Милош Милојевић: Косовски фијаско опозиције

Ако опозиција кукавно бежи и отвара простор Вучићу да разреши за Запад ипак кључну ствар, не треба да их изненади ако Вучића сматрају једином кредибилном појавом на политичкој сцени

Милош Милојевић

Шеснаестог јануара демонстранти, њих можда петнаестак хиљада, или коју хиљаду преко, кретало се у тихој шетњи између Платоа код Филозофског факултета у Београду и Светосавског платоа. Тиху шетњу прекинули су звуци песме „Востани Сербие“ која је интонирана у време када се колона приближавала, кроз Булевар Ослобођења, Светосавској цркви.

Повод за окупљање те седмице било је обележавање годишњице од погибије Оливера Ивановић. Парадоксално, Оливер Ивановић је успео да врати Косово на београдске улице. Понеки људи побеђују и са друге стране.

Међутим, ову метафизичку Ивановићеву победу помрачује декосовизација његовог лика у политичкој јавности. Они који су организовали шетњу и паљење свећа за годишњицу његовог мучког убиства постарали су се да у јавном дискурсу њега изместе из околности у којима је деловао и сместе га у митску земљу, Грађанију.

Ту је Оливер Ивановић борац за људска права. Лидер једне демократске политичке странке. Опозиционар. Жртва прогона ауторитарног режима. И на крају, жртва неразјашњеног смакнућа које је, можемо наслутити, политички мотивисани атентат.

Замагљивањем онога што је Оливер Ивановић био замагљују се и одговори на питања о његовом усуду. Јер, Ивановић није био пуки опозиционар ауторитарним српским властима (и њиховој косовско-метохијској подружници). Не, он је био опозиционар у једној врло јасној ствари – Косову. Посебно на његовом крајњем северном делу где је био – што се исто радо препушта вољном забораву – вођа отпора. У мучним летњим месецима 1999. године тај отпор је морао бити паравојни и активни. У другим временима он је био политички и пасивнији.

Но, то је увек био отпор, уз храброст и ризик, борба за људе и земљу. Не за химере пристојности и безобалне борбе против недопадљивости властодршца.

Ако је „грађанска“ опозиција декосовизовала Ивановића – шта онда очекивати другде?

Ништа добро, разуме се. О косовској ствари, има томе већ седам година, опозиција у Србији није успела да изгради кредибилно упориште противу политике Александра Вучића. Протести у Косовској Митровици, Грачаници и Пасјану који су нас имплицитно али недвосмислено подсетили на наше грађанске обавезе, светле су тачке на огромном, тамном, платну.

Протест „1 од 5 милиона“ у Грачаници (Фото: КоССев)

Чак и онај део опозиционих делатника који су КиМ ставили високо на својој агенди раде то невешто и слабо. Прошлогодишњи Апел за обрану Косова и Метохије био је добра замисао. Међутим, делује ми да сагласје потписника и извесни набој воље није преведен у „апелациони покрет“, „косовску лигу“ или некакав други организациони механизам из кога би проистекла релевантна опозициона опција.

Покретачи Апела, чланови Политичког савета ДСС-а, заједно са овом странком, у исказивању непристајања ипак су отишли најдање. Осамнаестог фебруара, у понедељак у пет часова (кад му време није) организовали су протестно окупљање „Зауставимо велеиздају, Косово је Србија“.

Ствари су озбиљне и мора се говорити без околишања. Протест је прошао лоше. Био је то фијаско који, што је још горе, нико неће тако да назове. Извештај портала Србин.инфо писао је о „пет хиљада присутних“, професор Милан Брдар говорио је на једној промоцији о „три хиљаде окупљених“ упркос медијској блокади.

Медијске блокаде јесте било, али тешко да је било и три хиљаде окупљених грађана. По мојој процени, било је ту хиљаду и по, у врх главе две хиљаде људи. Али – и то ствари чини далеко мучнијим – могло је бити више људи. Неодговарајуће време одржавања протеста (уместо на Сретење, или дан раније), изузетно слаб маркетинг на друштвеним мрежама, кратка деоница шетње – што је онемогућило прикључење неутралних пролазника заинтересованих да виде шта се збива, неуспех (или невољност, овде је то свеједно) да се привуку и неке друге политичке групе (зашто не и „Доста је било“ new born Србина Саше Радуловића?), недостатак „естрадних“ селебритија који привлаче људе – све је заједно допринело да се не окупи можда и двоструко већи број људи.

