Часлав Копривица: Беспутни прагматизам са (блиједо) националним ликом – нови одговор Б. Мијатовићу

Вучић, као намјерни, срачунати и самосвјесни велеиздајник, и г. Мијатовић, као добронамјерни, али „умерени родољуб“, објективно имају идентичну интенцију

Часлав Д. Копривица (Фото: Медија центар)

Господин Бошко Мијатовић ми је полемичким текстом „Опасне илузије“ одговорио на мој текст „Замрзнути конфликт, или ’умерено родољубље’“ од 27. фебруара. Његов развијени и вишеслојни одговор је потврдио неке раније већ изнесене тврдње и покренуо нова питања, и свакако заслужује да се на њега осврнемо.

Г. Мијатовић констатује: „Албанци су ту и неће их нестати у било којој варијанти решења. (Надам се да нико не мисли на протеривање тенковима.) И, друго, припадност покрајине је, у најблажу руку, спорна, с тим да је Албанци и Запад сада контролишу, а не Србија.“

За г. Мијатовића припадност КиМ Србији је спорна зато што сецесионисти и страни окупатори њу силом контролишу. То је аргумент из џунгле, који намјерно занемарује и питање позитивног права и (врлинске) праведности. Добро, нека и буде тако, на тренутак – мада тешко могу изразити колико се с оваквом тврдњом/премисом не слажем – али ако нема ништа од права и правде, зашто ми не бисмо сачекали прилику да силом вратимо оно што нам је силом отето? Или због неких политичких интеграција, прилива страних инвестиција… – независно од тога да ли се г. Мијатовић с овим слаже или не (и свега онога што нам се годинама потура као претекст за издају своје државе) – треба да се правимо да осакаћена Србија може бити здрава и нормална? Занимљиво је у овом аргументу да се аргумент „тенкова“, тј силе, сматра релевантним када је непријатељ у питању, али не и када је ријеч о нашој страни. Је ли то реализам? Не бих рекао, али би се можда могао пронаћи простор и за прави реализам између „максимализма“, какав ми г. Мијатовић приписује, и онога што он заступа, а што је самоскривени (и самоскривљени) дефетизам, о чему ћемо више касније. Ја бих своје становиште ипак назвао „принципијализмом“, а разумијевање начела и околности с обзиром на њих једино може бити добро исходиште за процјену истинске реалности, која се увијек, овако или онако, окреће око неких начела. Осим тога, у практичној равни, када сте тренутно објективно слабији, а начела су махом на вашој страни, морате бити баш неразумни да се одричете главног адута који имате. Они коју су јачи, а притом много искуснији од вас/нас у тим играма, само то и чекају – и онда нећете добити ни 50, ни 45, врло вјероватно ни 5%, г. Мијатовићу. А ако потиснемо познавање начела, како ћемо знати гдје је ту граница, она суштинска, а не разграничујућа међа? Хоћемо ли за 6,5% свога рећи да је добар посао, а за 3,9 – дизати САНУ, Цркву и „улицу“?

Ви, надаље, кажете: „та два одавно сукобљена народа потребно је раздвојити фер повученом границом како би сукоби престали, страсти се смириле и отпочео нормалан живот“ (наше истицање). „Фер“ повучена граница послије стољећа терора, убијања, отимања туђе земље, упада и остајања из Албаније на нашој земљи – од XVII стољећа па до данас? Ако добро схватам, г. Мијатовићу, та „фер-граница“, која не би пролазила ни посред КиМ, већ би тек откинула само један његов окрајак, требало би, ваљда, да буде израз „фер“ фактичког стања, или је можда свако стање „фер“ самим тиме што је фактичко, и зато што не може да се промијени баш до прекосјутра? Ако фактичко стање није „фер“ – а није, сјетите се преко 200.000 протјератних од 1999, да оне из 1690, 1878, 1941, 1968. па надаље, „непристрасности“ ради, која Вам је можда блиска, апстрахујемо – не знам како би „фер“ могла постати граница која би настала на основу тога… Кажете „нормалан живот“. Како можете помињати „нормалност“ послије ужаса од прије 20 година, ужаса који по својим посљедицама још трају, не само на Косову и Метохији? Опростите, али ово је морални цинизам, а о изгледима на било какав успјех оваквог кратковидог прагматизма – осим ако Вам, као и Вучићу, било какав „компромис“ није раван „победи“.

