Свештеник Ненад Илић: Да ли је теже очевима или синовима?

Са Фејсбук странице свештеника Ненада Илића преносимо интервју који је дао листу „Недељник” а који је редакција насловила „Moj sin Baka Prase učiniće više za ovaj narod od mene“. Интервју водила Ана Митић 

Насловна страна Недељника (Фото: Игор Павићевић)

U kom trenutku ste odlučili da reagujete i stanete u zaštitu sina pismom koje ste objavili na Fejsbuku, odnosno šta je bila “kap koja je prelila čašu”?

Одбацивање одговорности за сопствени удео у ономе у чему се сада налазимо, је постало општи манир. Кад Министар културе крене у напад на ријалити – нико га не подржава. Боље ипак да се нешто, макар шта, стално врти на ТВ. Кад неко купује на киосцима новине са скаредним насловима и чита текстове који шире глупост и злобу – ту нема одговорности. Кад неконтролисано препушта децу од малих ногу интернету – нема одговорности. Богдана су почели понеки људи који се сматрају верујућима да због тога што је постао сензација после огромне гужве у тржном центру осуђују као представника целокупног јутјуба који не разумеју, али и не могу да се с тим феноменом изборе. А мене прозивају као неког ко није уштројио свог сина или га, још боље спалио на Теразијама за пример осталима, као свечану жртву која ће зауставити процесе савремене културе-некултуре. Али бојим се да то не би зауставило ни јутјуб ни интернет чији су садржаји деци непрекидно доступни. У духу културе комуникације којој нас уче данашњи медији и власт, понесени сензационалистички нагло и селективно покренутом одговорношћу људи често користе у својим нападима на друштвеним мрежама грозан речник, лажи, злобне полуистине, скаредне измишљотине, а буне се против заправо мање поганог речника и блажих скаредности. Јесте смешно, али од свега тога човеку може да припадне мука. Притом Богдану и не треба никаква заштита. Он се у томе одлично сналази. Потребна је заштита елементарном здравом разуму и смиривање оних људи који су под дугим нападом таблоидне свести и сами постали ходајући таблоиди.

Šta ste vi zaključili iz svih komentara, uvreda, napada na račun Bogdana ili Bake Praseta – da stariji ne razumeju mlade, da postoje jake predrasude….- jer upravo je veliki deo komentara bio upućen i na račun jutjubera, ali i na jezik pa i interesovanja mladih koje se etiketiraju kao “gluposti”, pa i to kako ste vi vaspitali sina?

Не ради се више о томе. Стари кроз целу историју не разумеју младе, као и обрнуто. Ја лично нисам неки љубитељ јутјуб сцене. Али њен утицај је чињеница која не може да се прескочи. И коју родитељи морају да покушају да разумеју. Некад су се родитељи згражали због рок музике и музичара. Данас се згражавају због јутјубера. Никако не мислим да је сваки развој добар. Али шта могу да имам од тога ако само кисело осуђујем ствари које ми се не свиђају? Осећај сопствене праведности? Јутјуб је пун испразних садржаја, али треба успорити и сагледати феномен. Као што се музика упростила до оног хипнотичког бубоњања које чујемо из аутомобила који застану на семафору, тако је и комуникација јутјубера и њихове публике сведена на елементарно. На комуникацију саму. Комуникацију у којој јутјубер представља најшире жеље и очекивања публике, чији је заправо он и део, а истовремено креирање лика који је нешто забавнији од оних које млада публика свакодневно среће. Кад сам се позабавио једном критикованом простачком Богдановом песмом – сазнао сам да је настајала „онлајн”. Деца су убацивала своје речи и заједно са Богданом као модератором су правили простачке стихове. Нешто као народне еротске (порнографске) песме из чувене збирке „Црвен бан” Вука Караџића, само у савременом облику. Због могућности коментара и разговора, блискост јутјубера са публиком је већа него блискост рок звезде са његовом публиком. Снажна жеља за припадањем групи лако се претвара у одано праћење живота јутјуб звезде као представника групе. Јутјубер прави своју публику – публика јутјубера. Реална и проверљива интеракција.
Често су то заиста чудно банални садржаји, а цео тај феномен ипак заслужује озбиљну анализу. Тешко је пратити брзину промена у области комуникације и забаве. Веома је сложен однос развоја технологије и комуникација, економије и културе с друге стране. Угрожавање људскости за рачун некаквих хипотетичких хумано-технолошких хибрида будућности. Разумем људе који су пред тим забринути. И сам донекле спадам међу њих. Не свиђају ми се псовке и скаредности, па сина опомињем кад видим да прави песме које као да су скинута са врата школског WC-а. Али то је стил његове каријере комуникатора који говори језиком којим деца говоре у друштву и у школском дворишту. А уме да буде духовит и веома забаван. Деца му због тога верују и он може да им пренесе и неке поруке које од нас старијих не би слушали. Не пушите, не пијте, не дрогирајте се, водите здрав живот, будите добронамерни… Баш да видим како би прошли сви ти забринути душебрижници кад би покушали да се обрате деци са тим порукама. Били би исмејани или игнорисани.