Но, оно што је најгрђе јесте што се цела акција задржала на једном протесту – остадосмо заглибљени у Пионирском парку, метафорички речено. Протест је леп, али недовољан, перформанс. Могло се кренути у правцу протестног покрета или – слично као са Апелом – ка артикулацији политичке опције којој би утемељујуће начело била порука са протеста.

Протест „Зауставимо велеиздају, Косово је Србија“ (Извор: Фејсбук)

Ако су они којима је КиМ високо позиционирано на агенди подбацили, како оценити деловање других важнијих опозиционих чинилаца? Неверицом, уз збуњени израз лица и нервозно одмахивање главом.

Тако у Споразуму са народом, прогласу знатног дела опозиције, Косово и Метохија се ни не спомињу. У ствари, спомињу се једном – иза потписа Славише Ристића у имену његовог покрета. Тачка четири која најављује „преиститивање“ штетних споразума суштински ни на шта не обавезује.

Штавише, како је то указао Слободан Антонић, постоје назнаке да су суверенистичке странке, чланице Савеза за Србију, чиниле уступке како би документ био уподобљен оном несуверенистичком, или како се то потпуно сумануто каже, грађанском делу потписника. Вук Јеремић, Бошко Обрадовић и Милан Стаматовић (између осталих) су разводњавали кључну тему да би се са њима играли Зоран Живковић, Борис Тадић и Мариника Тепић? Да ли се може очекивати постојаност и интегритет од некога ко се повија пред Зораном Живковићем и Мариником Тепић? Да ли се шалите?

Јасно је, наравно, да ради снажења опозиције морају да се учине различити компромиси. Требало би, ипак, да постоје средишња стајалишта на којима се постојано инсистира. Да ли би, примера ради, Борко Стефановић прихватио да потпише споразум у коме се инсистира на строгој јавној штедњи, либерализацији радног законодавства и гашењу „губиташа“ уз бедне социјалне програме? Сумњам. Иако је Стефановић, сигуран сам, мање гласачки тежак од неколицине споменутих суверениста.

Ако опозиција кукавно бежи са игралишта и отвара простор Вучићу да разреши за Запад ипак кључну ствар, не треба да их изненади ако домаћа и западна јавност (и политичка класа) сматрају Вучића једином кредибилном појавом на српској политичкој сцени.

Зато што, у том случају, он то и јесте.

Ако то планирају да промене, боље да престану да се уљуљкују у илузији да то може без крупних питања.

Не гради се ауторитет хобистичким бављењем трицама и кучинама.

Advertisements


Категорије:Позови М. М. ради колумне

Ознаке:, , , , ,

5 replies

  1. Онима које интересује Косово нису потребни перформанси да би их стимулисали да се окупе. Битно је ширити информације о окупљањима, а не правити шоу од њих. Битно је изрећи став о издаји, а не смишљати како забавити народ. Битно је бити исправан, а не занимњив. Милоше, добро пишеш и пишеш исправно. Наставо тако, не бави се маркетингом окупљања. Бави се истиним.