А шта предлаже г. Мијатовић? „Мој предлог је разграничење двају народа по етничком принципу, с тим да се оно изведе на нивоу насеља, односно села (а не општина)…“ Не разграничавају се народи – осим ако „цивилизовани“ не покушавају да разграниче полудивља племена, да се ови не би потаманили, а ми то (макар ми Срби) свакако нијесмо – већ државе. То бисте на сваки начин морали знати – умјесто што насједате на Вучићеву пропагандну замку – коју он намјерно конструише, иако добро зна за ту разлику. А његова подвала смијера на нормализовање за српску јавну свијест предлога о „разграничењу“ Србије од Србије. То да се не само што мијења перспективу на проблем већ може да утиче и на перцепцију његовог пожељног, односно допустивог разрјешења. КиМ није нити смије бити држава, па са њиме не може бити разграничења, а граница између албанске и српске државе, којом су разграничени српски и албански народ, одавно је повучена. Ако хоћемо да преразграничавамо два, некадашњим рјечником казано, државноправно, односно међународно већ разграничена народа, ако, дакле, бацимо под ноге Устав РС, Повељу УН, Резолуцију 1244, правне тековине вишедеценијског налажења КиМ унутар Србије – добићемо ништа, тј. формализовану и неопозиву капитулацију.

Када већ помињем Резолуцију 1244, г. Мијатовић ми је пребацио њено слабо познавање, будући да се њоме „’политички процес који ће одлучити будући статус Косова, узимајући у обзир Споразум из Рамбујеа’, па задржавање Косова унутар Србије не мора бити вечно ни по 1244, нити се било шта ту јамчи.“ Ни ја ни г. Мијатовић нијесмо правници, али рекао бих да је, мени, макар због професионалне вокације, логика ипак нешто ближа. Тачно је да је Резолуција резултат компромиса, и тачно је да је њоме нешто морало бити дато и земљама-агресорима (три стална члана СБ), али ту постоје важне нијансе. Не само што у Рамбујеу није било никаквога „споразума“ него и „узимање у обзир“ није ни изблиза равно „узимању за полазну основу“, што би било много незгодније за нас. Друго, а то је још важније, Резолуцијом се констатује да је КиМ и даље међународноправно дио СРЈ, односно Србије, а евентуалне промјене положаја КиМ треба да буде издјествоване унутар преговарачког процеса, при чему би за његово успјешан завршетак била потребна сагласност или директно заинтересованих страна, тј. Србије и побуњених Албанаца, или макар оних земаља коју се исходовале ту Резолуцију, будући да је и процес преговарања требало да буде вођен под окриљем УН. Ако те сагласности нема, тада би се остало при ономе од чега се пошло, а то је да је КиМ дио СРЈ, односно Србије. Да је ово знатно ближе „реалности“ од позиције г. Мијатовића посредно, али мислим довољно јасно, указује чињеница да процес политичких преговора између СРЈ/Србије и побуњених Албанаца никада није почео, вјерујем стога што је земљама-агресорима било јасно оно што г. Мијатовићу није – да на путу независности Косова стоји Резолуција 1244.