А што се васпитања тиче – као отац четворо деце могу само да пренесем своје искуство. Нема правила у васпитању. Свако дете је различито, несагледив космос за онога преко пута, па и за родитеље. Родитељ наравно има обавезу да сведочи свој вредносни систем и да се не препушта општој релативизацији вредности. Али данас, у ери разливеног шума комуникација наметање свог система може да буде веома контрапродуктивно. Иначе мислим да деца не слушају шта говоримо. Они гледају оно што је заиста у нама. Па оно добро прихватају, оно лоше одбацују. По својој слободној вољи. Ако не живим како треба то дете види. Лично верујем да ако нечег доброг има у мени моје дете ће то прихватити и искористити у свом животу кад се суочи са озбиљним проблемима. Највећа одговорност у васпитању је оно што пред децом учинимо са својим сопственим животом.

Rekli ste i da verujete da će Baka Prase učiniti više za ovaj narod nego vi. Da li vam se čini da su mladi danas previše pod lupom i izloženi kritikama, i zašto vi verujete u njih i to da se deca pametnija od nas?

Искрено поредим своју децу са собом у њиховим годинама. У неким областима сам можда био зрелији, али они су у неким другим областима зрелији од мене тад, можда и сада. Што се Богдана тиче, доброта и добронамерност коју показује у свакодневној комуникацији са људима које среће је већа од моје доброте тада. Наравно, користи и неке свађалачке форме рвања пред публиком које ће увек бити популарне, али сигуран сам да деца у њему препознају управо ту блесаву и неоптерећену добронамерност и због тога га прате у толиком броју. Талентован је, а шири добру вољу и у животу и на јавној сцени. Има много тачака у којима се не слажемо, али видим да он са много мањим образовањем него што сам ја имао у његовим годинама, брже учи. Деца данас брже уче. Замка су протезе у облику мобилних телефона и рачунара које их остављају потенцијално беспомоћнима пред системом. С друге стране – та неопходност срастања са технологијом је закон времена. Волели ми то или не. Кад кажем неком од своје деце неку реч коју не разумеју они одмах потегну телефон и Гугл. Не узбуђују се што то не знају. Лако је сазнати. Наравно да ме то брине, та њихова потенцијална беспомоћност пред системом. С друге стране – тако су ипак бржи од мене. Док су отворени за Бога, ни та техника их неће удаљити од љубави према људима. А и кад имају своје сумње, трудим се да их увек подсетим на најважније. Одавно сам престао да имам жеље шта би моја деца требало да буду и како би требало да живе – сем жеље да буду добри људи. И молим се за њих. Патријарх Павле, није имао много оригиналних теолошких мисли, али је видовито оставио поруку – „будимо људи”, колико год то било тешко. Та последња линија одбране постала је и највише постигнуће данас. Верујем или желим да верујем да се не завршава све са нама и да ће моја деца и сва деца бити боља од нас који смо упропастили земљу коју нам је Бог дао и затровали међусобне односе до неподношљивог.

