Слободан Дивјак: Превратни карактер грађанских протеста у Србији

Прорежимски критичари грађанских протеста у Србији најчешће прибегавају оцени да су ти протести лишени било каквог позитивног програма у којем би био назначен начин решавања било којег од актуелних друштвених проблема

Слободан Дивјак (Фото: Медија центар)

Међутим, таквим приступом, поменути критичари исказују потпуно неразумевање саме суштине постојећих масовних демонстрација, јер оне нису примарно усмерене против овог или оног репресивног чина власти, против ове или оне драстично негативне друштвене тенденције: против тесне спреге политичара и мафијашких структура због које долази до енормног осиромашења огромног дела становништва које се у борби за пуко преживљавање окреће ка остацима хране у контејнерима, просјачењу и народним кухињама; против до сада, у цивилизованим земљама невиђеног разгранавања корупције и партоклијентизма у све друштвене поре; против егзодуса младих; против преплављености академских установа плагијатима, купљеним дипломама и медиокритетима; против страховладе и простачке бахатости локалних шерифа за које су част и човештво средњовековни појмови итд.

Побуњено грађанство је, у току процеса социјалног учења, схватило да је борба против ових и сличних појава Сизифов посао, уколико се инсистира само на промени власти унутар истог формално-институционалног амбијента. Јер је управо овај амбијент фундаментални извор срљања Србије у тамни амбис.

Стога се борба демонстраната и постојеће власти може означити пре свега као борба оних који су за успостављање новог, аутентичног парламентарног система који ће својим механизмима ограничавати самовољу сваке власти, и оних којима постојећи квазипарламентарни систем служи само као декоративно средство да својој манипулативној деспотској доминацији дају привид демократске владавине.

Вероватно је најсажетију и најтачнију дефиницију циља нарастајућег масовног бунта у Србији дао млади протестант из Крагујевца: „Ни Вучић ни Николић ни Тадић, већ закони”. Он се тиме определио за систем владавине права у којем нико не може да се уздиже изнад устава и изнад деперсонализованих и универзализованих правила изведених из његовог нормативног дела.

Наравно, пошто модерни закони не саопштавају управљачима шта треба да чине већ само оно што не смеју да чине, они њима остављају слободни маневарски простор за вођење политике, али је тај простор строго оивичен таквим законима чије је кршење кажњиво. Стога владавина закона бива претпостављена владавини било ког појединца, па макар тај појединац био најбољи човек.

Речју, побуњени грађани се не опредељују између алтернативних страначких програма усмерених на решавање акутних друштвено-економских проблема, јер су свесни да је услов без којега се готово ниједан од тих проблема не може решити – установљење коренито новог уставно-правног оквира, што за собом повлачи и дефинисање новог начина избора чланова Уставног суда, Високог савета судства, РЕМ-а и слично.

Тиме они поручују власти да се њени покушаји да застрашивањем претворе грађане у пуке пасивне поданике, у извршиоце њене арбитрарне воље, њој враћају као „бумеранг”, јер сада она стрепи од носилаца народног суверенитета. Како је то говорио Томас Џеферсон, један од твораца Америчке декларације о независности и један од очева утемељивача Америке као либерално устројене државе: „Када људи страхују од власти, у питању је диктатура, када власт страхује од народа, ради се о слободи.”

Оваквим усмерењем своје побуне, грађани Србије уверљиво демантују тезу да су они „небески, изабрани народ” (која реално не важи ни за један народ на свету), али и тезу да су они примитиван народ, склон величању недодирљивог вође, народ чијој су традицији иманентни искључиво ауторитарни и тоталитарни облици владавине.

Још у Краљевини Србији, њени грађани су прихватили устав који је у својим битним тачкама био либералан, док га је краљ Петар И Карађорђевић – Ослободилац у још већој мери либерализовао, ослањајући се при томе на чувени Милов спис О слободи који је лично превео.

Својим приклањањем систему владавине права, побуњени грађани Србије показују се, после одређеног прекида, као достојни настављачи славне уставноправне традиције Србије. Они испољавају своју зрелост слоганом да више ничијим слаткоречивим обећањима не верују. Стога нови устав треба да буде њихово властито дело.

Другим речима, после пада садашњег аутократског система у којем је слободан само Један, треба се заложити за расписивање избора за Уставотворну скупштину у којој би представници грађана донели нови устав или предлог устава, који би онда своју пуноснажност добио на референдуму на којем право учешћа имају сви пунолетни грађани. После доношења таквог устава, Уставотворна скупштина би се распустила, како би се расписали вишепартијски избори по новоусвојеним процедурама.

Такав устав грађани не би доживљавали као нешто што им је споља наметнуто, већ као нешто што је израз њихове слободно изражене воље, што би за последицу имало раст патриотског односа према највишем правном акту земље. Конституционална лојалност непринудног типа може се очекивати само ако грађани схватају уставно-правни поредак као своје постигнуће у склопу властите националне историје и традиције.