Узгред, и предсједник Вучић је у више прилика покушавао да релативизује значај и смисао Резолуције, с очигледним намјерама. Али то није ни изблиза крај низа подударности између вучићевске и мијатовићевске позиције, која би, вјерујем, могла тешко пасти некоме ко искрено вјерује да је Вучићев одлучан противник, и по питању КиМ. Г. Мијатовић, наиме, каже: „Запад је одустао од притиска на Србију да призна независност Косова.“ Извините, али то дјелује као „вијест“ из Информера или информативног програма ТВ „Пинк“? Затим: „[с]адашњи тренутак можда није лош за тражење коначног решења […] Сада је Запад флексибилнији.“ То неуморно говоре и Вучић и Дачић. И даље: „Србија не сме да прекине преговоре пре пресудног тренутка како не би била проглашена некооперативним партнером“. С том аргументацијом је прије неки дан и Вучић одбија предлог марионетске (у односу на себе) и колаборационистичке (у односу на приштинске одметнике) „Српске листе“ да изађе из „косовских институција“. Чак је и њима дозлогрдило, а и схватају бесперспективност наставка „харадинајисања“, чак и ако се жели бити екстремно прагматичан. Ипак, овдје постоји разлика између велеиздајничких власти и г. Мијатовића. Г. Вучић то ради зато што завршава „посао“ за Запад, а г. Мијатовић, претпостављам, не смије да се суочи са теоријским и практичним посљедицама сазнања да су нам водеће земље и водећи кругови Запада – не само када је ријеч о КиМ – непријатељи. Но ипак, објективно посматрано, Вучић, као намјерни, срачунати и самосвјесни велеиздајник, и г. Мијатовић, као добронамјерни, али „умерени родољуб“, објективно имају идентичну интенцију, свиђало се то посљедњем – и свима онима који мисле као он – или не.

То се види и из сљедећега: „Другим речима, замрзавање конфликта на дуже водиће жалосном смањењу броја Срба на Косову, ако не и нестајању. А Косово са Србима није исто што и Косово без Срба. Уколико Албанци освоје север, бојим се да ће косовски проблем, са политичког аспекта, нестати са међународног дневног реда…“

Срби на читавом подручју КиМ, а посебно јужно од Ибра, могу опстати само ако Србија задржи за себе – најприје ментално, а затим и на нивоу техничке опремљености – могућност интервенисања у било којем тренутку када им запријети опасност, рецимо налик погрому 2004. Србија ће имати формално право да то учини – упркос Кумановском споразуму – само ако признањем формалноправно и стварно не отуђи ниједан дио своје територије на КиМ. У супротном, Срби који би путем аутоампутације Србије били предати на управљање „господи“ попут Тачија и Харадинаја имали би гори статус од талаца – били би овце за клање. Чином признања „Косове“ Србија себи неповратно укида право интервенције ради заштите својих грађана, а и имовине, а морала би да чека саопштење Савјета безбједности, гдје нам, као што сте сами рекли, „акције“ нијесу на цијени. Ако вјерујете да би продавци унутрашњих органа убијених Срба имали милости према живим Србима, а камоли да би допустили да они у окружењу „независне Косове“ могу да макар подношљиво живе, тада сте или јако наивни, или можда имате ине етичко-националне приоритете од политичке и фактичке егзистенције косовско-метохијских Срба.

Г. Мијатовић се бави анализом позитивних дијелова мојега „плана“, који заправо није план, већ покушај убјеђивања једног од „невјерних Тома“ да не треба „ломити преко кољена“ у тренутку када нам околности нијесу наклоњене – а већ се мијењају у повољном смјеру, већ да због правде, али и због својих интереса, укључујући и оних економских (који су на КиМ, сигурно знате боље од мене, изузетно вриједни) – треба бити стрпљив, а не изузетно кратковид, да се лијепо изразим. Ево како иде тај дио критике мојег текста: „Да опрости г. Копривица, али мени његов план личи да дечије маштарије. Или на Хитлерове илузије када је почетком маја 1945, са Совјетима на вратима Берлина, командовао непостојећим армијама и веровао у чудо. А чуда се некако не догађају баш онда када ти затребају.“

Г. Мијатовићу, није баш најпристојније што у покушају дисквалификовања моје аргументације посежете за Хитлером, јер када психолошко-реторички асоцирате моју позицију и нацизам, нијесте далеко од тога да чините добре услуге „радикалним антинационалистима“. Ако сте већ посегли за контрааргументом чуда, чудновато је како се не сјетисте примјера који би можда прије требало да Вам падне на памет – а то је чудо српског побједничког повратка с Албанске голготе. Но од тог Вашег превида важније је то што нам чудо уопште не треба да бисмо вратили КиМ. Потребно је стрпљење, упорност, свијест да је повратак тог дијела наше земље важнији од свих политичких и економских циљева, чекање повољног тренутка и, наравно, то да престанемо да говоримо, и приватно и, поготово, јавно да су КиМ изгубљени, или, што је тек мрвицу мање лоше – да нам је на КиМ потребно „саморазграничење“.