Kod Dobrice Ćosića bilo je mnogo toga o drami sukoba očeva i sinova, govorili ste jednom o tome. Kome je teže odrastanjeočevima ili sinovima?

Добро питање. Има у Новом завету она чувена прича о Блудном сину. Млађи син узме свој део наследства и списка га са сумњивим женама и лошим друштвом у неодговорном и раскалашном животу. Кад начисто пропадне, допузи назад оцу и моли га да га овај прими. И отац га с искреном љубављу прими, срећан што се изгубљени син вратио и – направи велико славље. А старији брат љубоморно пребацује оцу што га је слушао и верно служио породици, а за њега никад није приредио никакво славље. Отац му каже, отприлике – зашто си смрачен, све што је моје је и твоје, а ево овог изгубљеног смо пронашли, зар не треба да се радујемо. У животу се очеви често постављају уместо у улогу оца, у улогу старијег брата. Буду посесивни или љубоморни… Сваки отац треба пажљиво да гледа прво – да ли у сину види само свој продужетак, део себе који нема право да се понаша другачије него што отац жели, или је можда љубоморан на нешто што њему није било допуштено, а што син олако чини.

Pomenuli ste i da je licemerje na našim prostorima dostiglo neviđen stepen – smeta Baka Prase ali ne smetaju rijaliti programi. Koliko je licemerja među onima koji se izdaju za vernike, pa i među ljudima koji su predstavnici crkve?

Ух… То је већ сасвим болно. Да ли од почетка или је историјски условљена, тек – црквеност нашег народа је танка. Затим – наслеђе самоуправљања и буквално схватање туђег система страначке демократије и слободе изражавања, погрешна, наопака слика српске средњовековне саборности – као резултат имају непознавање ауторитета, простаклук и бахатост, неконтролисану злобу и завист, па кад те томе још непрекидно уче кроз медије и примером с врха државе… Посезање за Православљем као идентитетском основом али не кроз Свету Тајну – Литургију је заправо далеко од вере – све то заједно довело је до потпуно нецрквеног доживљаја Цркве код многих људи. Страначка и суморна секташка логика драматично угрожавају наш доживљај Цркве. Очас посла неко неког оптужује да је јеретик, отпадник, неповерење и нељубав одбијају и оне који покушавају да приђу Цркви.
Понекад се човек запита – где смо сакрили Христа? Оног Христа који је дошао грешницима и блудницама а не самозаљубљеним праведницима? Где смо успут изгубили Христа – Љубав. Жртву, дубину разумевања и искрену жељу да сви људи буду Богочовекови?

Откуда баш оволика навала фарисеја и законика?
Велики је у нашем народу осећај угрожености, много је страхова који нас изједају, мало је радосне вере у победу Живота над смрћу, у васкрсење које нам је Богочовек обећао, ако смо љубављу с њим у нераздељивој заједници. Комплекси нас, путем неколико правила која изолујемо и трудимо се да их слепо примењујемо, доводе у улогу праведних судија – преварни начин да превазиђемо сопствене нагомилане фрустрације, а заправо удаљавање од Христа. Беспомоћни, уместо да се саберемо, бранимо се злобом. Као да је пукла жуч и раширила се кроз цео организам. Власт нема чега да се плаши за свој опстанак – појешћемо једни друге, ни не гледајући оне од којих велики део проблема и одговорност за њихово решавање полази. Дај Боже само да не направимо глупост са Косовом. Презир и мржњу коју би тада осећали једни према другима не бисмо могли као народ да преживимо.

Свештеник Ненад Илић (Фото: Игор Павићевић)

Crkva je često kritikovana zbog toga – pre svega zbog neskromnosti pojedinih predstavnika (čuveni vozni park), a nedavno je pred sudom u Londonu podneto više tužbi zbog pedofilije, dok prigovori idu i zbog toga što se SPC meša u pitanja države. Da li bi Crkva trebalo da istrpi kritike i da nauči da se nosi sa njima?

