Вељко Ђурић Мишина: Уреднику Glasa koncila И. Микленићу – почистите најпре своје двориште

Поводом текста Ивана Микленића „Uz Stepinčevo 2019. Istina od temelja“, Glas koncila, 18. фебруар 2019, пренетог и на „Стању ствари“

Вељко Ђурић Мишина

Мало-мало па неко из Загреба затражи да се архивска грађа настала на територији Хрватске (?) врати и при том оптужи власт у Србији да опструише расподелу имовине некадашње заједничке нам Југославије. Најновији захтев написао је Иван Микленић, главни и одговорни уредник Glasa koncila, недељника Римокатоличке цркве.

Није згорег да поменем да сам до распада СФР Југославије редовно куповао те новине у цркви Светих апостола Петра  и Павла у београдској Македонској улици. Сећам се да је тих година Живко Кустић, тадашњи главни и одговорни уредник, повремено учествовао на трибинама у Београду. Два-три пута поменути недељник посветио ми је довољно простора нарочито поводом књиге Усташе и православље – Хрватска православна црква (Београд 1989) и помињан сам касније и у извесним фељтонима.

Ових година недељник пратим преко интернета јер има прилога који ме интересују. У првом плану ме занима историја Римокатоличке цркве из времена Независне Државе Хрватске (НДХ) 1941–1945. године.

У том контексту уводни текст Ивана Микленића „Uz Stepinčevo 2019. Istina od temelja“, објављен 18. фебруара 2019, био ми је одвећ интересантан па сам га пажљиво прочитао. Нисам равнодушан према садржају па реагујем на поједине тврдње. Истовремено, моја функција – директор Музеја жртава геноцида – на неки начин ме обавезује да не смем да га прећутим одређене речи.

Први утисак је да Микленић има заводљив речник а то потврђује прва реченица у тексту: „Činjenica da sve dosadašnje hrvatske vlasti nisu uspjele isposlovati povrat povijesne građe iz srbijanskih arhiva u Hrvatsku otvara mnogo teških pitanja i o samim hrvatskim vlastima.“

Микленић се прави невешт користећи израз „србијански архиви“ јер прећуткује да су комунистичке власти, по свим музеолошким и архивистичким принципима рада, почев од лета 1945, разлучиле шта коме припада од некадашње НДХ.

Тако је, на пример, архивска грађа о војној тематици припала некадашњем Отсеку архиве Одељења историјског (који је формиран наредбом Јосипа Броза Тита од 1. марта 1945. године).

Архивска струка спочитава да се одређени архивски фондови не могу да цепају по политичкој вољи. А то значи да савремена Хрватска не може добити ништа од оригиналне грађе Независне Државе Хрватске. Може добити само дигитализоване копије!

Изглед текста Ивана Микленића на сајту Glasa koncila

„Ipak, glede te povijesne građe koju se iz čisto političkih razloga ne želi vratiti Hrvatskoj, treba reći da za takvo ponašanje srbijanska politika može imati opravdanje samo u tome što bi hrvatski povjesničari došli do neospornih argumenata koji bi dekonstruirali pojedine povijesne ideološke i političke dogme, odnosno mitove, koje ta politika njeguje i zlorabi u zavođenju najširih slojeva srpskog naroda“ – ističe Miklenić.

Хајдемо да га мало подучимо: о надбискупу загребачком Алојзију Степинцу истовремено знамо много и мало! Зависи од тога шта нас интересује.

Мене лично интересује да прочитам писмо које је упутио свом надбискупу Фрањо Жужек, жупник у Глини о прекрштавању православних Срба које је он обавио и клању у њиховој цркви, које су обавиле усташе.

Желео бих да прочитам још и писма Јураја Паршића, жупника у Јасеновцу, које је писао свом надбискупу, са посебним освртом на приче које је он слушао од усташа који су били на служби у концентрационом логору.

Ово тражим јер би могли заједнички, ми Срби и они Хрвати, да деконструишемо мит о невиности и нечињењу надбискупа загребачког после вести о великим злочинима. Додуше, не тражим да се та писма дају Србима, потомцима страдалих у Глини и Јасеновцу који су своја уточишта 1995. године потражили у Србији, тражим само у дигитализованој форми!

„Kad bi u toj povijesnoj građi bilo išta kompromitujuće za hrvatski narod, ideolozi velikosrpske politike davno bi već iskoristili i to proširili u svaki kutak kugle zemaljske“, наглашава Микленић у наставку уводника.

Као школовани историчар који је прегледао на хиљаде докумената насталих у времену НДХ, које су користили и цитирали, на пример, Шиме Бален, Богдан Кризман, Фикрета Јелић Бутић…, желим само да запитам: Да ли се после свега шта су десетине и десетине хиљада припадника хрватског народа, организованих и неорганизованих у разне формације и групе, учинили над припадницима српског народа и његовом цивилизацијом, а што је одавно објављено у радовима штампаним у Загребу, још увек потребно помињати некакву великосрпску политику?

На крају искрена порука уреднику Микленићу: Почистите најпре своје двориште па онда приговарајте другима!

Наслов и опрема: Стање ствари

(Између сна и јаве, 20. 2. 2019)

Advertisements


Категорије:Преносимо

Ознаке:, , , , ,

1 reply

  1. Не знам да ли је тачно, али сам чуо да се у Загребу још увек налазе документи власти НДХ који се односе на простор Срема, дакле Србије. Такође сам чуо да неке од тих кутија које се односе на пример на одузимање имовине никада нису отворене. Можда би Микленић био толико љубазан да те документе дигитализује, што у данашње време то и није тако тешко. Није ваљда да хрватска политика има шта да крије? Користећи Микленићеву логику може се доћи до закључка да ти документи можда не погодују самоконструисаној слици хрватског друштва о себи, јер би иначе ти документи били већ доступни као аргументи при деконструкцији „српских митова“.
    Иначе, све похвале др Мишини на бритком одговору.

    Свиђа ми се

Пошаљите коментар

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google photo

Коментаришет користећи свој Google налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s