Komentar ceka pregled, @србски и @ Миле Београђанин: Хвала Богу да још постоји и понеки трезвени коментатор као што сте ви – али, плашим се да, на жалост, представљате једну безначајну мањину.
@ Миле Београђанин: И ја сам некада давно био београђанин (рођен још у времену оне баксузне Краљевине…), али – Богу хвала, више нисам.
Интересантни су ми коментари. Чисто се питам: дал ви живите на овим просторима или на њих гледате са неке велике удаљености?
Ако живите овде “на брдовитом Балкану” поставља се питање: а шта смо ми то учинили да не буде овако или колико смо допринели да нам сада буде овако? Ваљда Вам је познато да и не чињење може да направи већу штету од чињења. Мислим, посебно на оне коментаторе који су 65+, да већ једном престану да кукају на нека бивша времена јер њих одавно нема. А сви смо имали прилику да учествујемо у изградњи садашњих времена и очигледно да нисмо баш ништа добро урадили.
Не могу ја сад да кукам на деду солунца што је његова генерација уместо Србије направила Краљевину Југославију. Или да кукам на генерацију наших очева која нам је оставила фабрике које моја генерација није сачувала и тако редом.
Где смо Ми? Шта смо то Ми створили?
“Titoizam je najnizi oblik drustvene organizacije u istoriji i praistoriji.”
Титоизам је логичан наставак и крајња консеквенца (кад је о српским националним интересима реч, а мене искључиво то интересује) владавине облапорног Александра Карађорђевића и његових амбиција и инспирација. Оне су идентичне Титовим. То јест, Титове његовим.
Као што је МИЛОИЗАМ, крајња консеквенца титоизма. Реч је о историјском континуитету, коме су Срби на овим пространствима изложени.
Тито је опсенар, нешто слично историјској личности која је Гетеу била основ за Фауста. Тито опсенар који је успео.
Грдити и резилити Тита, без освртања на добро нагнојено политичко земљиште које је му је оставио Александар Карађорђевић, велика је неправда спрам Јоже.
Бити члан ”крунског савета”, и полагати венац на Титов гроб, два су лица истог перформанса.
@teletabis
Evo, ja cu da ucinim nesto, da Vam podignem pismenost! “Dal” ne postoji, moze “da li” ili “da l’ “.”Necinjenje” ide zajedno!Gde ste nasli kukanje?Ja (ne volim to “MI”, svakakvi se uvuku u to “MI”) sam samo “kucao” o proslosti.Ja se u mojim komentarima trudim da pokazem kako su neka, s oprostenjem, “strukturalna” svojstva prezivela sisteme i odrzavaju se i danas, tako da kod nas “proslost” nikada ne prolazi, vec se vecito vraca (zli jezici kazu da je vreme u progresivnim drustvima linearno, a u primitivnim cirkularno), a sa Vucicem, Dacicem, Vulinom, Jeremicem, Djilasom…i doslovno.Necinjenje moze da napravi vecu stetu od cinjenja, ali i vecu korist.Titoisticka Jugoslavija je dobar primer kako je mnogo “cinjenja” u unutrasnjoj politici, ekonomiji, svetskoj politici…nestalo u prah i pepeo.A, mogu da Vam kazem i resenje za sadasnje probleme, kada vlast krsi zakone, narod nema obavezu da postuje vlast, tako da…Sto se “ovih prostora” tice, na njih gledam iz najvece moguce udaljenosti, iz moje glave!
@Porfirije
“Srpski nacionalni interesi” su sasvim uklopivi sa odsustvom vladavine prava i kao jugoslovenstvo, komunizam ili evropejstvo, mogu podjednako da pruze ideoloske okvire za vecitu nadredjenost vlasti zakonima.”Miloizam” je proistekao upravo iz borbe za “srpske nacionalne interese” koji su uvek bili podredjeni licnim interesima ljudi sa vlasti, a ovo poistovecivanje licnih i drzavnih (nacionalnih) interesa proizilazi iz odsustva vladavine prava.Aleksandova Jugoslavija je pruzila okvir da se unutrasnji politicki sukobi u Srbiji na relaciji kralj stranke razvodnje u ideologiju “jugoslovenizacije”, tako da je sukob sa Hrvatima postao zamena za unutarnacionalni sukob oko utemeljenja drzave.Zato se i desilo da nam se iza ovog sukoba komunisti, medju kojima i Milo, sakriju kao borci za ujedinjenje svih Srba.Kada nema vladavine zakona, onda su “nacionalni interesi” samo sredstvo licnih interesa.Posto kod nas vlast nije obavezna ni prema zakonima, prica o “nacionalnim interesima” je prazna, pa je po potrebi u nju mogao da se smesti i Milo.Licna vlast podredjuje institucije sebi, a institucije cine gradjane ovisnicima od njih, a ne njihovim vlasnicima.Otuda ova paradoksalna situacija u Srbiji, da imamo licnu vlast, a “masa” ocekuje spas od institucija poput SANU (kakav stav SANU treba da iznese o KiM????Taj stav je izneo ceo narod, to je ustav, i on obavezuje svaku instituciju i pojedinca) ili SPC ili…Mene interesuje vladavina prava, zakoni i njihovo sprovodjenje, u protivnom i deo teritorije postaje pitanje interesa “nase dece”.