Црква је Христос на земљи, Христос у историји. Богочовечански организам, блиски сусрет Бога и човека. Али Црква је и институција која уме да оболи од болести од којих институције побољевају. Људски део понекад у њој превагне. Може у неким периодима да се посвети самоодржању. Да се изолује се од света. Да постане резерват и оправдање медиокритетства. У наглом ослобађању цркве код нас почетком деведесетих година, нисмо разумели да је већи део наше нове слободе замагљен инструментализацијом од стране власти. После пропасти Југославије нова власт није имала други избор у изградњи новог националног идентитета сем посезање за оним несумњиво важним у том идентитету – хришћанској православној вери. Десило се брзо и нисмо стигли да успоставимо сигурност сведочења вере, него још увек, пре свега, само неповерење према свету и чување нагло стечене повољније позиције него под комунизмом. Уз коју иде и поправљање материјалног стања свештенства, наравно не свег свештенства, већ само у већим центрима. Проблемима који се појављују у нашим редовима често не приступамо отворено, већину сакривамо, несигурни због тога што, убрзано инструментализовани, нови темељ деловања у свету нисмо осигурали како треба. Наравно да би требало истрпети критике, па чак и оне неправедне, оне какве је трпео сам Христос до крста и на крсту. И наравно да би требало с љубављу решавати проблеме и лечити оне који не делују по Христу. Дај Боже да ојачамо у томе.

Kakva je uloga SPC danas u Srbiji – da li ima mesto koje joj pripada?

Многи ће рећи да Црква има место које не заслужује. Неки – да има превелики значај у секуларној држави која је одвојена од Цркве, други – да недовољно утиче на савремени живот и да је ипак резерватски изолована од стране власти и секуларне интелигенције. Једини одговор је на то – наше аутентично, радосно, појачано сведочење вере у васкрслог Христа Богочовека. Превођење привлачности Христове љубави и истине и људима који нису у најужем кругу Цркве. Да се као Црква изборимо за место које Христу и његовој вечној лепоти припада у овом ишчашеном свету.

Patrijarh Irinej je kritikovao proteste u Beogradu (“ne vidim koristi za narod od podsticanja na takve proteste u Beogradu”). Pokojni patrijarh Pavle je sa studentima “probio” kordon tokom protesta 1997. Kakvo značenje za vas imaju ovi protesti, podržavate li ih?

Од кад сам после тридесет и четири године живота ступио у Цркву „пуном ногом” и срцем, доживљавам је као породицу, фамилију. Можемо да се разликујемо у мишљењима, да се расправљамо, па чак и жучно, али остајемо фамилија. Остајемо блиски и кад се увредимо због неког од наших. Патријарх не види корист за народ од протеста. Добро. Он је наш деда, човек у озбиљним годинама, и не мора нужно добро да види све око њега. Поготово ако га сколе обећањима и лажима неки ван фамилије, а моћни. Можемо с њим да се слажемо или не, његово мишљење морамо озбиљно да прихватамо, али можемо и синовски да се споримо. Многи, па и ја међу њима, мислимо да протести имају смисла. Да кад власт која није баш хришћанска и не чини добро, затвори нормалне канале комуникације, мора и на улицу да се изађе и да се буде и мало гласнији. Не само да не подржавам ни једну посебну странку, не подржавам ни овакав страначки систем у целини. Али није ми јасно одакле могу да се појаве ти нови људи које многи прижељкују, ако се незадовољство не заталаса и жеља добије активније облике.

Добро, то је тема за посебну причу. Али убеђен сам да народ којем је разним манипулацијама одузета могућност да изрази незадовољство властима које би требало да служе народу, има право да се огласи. Нисмо сви у нашој цркви јединствени у томе. Има различитих мишљења – али то не значи да она могу да угрозе нашу породичну слогу. Важније од дешавања у било којој држави у којој живимо је одржавање двојног држављанства, у којем Царство Божије има првенство.

