Да би се осветлио један живот у ономе што га чини репрезентативним за наше искуство, неопходно је осветлити дух који лебди изнад самог животног импулса, као магла изнад воде
Овогодишњи добитник награде „Меша Селимовић” др Мило Ломпар аутор је запажених и награђених књига о Милошу Црњанском, Драгиши Васићу и Његошу. Награђеном књигом „Црњански – Биографија једног осећања”, коју је објавила „Православна реч”, професор на Филолошком факултету и директор Задужбине Милоша Црњанског вратио је у жижу интересовања једног од најбољих српских писаца свих времена.
– Драго ми је због околности да је ово прва књига научне, критичке и књижевне есејистике која је добила ову награду, јер је тако одато признање истрајном раду бројних проучавалаца који унапређују наша знања о књижевној уметности као уметности најтананијих осећања и мисли: вечно заокупљених човековим местом у свету – каже, за „Новости”, Ломпар.
* Шта вас, иначе, мотивише да деценијама пишете о Црњанском?
– Премда представља ређу појаву, није непознато да поједини проучаваоци књижевности посвећују неколико књига једном писцу. То значи да они најважније садржаје својих размишљања, било да је реч о антрополошким, психолошким, историјским или поетичким садржајима, повезују са духовним (књижевним) искуством које оцењују као репрезентативно за свет културе и битно за њихову истраживачку машту. Тако је, рецимо, Нортроп Фрај проучавао Блејка, Берђајев и Шестов – Достојевског. У хрватској култури је Станко Ласић тако проучавао Крлежу. У словеначкој је Душан Пирјевец тако проучавао Цанкара. Код нас: Никола Милошевић – Достојевског, Мирон Флашар – Његоша. У духовном искуству Црњанског језгре се нека од најзначајнијих осећања живота: меланхолично, трагично, иронично, патетично, гротескно. Као заједничка нит појављује се осећање страности: и у духовном искуству човека, и у његовој светској судбини, оно је једно од најприсутнијих и најзначајнијих. Што се мене лично тиче, написао сам и три књиге о Његошу. Премда су то веома различити писци, они показују да ме првенствено интересује индивидуални таленат у разностраности својих односа и искустава.
* Живот Црњанског је велики роман. Како је то сагледати великог писца „изблиза”?
– Он је био подељена личност: имао је снажно осећање друштвене инфериорности и снажно осећање уметничке супериорности. Никада није до краја био спреман да прихвати да уметничка вредност није и друштвена чињеница. Између духа и света он је егзистенцијално изабрао дух. Одбацивши свет у свом духу, хрлећи му у сусрет у околностима живота, постао је одбачен: страност његове духовне путање постала је страност његове културне судбине. Тако се његова егзистенција препознала као аутентична: странац увек и свуда. Отуд непрестана чежња за завичајем.
* Сматрате ли да сте успели да рехабилитујете Црњанског или се може очекивати још понешто?
– Промену перспективе у схватању једног изузетног уметника, као што је то Милош Црњански, може осигурати промена културног модела у којем се обликује свест о вредности. То је дуг процес у којем се дотичу разностране силе: друштвене, културне, естетске, политичке, економске. У њиховом језгру је игра између личности и моћи. Тамо где моћ потискује личност, нема чула за неуклопивог појединца. Само за њега. Друге врсте великих уметника – Гете, Његош, Андрић – лако се прихватају. Тамо где идеја о личности постаје врх културног кретања, такво чуло обезбеђује промену укупне перспективе. Силе које су Црњанског ставиле на маргину нашег културног искуства свакако преовлађују и у садашњој ситуацији српске културе.
* Да ли је награда „Меша Селимовић” за вас довољно инспиративна да одшкринете нека нова врата из његовог живота?
– Да би се осветлио један живот у ономе што га чини репрезентативним за наше искуство, неопходно је – по мом мишљењу – осветлити дух који лебди изнад самог животног импулса, као магла изнад воде. Пре него што сам покушао да осветлим егзистенцијални и културни положај Црњанског, посветио сам три књиге његовој књижевној уметности. Да би био схваћен на овај начин, писац „Дервиша и смрти” чека таквог посвећеника.
* Како тумачите чињеницу да се писци читаоцима обраћају као блогери, колумнисти, а о књижевности се говори инцидентно?
– Књижевност престаје да буде ствар јавности: и када је – као у овом разговору – у јавности. Лишена посредничких обавеза, масовности која ју је пратила протеклих векова, она остаје сама страст. Ко је осећа, мора патити, јер то је њено друго име. Потрага за јавношћу, у облицима казивања које помињете, није потрага за књижевношћу, него бег од самоће. Све самљи, човек неуморно говори и пише.
* Да ли је биће уметничког нападнуто онда када се порив за аутентичношћу суспендује политичком коректношћу?
– Човек се препознаје у наизменичној игри страности и аутентичности: биће уметничког се открива у могућим односима између њих. Политичка коректност спутава уметничку аутентичност, јер је циљ да се не побуди аутентичност читаоца. Аутентичан читалац, ношен страшћу, може постати аутентичан у побуни: како то дозволити кад је оглашен крај историје, јер живимо у најсавршенијем од свих светова?
Није лако бити Србин
Меша је једном рекао да је „Србин славно бити, али и скупо”. Да ли је био у праву?
– То је написао у писму Миодрагу Максимовићу од 14. марта 1964. године. Објаснивши зашто је одбио понуду да постане хрватски писац и опазивши како је Београд селективно (идеолошки) отворен за писце свих тадашњих југословенских република, Меша Селимовић је писао: „Сва боранија нашла је место у београдским библиотекама… Ми? Боже сачувај, земља би се преврнула кад би се и то чудо десило.” Зашто? „Да смо Шиптари, да смо Мађари, да смо Турци, били бисмо по неком кључу узети у обзир. Али – ми смо Срби из Босне.” Ипак је потом дошао да у том граду живи.
Драгана Матовић
(Вечерње новости/Искра, 24. 2. 2019)
Categories: Преносимо
Велики човек о великим људима. Српски интелектуалци попут проф. др Мила Ломпара, који нису утамничени у оковима аутошовинизма и разних других тековина оног и овог доба, ретки су и злата вреде.