Не требају нам, дакле, чуда, већ непристајање на крактовидо-скоројевићко апсолутизовање садашњег тренутка, које не приличи једном старом историјском народу. Сјетите се шта је прије неколико мјесеци поручио већ одлазећи кинески амбасадор – посредно Вучићу, али и свима вама који сматрате да све мора да се ријеши сада, или ће бити пропаст: чекали смо 100 година да се врати Хонг-Конг својој матици, и вратио се. Надам се да ми нећете рећи Србија није Кина – што је ноторна чињеница – јер овдје је ствар начелности одлучујућа. А ми можемо заувијек пропустити прилику да вратимо своју окупирану земљу, и када нам се буде указала прилика – а сигурно хоће, ако се за то будемо „припремали“ реалистичким дефетизмом који нам великодушно нудите.

Пребацујете ми, надаље, и ово: „Да додам узгред […] не схватам како се радикални српски националисти могу залагати за то да у Србији буде (готово) два милиона Албанаца, који би могли да у парламенту буду тас на ваги (као у Македонији) и тако ефективно, а битно утичу на нашу државу.“

Не знам откуд Вам сазнања да на КиМ има „(готово) два милиона Албанаца“. Да их заиста има толико, допустили би да буду пописани, а посљедњи пут је то учињено – без кривотворења и драстичних фалсификата – још далеке 1961. Колико њих има легалне папире Републике Србије, тј. право да борави на КиМ, то остаје да се процијени, али сам прилично сигуран да је број знатно мањи. Вјероватно је реалнија бројка Албанаца на КиМ креће се око 1,2 милиона, а неки чак сматрају да их сада тамо на терену, реално, нема више од 800.000. Може изгледати неозбиљно поигравање бројкама, али међу јавно доступним подацима о овоме нема ни приближно вјеродостојних. Ви сте, очигледно, склони да преувеличавате њихов број, односно да повјерујете од стране Албанаца и Запада смишљено сервираним статистичким лажима – да бисте подупрли свој разграничитељски реализам.

А што се тиче броја албанских посланика у Скупштини (необично је да, гле неочекиване подударности, исти аргумент потеже и Вучић) – погледајте шта раде Хрватска или Летонија или Естонија, те „часне“ чланице ЕУ и НАТО, са њима „неподобним“ становништвом, иако Срби у Хрватској и Руси у прибалтичким републикама не праве никакве проблеме тим државама. Држава, када је држава, и када иза ње стоји одлучна, већинска подршка њенога становништва, има начина да себе очува на просторима које контролише, чак ако има и бројне мањине која се томе супротставља. Ја не кажем да ми треба да слиједимо примјер поменутих земаља са нацистичком прошлошћу која их и до данас снажно надахњује, али покушавам ипак да Вам предочим двије ствари. Могуће је ауторитетом и снагом државе ефективно држати своју територију, чак и ако се то једној сразјмерно бројној скупини унутар ње не свиђа, као што је, с друге стране, веома неозбиљна тврдња да нечега до чега нам је јако стало – или би требало да буде, зар не? – треба да одустанемо, зато што су узурпатори баш „незгодни“ и ријешени да не дају свој плијен. Када бих ја, г. Мијатовићу, такве ствари причао својим студентима, претпостављам да би ме млади људи осудили зато што их наговарам на нечасно понашање.