Imate li utisak da je vera postala pomalo pomodarstvo, da je sve više onih koji se krste kad prođu pored crkve, a ne žive hrišćanski?

Пре бих рекао да вера излази из моде. То о чему говорите је пре траг сујеверја него помодности. А живети хришћански није лако ни за оне који то покушавају пуном снагом. Није лако. Отуда и несклоност данашњих људи, заслепљених собом, неспремних на било какву жртву и добровољно одрицање, да непојамног Бога и веру у Бога, Богочовека, Христа, поставе као нешто најважније у свом животу.

Kao neko ko je završio FDU i bavio se pozorišnom režijom, kako vidite ulogu glumaca, od kojih ste i sa mnogima sarađivali kao što je Mirjana Karanović, koji su se pored profesora, aktivirali u aktuelnim protestima?

Глумци су учествовали у многим политичким догађајима овде. То је и нормално. Публика тражи јунаке који ће артикулисати њене жеље, дилеме. У свом најбољем облику позориште је увек било лабораторија за испитивање слободе. Пошто се данас таква улога позоришта не налази често, позорница се измешта ван позоришних зграда. Ја лично сам почео позориштем да се бавим у време раних осамдесетих. Време климања комунизма. Дисиденти, преиспитивања. Уживао сам у томе да са публиком пробијамо границе дотадашње слободе. После ми је то недостајало, кад се ствар слегла и политика надјахала културу и уметност. По инстинкту, глумци се и данас убацују у те ситуације јавног преиспитивања слободе. Неки са већим, неки са мањим успехом. Они које у тој уличној лабораторији слободе прогута било која идеологија, улазе у тенденциозност, у промашене улоге.

Kad smo kod glumaca, sarađivali ste sa legendama našeg glumišta, između ostalog sa Batom Stojkovićem, sa Sonjom Savić o kojima danas slušamo urbane legende i gledamo ih “remasterizovanim” filmovima. Kako pamtite Batu, a kako Sonju?

Да, са Батом Стојковићем сам у Атељеу 212 радио представу по Пекићевом тексту и Михизовој драматизацији „Заклети спасилац дављеника”. Био је тежак за сарадњу, и прилично је нервирао и мене и све остале учеснике у представи, али сви смо према њему имали искрено поштовање. Велики глумац. Човек посвећен позоришту. Ништа му није било важно осим глуме. За мене – сарадња са њим велико искуство. Са Соњом нисам радио ниједну представу, али смо се познавали и свакодневно мимоилазили на факултету. Била је део једне необично талентоване глумачке класе код професора Миње Дедића. Куд су се и на који начин сви они распршили, то је за филм. А она је успела да за кратко време убаци у филм и позориште своју духовиту полудистанцирану варијанту балканске несавршене Грете Гарбо на тадашњу медијску сцену. И да фасцинира многе. Урадила је то својим талентом брзо и успешно, можда и пребрзо и пребрзо се од свега тога и уморила. Покој јој души.

Poslednjih godinu dana ste na službi u Amsterdamu. Kako vam odande izgleda trenutno stanje društva, politike i kulture u Srbiji?

Ова године сам био мало у Амстердаму, мало у Србији. Незгодно искуство. Основно је да сам схватио колико смо ми у Србији под сталним оптерећењем. Колики терет вучемо свакодневно на леђима, а да тога и нисмо заиста свесни. У многоме теглимо претежак, можда и погрешан крст, због места које нам је у историји и географији задато али често и беспотребно, својом кривицом – само због неодговорности и нечињења. Кад се из тог сталног тренинга макар и начас изађе – тешко је поднети сав тај терет. Досадна, непојамно толерантна Холандија, кад дођем у њу, почиње да ми изгледа као одмор, али пошто радим практично само са Србима, као да и нисам из Србије одлазио. Ми смо ипак организам који свугде функционише слично. Прилагођавамо се средини, можемо да будемо и успешни, али кад се сакупимо – ми смо Срби. Да смо за све ове године нашег напуштања Србије и разливања у дијаспори успели да макар делић оних позитивних туђих искустава пренесемо у матицу – где би нам крај био. Не кажем да ми дужи боравак у Холандији неће досадити, као и многим Србима овде. Али матица не нуди ништа никоме. Ни унутар граница, ни дијаспори.

