Слободан Самарџић: Одговор Ј. Комшићу или Ноћ у којој су све краве црне

Одговор на текст Јована Комшића „Вучићево издајништво“, Данас, 9-10. фебруар, пренето и на „Стању ствари“

Слободан Самарџић (Фото: Прес центар УНС-а)

У свом прилогу за Данасову „Недељу“, Јован Комшић настоји да демонтира мој став јавно изречен поводом једне иницијативе за „придруживање“ другој иницијативи за подршку текућем протесту. Он се не слаже с мојим довођењем у питање протестног потенцијала у ставу из апела професора Филозофског факултета о „режимском одустајању од европског пута и добросуседских односа“. При том, он не улази у проблематизацију мог изнетог становишта да „онај ко се залаже за те ствари мора да подржи, а не да критикује, данашњу власт Србије, јер је једино она у стању да испуни главни услов европског пута и добросуседских односа – правно признање независности Косова“. Такође, не улази ни у проблематизацију мог става да Вучићева страховлада има одлучујућу подршку у западним силама, те да се свако указивање на недемократску природу власти мора одредити према томе. Комшић, уместо правог разлога за полемичку расправу, а то би било критичко реферисање на изложене ставове, узима овај повод као предтекст за излагање свог политичког светоназора. Зато је морао да конструише мој „светоназор“, а то је учинио без било какве чињеничке прецизности.

Овде ћу указати на неколико таквих примера у његовом тексту.

Моје наводно антиевропејство. Своје про-европско вјерују Комшић истиче тврдњом да је управо поменути став у тексту иницијативе професора Филозофског факултета кључ свега. По њему, „реч је о правовременом упозорењу на велике опасности које могу да задесе Србију уколико се интензивира наговештени тренд заустављања ЕУ интеграција“. Узгред, аутор не прецизира овај „наговештени тренд“, а из наставка се може докучити да је реч о опасности од непризнавања сецесије Косова.

Овде ми није јасно шта је проблем са мојим апострофираним ставом. Будући да Вучић хрли колико год може ка преговорима о међусобном признању Србије и Косова и то чини управо ради напретка Србије у европским интеграцијама, зашто би став професора Филозофског факултета овде уопште био потребан? Уместо да реши ову дилему, или је покаже као погрешну, Комшић наводи причу на моју „неевропску“ или „антиевропску“ оријентацију. Њу изводи из конструкције о мом наводном „десном радикализму“, који је близак „кругу саборне Србије“, а који настоји да „свим могућим средствима спречи евентуално правно признање независности Косова“.

Не знам одакле је Јован Комшић извео ову моју „антиевропску оријентацију“, премда сам о питањима европске интеграције и Европске уније написао три књиге и велики број научних и популарних текстова. Али, када излаже свој поглед на ово питање, проблем постаје јаснији. Он каже: „Налазим, наиме, да је европеизација Србије посредством интензивирања ЕУ интеграција, данас једина расположива шанса стварних реформи и изласка Србије из историјског ћорсокака“. Тако се могло писати пре двадесет, можда петнаест година. Данас овај став звучи као политички атавизам будући да се у протеклом времену ЕУ суштински изменила. То се, између осталог, види и по њеној релацији према Србији. Када би, рецимо, Србија данас испуњавала све услове за приступање ЕУ, на челу са признањем сецесије Косова, ЕУ не би могла да је прими из простог разлога што је она данас неспособна за проширење и биће све док се не реформише. А није ни почела. У таквим околностима написати цитирану реченицу може само неко ко игнорише битне чињенице о стању Уније. А у науци, то се зове догматизам. Природно је да из таквог догматитзма произилази став да онај ко критички гледа на кризу Европске уније, а ја то чиним јавно више од десет година, аутоматски постаје антиевропејац.

Моја претерана критика Вучићевог режима. Јован Комшић има неколико оправдања за данашњи Вучићев режим, а она се своде на став да би било горе да је   дошла, или када би дошла, некаква „национал-патриотска група“, као коалиција „ДСС-СРС“. И ово иде на рачун мог политичког светоназора, како га он конструише, будући да сам у време распада коалиционе владе (2008) био члан ДСС и, штавише, министар за Косово и Метохију. Чудно је да после правог епилога ових догађаја, који је уследио 2012. године, неко може да изведе овакву конструкцију и да је пројектује у будућност која би, наводно, била гора и тежа од данашње ситуације. Једино у тако натегнутој пројекцији – и прошлости и будућности – Комшић може да, онако езоповски, брани данашњи режим бивших радикала. Пазите, њихов вођа „уз хвале вредне напоре у новој, напредњачкој одори превладава старе радикалске манире“, премда „не успева у намери да веродостојно одигра захтевну улогу либералног демократе“.

Надаље, стално наговештавајући страх од највеће могуће несреће ове земље, а то је одустајање од признања сецесије Косова, Комшић подучава два подупирача стуба одбране од оваквог катастрофичног сценарија. Он поставља „кључно питање“: „како Вучића, таквог какав је, и опозицију, такву каква је, цивилним ангажманом запутити ка `излазу из тунела`“. Он збиља овим својим текстом даје прилог оваквом „цивилном ангажману“ и то у време када су Вучић и опозиција озбиљно заратили.