Само оне странке које буду подржале идеју сазивања уставотворне скупштине посведочиће своју истинску спремност да раде на радикалној замени начела јединства власти, тј. апсолутне доминације извршне власти над другим двема гранама власти, начелом стварне поделе власти, јер само тако Србија ће моћи постати просперитетна заједница слободних, равноправних и поносних грађана.

У опозиционом Споразуму са народом нејасно је ко ће и на који начин поставити прелазну владу експерата, пошто они сами себе не могу именовати.

Међутим, и одређене антирежимски настројене снаге и личности испољиле су дистанциран однос према садашњим грађанским протестима, образлажући такав свој однос ставом да су то протести присталица грађанске опције која је анационално оријентисана, те отуда има равнодушан став према судбини Косова.

Пошто лично познајем не мали број заступника таквог става, истаћи ћу без икаквих резерви да су то особе које изузетно уважавам због њихове привржености високим моралним начелима, патриотским осећањима и демократским принципима. Као либерал по уверењу, сматрам да је њихово неприкосновено право да јавно износе своја мишљења.

Овде ћу само покушати да укратко укажем на конфузију у вези са појмом грађанске опције којој су допринели сами поклоници тога појма и да назначим своје виђење идеолошке структуре учесника протеста и оних који их подржавају.

Грађанска опција није саморазумљив појам, као што то мисле његови аутори. Ако се она интерпретира само као једна од идеолошко-политичких оријентација, онда она сужава појам грађанина, јер полази од претпоставке да друге, њој супротстављене опције, нису грађанске по своме карактеру.

Али то је незасновано становиште, ако се има у виду да су данас у свим парламентарним земљама, пошто у њима постоји универзално право гласа, сви њихови пунолетни држављани – грађани који имају неотуђиво право да се опредељују између странака различитих оријентација: десних, левих, центрумашких, ројалистичких, републиканских, зелених итд.

У поменутим земљама легалне су све опције осим оних које би се залагале за насилно рушење принципа на којима почива вишестраначје. Теза по којој странке десне оријентације немају грађански предзнак је contradictio in adjecto, исто као и теза да партије које имају предзнак радничке нису грађанске.

Појам грађанска опција има смисла само ако он подразумева опредељивање за грађанску државу, али, строго гледано, тој и таквој држави примерен је не етно-културни већ државно-територијални појам нације. Тај појам се најчешће изражава кованицом држава-нација, чиме се настоји рећи да је у грађанској држави на делу изједначавање држављанства и националности.

Пошто је територија једна од суштинских одредби грађанске државе онда је дужност свих њених грађана да брину о њеном територијалном интегритету. У случају спора у вези са тежњом за отцепљењем неког дела територије такве државе, он се разрешава на референдуму на нивоу државе као целине, јер таква држава није власништво било које етничке групације, па ни оне највеће, већ свих њених грађана.

Што се тиче политичке оријентације учесника у грађанским протестима има сигурних знакова да она није, ни кад је реч о битним проблемима, једнозначна, а зашто би и била? Не може се оспорити патриотски однос Марка Јакшића према проблему решавања косовског питања, а он је лично позвао на окупљање људи у Косовској Митровици у знак подршке грађанским протестима у Београду и другим местима у Србији.

Не треба заборавити да је после тога, на шетњи у Грачаници главни транспарент био онај на којем је писало „Ибар није граница”. Колико ми је познато и Ђорђе Вукадиновић, који је у више наврата оптуживао садашњу власт за кукавичко понашање у вези са Косовом, подржава грађанске протесте, као и многи аутори који пишу текстове за сајт НСПМ чији је он уредник.

И напокон и ја лично, као заговорник Србије као либерално устројене грађанска државе, нисам ни за предају Косова ни за његову поделу, што не значи да сам за ратну опцију, већ за тзв. замрзнути конфликт.

Уосталом, сасвим је извесно да ће најгоре решење за Косово произаћи из Вучићеве „стратегије”. Зато је и због Косова неопходно ургентно стварање широког, идејно разноликог фронта отпора систему од којег ниједан други не може бити гори.

Иако никада нисам носио капу, ја овако гологлав скидам капу свима онима који својим усправним ходом теже да усправе Србију и начине од ње земљу којом ћемо се моћи поносити.

Слободан Дивјак, директор Међународне филозофске школе Felix Romuliana

(Данас, 24. 2. 2019)

Advertisements


Категорије:Преносимо

Ознаке:, ,

1 reply

  1. Веома солидан текст, похваљујем га.
    Неколико пута сам написао коментар за лист Данас покушавајући да објасним да су десно оријентисане политичке странке потпуно равноправне (грађанске) са свим другим у демократским земљама, али ми нису објавили ниједан. За њих, у складу с комунистичком политичком традицијом овде, десно значи лоше, назадно, фашистичко.

    Свиђа ми се

Пошаљите коментар

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google photo

Коментаришет користећи свој Google налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s