Кад год се вратим у Србију, све ми је теже да схватим због чега не желимо да се извучемо из болештине самоуништења. Не кажем да је лако, има ту много тога чиме су нас оптеретиле те бахате западне земље искусне у цеђењу колонија, али практично и не покушавамо. Апатично смо се предали локалним манипулаторима, колонијалним управитељима па и самој и неуспешној копији западноевропске демократије. Као да је све то неизбежни усуд.

Prognozirali ste da će ciljna grupa na predstojećim izborima biti žene i penzioneri i zato ste pozvali “prave žene da se probude”. Čini li vam se da bi neki predstavnici Crkve trebalo da koriguju odnos prema ženi, posebno kada govore o “ulozi žene u društvu”?

Незгодно је што превише тога у животу Цркве диктира мушко монаштво. Мушкарац у нашој реалности осим Христа има много ликова, а жена осим Богородице премало. Црква је од почетка успоставила однос према жени који је победа над социјалним ограничењима старог света . Али у историји се оно старо и „побеђено” увек лако прикрада. Таман колико и црквеност бива често пригушена силом света и пале природе. Истинско успостављање поштовања жене као мајке је тест обнављања снаге неког друштва, али и поштовања жене као жене. Као дела нераскидивог пара који је Бог дао. Није жена само мајка. Она је и духовни учитељ мужа, као што је и муж духовни учитељ жене – ако има је обома Христова љубав закон. Без обзира да ли имају деце или не. И љубав нема једини смисао у рађању. Велика, недовољно у цркви подвучена тајна.

Važite za jednog od “liberalnijeg” sveštenika, odnosno nikada niste imali problem da javno izrazite svoje mišljenje pa ste tako pohvalili predstavu “Olimp” koja je ovde izazvala zgražavanje i podelila javnost. Da li je cena slobode izražavanja mišljenja postala skuplja poslednjih godina?

Знао сам да ће се многи саблазнити, али нисам могао а да не будем искрен и искажем своје поштовање према великом и професионално успешном труду екипе тог фамозног „Олимпа”. Био сам фасциниран искреношћу и трудом с којим су присталице неопаганизма, у побуни против савремене нехумане цивилизације, обрадиле грчке митове. Пожелео сам да ми хришћани нешто слично као наш одговор, са сличним даром, трошењем снаге и енергијом урадимо у култури. И онда саблазан од стране „мојих”. Неки су чак тражили од патријарха да ми уведе одређене санкције због саблажњавања верника. Написао сам Његовој Светости један мањи есеј са образложењем мог става и тиме смо закључили непотребне неспоразуме. Кад ме неко пита шта мислим о проблему са вакцинама, ја га упутим на лекаре вернике. Мислио сам да је природно да би мени могли да поверују кад се ради о култури, позоришту… Али не лези враже. У сваком случају то је за нама. До следећег случаја успешног уметничког дела које нема хришћански садржај, али може да побуди на хришћански одговор. Свет је жељнији Христа него што то ми у Цркви обично видимо. А та жеља може да се изражава на начин који нам се не чини доличан. Хвала Богу, те Црква не може бити легло малограђанштине, сем у споредним манифестацијама повремених институционалних обољења.

Kako crkva gleda na vaš pristup, na vaš način približavanja vernicima koji uključuje sve prednosti savremenih tehnologija kao što su društvene mreže? Trpite li zbog toga?