Најзад, Комшић усмерено релативизује аутократски карактер данашњег режима личне власти упућујући на уклету историју Србије, коју је, наводно, увек карактерисала „потражња за вођом – `избавитељем и ујединитељем`“. Он, међутим, у актуелном вођи налази зрно историјске рационалности. Ако би он имао капацитет за договор са опозицијом, њега би аутор аболирао од досадашње историје српских диктатура. Јер, уколико је данашњи вођа спреман да преда Косово и Метохију, онда он одиста није ни „избавитељ“ ни ујединитељ“. Ergo, он је ипак модерни европски политичар, као што то кажу и сви западни политичари.

Када се, међутим, разгрну ове вербалне натегнутости и нејасне примисли, лако се долази до закључка да је типолошки Вучићев режим најсличнији режиму Слободана Милошевића: то је тип плебисцитарне диктатуре, са страначким плурализмом као обландом иза које неопозиво влада хегемона странка са вођом на челу. Будући да већ годинама јавно заступам ово становиште, Комшићеве конструкције о политичкој користи од Вучића имају у тексту задатак да управо мене прикажу као непримерену  „радикално десну“ појаву.

Моје наводно антидемократско и антиевропско бављење косметским питањем. Изгледа да је Јован Комшић добро разумео мој став да само диктаторски режим личне власти, какав је Вучићев, може да води политику отворене предаје Косова и Метохије. Али, циљ оправдава средства. Насупрот томе, влада Војислава Коштунице водила је безусловну политику одбране Косова и Метохије и то је чинила на правно заснован демократски начин. Између ова два типа власти нашао се и један прелазни (2008-2012), који је започео политичку праксу кршења унутрашњег и међународног права, а потом и уставних правила демократске владе, управо водећи политику пузајућег признања Косова и Метохије.

Није чудо што Јован Комшић сада тражи помирење представника обе власти од 2008. године, а ону претходну, тј. њене протагонисте из ДСС, укалупљује у оквир „радикалне деснице“ шверцујући јој рухо нeкадашњих радикала (данашњих напредњака). Такав став је стари стереотип јаке струје српске јавне сцене која воли да се представља као интелектуална. Стереотип се наметао и шепурио само зато што последњих десет година није било озбиљне расправе ни о политичком систему Србије ни о државном оптимуму у решавању косметског питања. Уместо тога, самопрокламовани европски културни погон радије је склопио уговор са ђаволом, очекујући да ђаво сврши прљави посао предаје Косова, а да после тога „европска Србија“ извиче своје праве представнике у власти. За то време, Комшић и друштво шириће пизму на тзв. популистичке и антидемократске снаге све време вичући „држ`те лопова“.

Научна обланда. Врло је занимљиво у којој мери Јован Комшић настоји да један, иначе слабо конзистентан, политички текст зачини научним цитатима. Ту се могу наћи Ф, Нојман, Д. Бернс, Ђ. Сартори, Х. Линц, А. Степан и данас незаобилазни М. Вебер. Сви они стављени су у функцију научне потврде иначе дневно-политичких ставова нашег аутора. Он се овде налази у немогућој мисији – да опште ставове знаменитих политичких мислилаца повеже са једном конкретном политичком ситуацијом „на брдовитом Балкану“. То, разуме се, чини непосредовано, мисаоно немотивисано и интелектуално неодговорно. Иако је не сматрам безначајном, иначе се не бих укључивао, ово није научна већ најобичнија политичка расправа. Аутор је хтео да јој дода неку научну патину не би ли на силу осмислио своје мршаве аргументе. Али, проблем није само у аргументима, него још више у његовим носећим тезама. Оне су недоказиве иако им привидно стварност иде на руку. Дакако, лоша стварност.

Аутор је председник Државотворног покрета Србије

Допуна наслова и опрема: Стање ствари

(Данас/Србија и свет, 16. 2. 2019)

Државнотворни покрет Србије вас позив на протест „Зауставимо велеиздају, Косово је Србија!“

Advertisements


Категорије:Преносимо

Ознаке:, , ,

3 replies

  1. Profesore ,odgovor je odlican. Tako i treba, na lep i kulturan nacin zatvoriti mu usta. U ovom tekstu sve je jasno receno.

    Свиђа ми се

  2. Да да Коме није јасно нека полемише..Где нестаде писменост ума.Храброст духа.

    Свиђа ми се

  3. Nisam ni sumnjao da će prof. Samardžić vrlo lako izaći na kraj sa „naučnikom“ Komšićem. Jedan motiv, ipak, prof. Samardžić je prećutao, ili nije imao volje da ga tematizira, kod „naučnika“: vojvođanerstvo. Jer, da budem i malo prostiji, ne laje Komšić zbog zastoja u „priznavanju“ Kosova, nego zbog gubljenja tempa u onome što on vidi kao naredni, lično njegov životni, cilj ubrzavanja EU-integracija: „oslobađanje“ Vojvodine od srpske potke. Zaslepljen tom idejom, Komšić ne vidi da Vojvođani bez srpske kičme ne bi bilo niko i ništa na tako neutralisanom prostoru, čak ni Romini, kamoli Rusini, Slovaci, Mađari, Bunjevci ili pripadnici nekih drugih časnih nacionalnih manjina koje naseljavaju Srpsku Vojvodinu.

    Свиђа ми се

Пошаљите коментар

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google photo

Коментаришет користећи свој Google налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s