Овдје, наравно, аргументи не помажу до краја, јер г. Мијатовић напросто вјерује у неодољиву снагу наших непријатеља, и албанских и западњачких, као што подједнако чврсто вјерује у нашу (дугорочну) немоћ. Такво дефетистичко вјеровање посљедица је инерције наших пораза, што је разумљиво. А ту самоневјеру ништа не може тако да „поколеба“ као наше праве побједе, којима би се и г. Мијатовић, као „умерени родољуб“, сигурно радовао. Али до њих ће се тешко доћи ако нам духовна врхушка буде размишљала као г. Мијатовић, и још поврх тога „телалила“ о томе, међу онима који још мање од њих разумију срж проблема. Имајте вјере, г. Мијатовићу, сјетите се својих предака које помињете – они сигурно нијесу имали тако ниско мишљење о својем народу као што Ви имате. А ако ту вјеру немате, можда је боље да своју невјеру задржите за себе, јер на оваквом оглашавању сигурно – то поуздано знам – неће Вам бити захвални Срби са КиМ, нарочито не они јужно од Ибра; биће Вам дубоко благодарни само Вучић, Харадинај и њихови истомишљеници у Београду, Берлину, Бриселу, Вашингтону, Тирани…

На концу, г. Мијатовић се позива на нешто што никога, из више разлога, не може оставити равнодушним: „Мој прадеда, деда и отац ратовали су у Првом и Другом светском рату, али ми нису оставили косовски завет у аманет. На њега сам први пут наишао у књигама.“

Уважавам часну породичну традицију породице Мијатовић, као и хиљада и хиљада других српских породица, али бојим се – надам се да ће ми се опростити на изразу – да уопште нијесте разумјели завјештање својих предака. Ако су учествовали у Првом свјетском рату, онда претпостављам да је неко учествовао и у Првом балканском рату. А он није значио само ослобађање угњетене браће у Старој Србији (на њеном косовско-метохијском дијелу већ тада су, захваљујући тростољетном терору, безакоњу склони Арнаути постали већина) него и испуњење Косовског завјета. Власти Краљевине Србије знале су да ће их у Старој Србији чекати качачке банде, али се нијесу устезале да из страха од „тероризма“ (што као аргумент истура г. Мијатовић) најпослије поврате прво-битну српску национално-државну дједовину. Косовски завјет дао нам је снагу да довољно чекамо и дочекамо ослобођење своје постојбине, као што нам је дао силу да се 1918. вратимо из државно-народног изгнанства као побједници. Зашто мислите да је заувијек прошло вријеме наших оправданих, духовном снагом и самоувјереношћу опредијељених националних стратешких чекања?

Погрешно сте, г. Мијатовићу, схватили часну српску прошлост у којој су учествовали часни преци, ако нијесте разумјели да без тог завјета у себи тешко да бисмо извојевали иједну већу побједу од 1804. до данас. Не заборавимо, уосталом, 1995. ипак смо изборили Српску, прву српску (полу)државу западно од Дрине коју нам је Запад признао за посљедњих готово 1000 година. А сјећате се колико је било претешко и тада, када бијасмо заиста безнадежно сами против и „але и вране“. Дакле, наша надљудска прегнућа у повијести, и без ријечи, и ако Вас можда дједа није посадио у крило да Вам приповиједа, свједоче о дубоко усађеном живом присуству косовског предања у нашем идентитету – завјештања које се тиче не само једног дијела српске земље, већ завјета немирења с неправдом, нарочито оном вапијућом, која нам се и даље наноси.

Укратко, г. Мијатовићу, Ваши, као и моји и преци милиона Срба, у својем духу јесу носили Косовски завјет, и својим дјелом су га увијек изнова посвједочавали. То сте, и без обавјештавања из књига, морали и сами одавно схватити – да сте се, рецимо, икада озбиљно запитали како је било могуће Чудо из 1918. Завјет је ствар памћења и дјела, а не књишке ријечи, коју Ви – опростите, али типично учењачки – не само доцкан откристе него и пропустисте да разумијете.

Часлав Д. Копривица, Факултет политичких наука

Прочитајте још

Advertisements


Категорије:Разномислије

Ознаке:, , ,

1 reply

  1. Чаславе, нема се шта додати или одузети. Да бисмо опстали, морамо бити стамен камен. Мијатовићи нас неће обрлатити!

    Свиђа ми се

Пошаљите коментар

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google photo

Коментаришет користећи свој Google налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s