Да ли трпим због тога? Не знам. Има довољно пријатеља и довољно паметних људи који ме подржавају, па чак и љубављу принуђавају да са тим наставим, тако да не осећам да нешто много трпим. Одавно сам то почео да сматрам за своју додатну службу. А у служби ваљда мора понешто и да се трпи, да се из љубави поднесе и по нека жртва. Понекад те неко опљуне, понекад неко покушава на теби да испроба своју моћ…Али све је то у року службе.

Da li bi urna Nikole Tesle trebalo da bude položena u Hram Svetog Save?

Не знам. Чудно ми је све то. Шта ће урна са пепелом у хришћанској цркви? С друге стране – још је глупље да седи у музеју. Као да се ради о маркетиншком сукобу за присвајање Теслиног наслеђа. Геније, син православног српског свештеника и даровите мајке Српкиње – практично марсовац, човек који припада човечанству. Тешко је њега било где сместити. Волимо да се њим хвалимо а да нас не обавезује. Као што би требало да нас обавезују и многи други православни Срби. А не да у нашој катастрофалној ситуацији само пумпамо рестлове гордости. Хвала Богу за њега! Утолико би можда требало негде испред храма, у некој посебној архитектонској конструкцији да добије место. Да се организује некаква видљивост инспирације и подсећања.

Da li bi patrijarh Pavle trebalo da bude proglašen za sveca?

То ће време показати. Колико остане жив међу нама и можда буде још живљи. Он није био никакав супермен и човек без мана и грешака, али сигурно је да је цео свој живот према својим даровима у потпуности посветио служби Христу и сведочењу Јеванђеља. Инспирисао је многе. Колико је Црква сигурна да је у томе заиста успео, знаћемо кад дође време. Светост се не проглашава, она се само на основу живог искуства Цркве потврђује.

Опрема: Стање ствари

(Фејсбук страница свештеника Ненада Илића)

Advertisements


Категорије:Преносимо

Ознаке:, , , , , ,

7 replies

  1. Baka Prase je dobio celu poemu, a dovoljna je jedna rec „sra…“.SPC je postala kao nekadasnja JNA, obuces uniformu i sigurni stan i hrana.Ovaj zgubidan sa FDU jos ima vremena da postane budista, komunista, terorista…Inace, neverovatan broj bolesnika sa FDU koji „operisu“ u nasoj javnosti zastupajuci sve moguce opcije, naravno najvise drugosrbijansku, samo je odraz titoizma koji je proizvodio laznu socijalisticku stvarnost uz zapadnu masovnu kulturu (treba se setiti verovatno najznacajnijeg proizvoda umetnosti „pokretnih slika“ na ovim prostorima, serije „Grlom u jagode“, i dokumentarnog dela koji je govorio o tome sta je obelezilo koju godinu i u svakoj epizodi Kirk Daglas, Alen Delon, Sofija Loren…Zanimljivo da se serija bavi bas tim problemom lazne stvarnosti u vidu bljutavog romantizovanja mladosti.Bane Bumbar je neverovatno maligan lik, cije „klinacke ludosti“ na kraju unistavaju zivote svih likova.Medjutim i dandanas se ona predstavlja kao serija o nekim lepsim vremenima i ludostima mladosti iako je snimljen i film „Jagode u grlu“ za sve debile koji nisu shvatili poentu) i stvorio generacije zeljne da budu „filmske zvezde“ ili „genijalni“ reziseri.Ta lazna stvarnost se na kraju i okoncala filmom o naoruzavanju paravojnih formacija i Kadijevicevom izjavom da je vrh JNA ocekivao da ce narod posle gledanja filma da zbaci separatiste sa vlast.Ti ljudi su stvarno verovali u filmove, kao sto veruju i ovi kojima se obracaju braca Klicko, Kojo, Djuricko…To sto FDU daje najvece „mislioce“, a sada i politicke vodje, je nasa dijagnoza.