    Свиђа ми се

  2. Пре добрих педесет година имала сам у класичној гимназији предмет СОЦИОЛОГИЈА И СОЦИЈАЛИСТИЧКИ МОРАЛ. Већини из моје генерације овај додатак називу предмета Социологија је деловао натегнуто, препуно некаквих социјалистичких доктрина. Морали смо да напамет научимо неке фразе чију потребу да научимо и суштину нисмо разумевали. Тако на пример Марксово: „Не одређује свест људи њихово друштвено биће, већ обратно друштвено биће људи одређује њихову свест“ (ПРИЛОГ КРИТИЦИ ПОЛИТИЧКЕ ЕКОНОМИЈЕ). Или Лењиново: „Најсигурнији начин да се нека политичка (и не само политичка) идеја компромитује јесте довести ту идеју до апсурда“ (ДЕЧЈА БОЛЕСТ ЛЕВИЧАРСТВА У СОЦИЈАЛИЗМУ). Кад бисмо се побунили зашто за одличну оцену морамо да учимо те цитате професор (иначе син православног свештеника) би нам одговарао оном Змајевом „Кад порастеш, кад размислиш, каз`ће ти се само!“ Ни сањала нисам да ће ми ова Лењинова сентенца постати јасна после читања текста господина Милоша Милојевића о Косовском фијаску опозиције. Овај мој коментар се не односи само на писаније поменутог господина (који носи име и презиме једног давнашњег националног бранитеља) него и на серију текстова који се у последње време појављују на овом сајту (од г.г. Антонића, Самарџића, Копривице и других). Заиста ми је мило да постоје људи који гаје високе интелектуалне, националне и моралне вредности, али морам да их упитам: Господо драга, не чини ли вам се да је апсурд над апсурдима да очекујете да ће људи као Маринка Тепић и Зоран Живковић да доживе ненадне тренутке моралног просветљења и да дођу на наше националне позиције? Зар није нормалније да се сви ви придружите народним протестима и да својим аргументима утичете на усмеравање тих протеста? Разуме се да ми је јасно да је много лакше затворити се у кристалну куглу интелектуалне супериорности и са висине критиковати оне који су испод вашег левела илити нивоа, лакше него ризиковати да вас духом нишчи вређају. Мислите да је лако Марку Јакшићу, Бошку Обрадовићу или Вуку Јеремићу да трпе увреде и претње својим породицама, а да не помињем Славишу Ристића, Борка Стефановића, Вукадиновића и Стаматовића. Зар народне протесте нису подржали и др Коста Чавошки и др Драган Петровић? И они су сигурно поклекли пред Тепићком и Живковићем, зар не? Докле ћете чекати Годоа?

    Свиђа ми се

  3. @Majka Jevrosima
    Cekacemo Godoa, dok ga vi „narod“ ne dovedete na vlast, po drugi put, posle 5.oktobra

    Свиђа ми се

  4. Treba da angazuju ove sto organizuju „1 od 5 miliona“.
    Oni znaju kako se to radi.

    Свиђа ми се

  5. @Majka Jevrosima
    Odakle ti pravo da proteste nazivaš narodnim? Većina naroda ne podržava proteste niti u njima učestvuje. Taj protest ne predstavlja narod, već samo jedan sloj, a to je praziluk građanerija zajedno sa drugom smrdijom na čelu.
    Niti sam za evropski put, niti za evropske vrednosti niti sam za Pravdu za Davida, niti sam za nove tipove Otpora, niti sam za kolonijalnu demokratiju, niti sam za Vojvodinu republiku, niti sam za farsičan Ugovor sa narodom, niti sam za vladu eksperata, niti sam za vrstu kapitalizma kojim su nas usrećivali Đilas, Jeremić i Borko12 godina, samo je tebi vrana popila mozak pa si zaboravila. Šta ću ja na protestu kad ne podržavam baš ništa u vezi njega? Ti ako podržavaš izvoli, ali nemaš prava da kritkuješ nas koji u tome nećemo da učestvujemo, iako smo protiv ove vlasti.
    Imam najgore mišljenje o nevladinim organizacijama koje su zapravo glavni organizatori, njihovim koordinatorima, mentorima i sponzorima sa kojima se sastaju po beogradskim hotelima,
    Pominješ Dragana Petrovića??? Pa, on je podržavao svojevremeno i DS i SNS gde je bio u glavnom odboru, samo nije nikad priznao da je ispao glup. Taj čovek je 50 puta omašio do sad, on jeste pošten ali je dokazano glup za politiku.
    Pominješ Vukadinovića??? Taj čovek je izgubio svaki kredibilitet, od poštenog i korektnog analitičara postao je patriotska ike bana u čisto drugosrbijanskom protestu. Pravi se blesav na antisrpske ispade na protestima, uopšte to ne prenosi na svom portalu, Opušteno je ignorisao onu skandaloznu izjavu Vuka Jeremića bosanskoj televiziji. Masno laže da su na protestu razne struje, a protest je cisto drugosrbijanski, ono malo poštenih ljudi i patriota su samo ike bana i korisni idioti, ili imaju lični interes kao on i Boško. I Đoka i Boško vrlo dobro znaju da nikad više ni u jedan parlament sami neće ući kao suverenisti, već isključivo kao privezak evropejcima i građanerima.

    P.S. Za tvoju informaciju Borko Stefanović treba da ide u zatvor zbog odavanja državne tajne, konkrektno akcionog plana povodom priznavanja Kosova.

    Свиђа ми се

Пошаљите коментар

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google photo

Коментаришет користећи свој Google налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s