    Свиђа ми се

  2. „Инстинктивно глумачко преиспитивање слободе“ Мирјане Карановић

    Свиђа ми се

  3. Овак човек ,грешком свештеник за мене је мртав.Ако није знао да васпита своје дете и да од њега направи човека а чујем да има двадесетак година ,па како овом попу ишта веровати.Мислим да је први коментатор дао одличну анализу.И да додам да би са ФДУ можда и нешто добро изашло да није били Филипа Давида и сличних који су за рачун система на овај нашин васпитавали младе људе,лично мислим да су били сарадници дб службе.

    Свиђа ми се

  4. Црква је постала „сигурица“ за људе који би хлеба без мотике, тај Ненад Илић не би нигде друго могао да одхрани и подигне четворо деце осим у „сигурици“. Све је то и имало неког смисла док је црква била са народом, док су сами били изложени ударима и прогонима којима је био изложен и народ, док су им секли главе у Отоманској империји и клали у НДХ. Сад је народ изложен невиђеном помору, док они не осећају ни промил тога, не пада им на памет да дигну глас против овога чему смо изложени. Ненад Илић се појавио негде после 5. Октобра у оном општем „ентузијазму“ дат му је велики простор у медијима, давао је шарану лажу пастви, док су петооктобарци пљачкали, уништавали институције, војску, образовање, док су предавали странцима земљу и ресурсе, Да ли сте видели и једног свештеника тамо где извршитељи избацују НАШЕ грађане, НАШУ браћу на улице? Наравно да нисте, и нити ћете.

    Свиђа ми се

  5. До сада сам према г-ну Илићу, као свештеном лицу, имао гледиште да је занимљив, атипичан представник православног свештенства и гајио према њему извесну симпатију, мада нисам и тешко могу да будем члан – “чадо“ цркве јер не желим да прихватам сву дисциплину и послушност “пастиру“ који је најчешће много већа “овца“ од мене – а неретко и прави вук у јагњећој кожи. После пажљивог читања његовог интервјуа, осим већ описане благе симпатије, почињем да осећам и поштовање, не само према његовој елоквентности којом толико одудара од својих колега по професији, него посебно и због његових ставова о питањима о којима је говорио. Ко зна, када би људи таквих гледишта и ставова преовлађивали међу српским свештенством, можда бих и ја био ближи цркви, али – то је само science fiction…
    Морам да кажем да ми се досадашњи негативни коментари на његов интервју не само не допадају, него ми се и мал` те не гаде. Скоро да ми је дошло да кажем да такви критичари не заслужују да имају таквог свештеника – али сам се тргао: јер, када би такви као отац Ненад Илић били много бројнији (ау – сада сам чак почео да га зовем оцем, што ми се до сада није догађало) међу свештенством, можда би се и његови критичари мало просветили и освестили? Али – и то је, на жалост, само science fiction.

    Свиђа ми се

  6. „ Родитељ наравно има обавезу да сведочи свој вредносни систем и да се не препушта општој релативизацији вредности……………. Највећа одговорност у васпитању је оно што пред децом учинимо са својим сопственим животом.“
    ++++
    Лепо речено.
    И поучно.
    Зато верујем, да је вредносни систем био мотив, због кога је брат Димитрије Марковић написао своје писмо……………
    …..и један детаљ:……..“ Због тога што Ненад Илић поставља себе за учитеља и духовног вођу другима. Као упозорење онима који га следе, да нису на добром путу и да лако може да им се деси да, уместо да узиђу у Горњи Јерусалим, буду низведени у ад „.

    http://borbazaveru.info/content/view/11351/1/

    Молим се, да Господ пошаље оцу Ненаду благог ангела да га посети, да га просвети, да га умудри и да га врати на прави пут Оног ко је Пут, Истина и Живот.

    Свиђа ми се

  7. Узми, кнеже, књиге цароставне,
    Те ти гледај, што нам књиге кажу:
    Настало је пошљедње вријеме.

    (Милош обилић)

    Свиђа ми се

Пошаљите коментар

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google photo

Коментаришет користећи свој Google налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s