Миша Ђурковић: Да будемо достојни Светитеља Саве

Светосавска беседа др Мише Ђурковића на централној академији Eпархије пакрачко-славонске у Славонској Пожеги

Епископ славонски Јован и Миша Ђурковић (Фото: ФБ страница Центра за конзервативне студије)

Преосвештени владико, часни оци, браћо и сестре Срби и Српкиње, помаже Бог.

У години у којој обележавамо осам векова самосталности Српске цркве, учинили сте ми велику част да вам се као беседник обратим на празник Светог Саве.

Свети Сава је темељ српске куће, глава српске цркве и српске школе, отац српске дипломатије, духовник, државник, законодавац, мудрац. Сваког 27. јануара широм српских земаља и других простора у којима наш народ живи, Срби се свечано обуку, поведу децу и са радошћу и љубављу прослављају онога ко је омогућио да данас славимо осамсто година српске цркве.

Стицање аутокефалности за нашу цркву један је од највећих успеха нашег архипастира. То није био нимало лак посао. Црквено питање је као и данас, нажалост, било уско повезано са политиком, геополитиком, сукобима великих сила. У Цариграду је после мучког удара Крсташа 1204. била успостављена краткотрајна Латинска држава. Византијски патријарх налазио се тада у Никеји, престоници једне од творевина које су настале након изгона Ромејске царевине из Константинопоља. Свети Сава је много дипломатске вештине, енергије и стрпљења уложио како би на крају добио благослов патријарха и никејског цара да се црква на просторима српских земаља одвоји од Охридске архиепископије и конституише у помесну Српску православну цркву. Она је обухватала све просторе на којима су Срби живели. У време краља Милутина подигнути су, на пример, на просторима Далмације манастири Крупа и Крка. Манастир Крупа је пре две године прославио седам векова постојања.

За ових осамсто година Српска црква прошла је као и сам српски народ многе ломове. Била је укидана, дељена, черечена… Исти манастири и цркве били су по више пута похарани, спаљени, иконе су скрнављене, свецима очи копане. Свештенство и архијереји су често пута пострадали, умирали мученичком смрћу сведочећи своју веру и приврженост свом идентитету. Као и српски народ и српска црква је више пута долазила на ивицу опстанка под притисцима великих сила и силних искушења. Но сваки пут би се уз Божју помоћ опет и опет уздигла, опоравила и попут феникса узлетела дајући нам смисао, трајање, духовност и непролазне вредности.

У временима када су Срби били без државе, развејани у низу царевина или вазалних кнежевина, црква је била не само чувар сећања на ту државност, већ и носилац државних традиција, симбола и инсигнија. Она је то остала и до дана данашњег и упркос огромним проблемима којима је изложена и споља и изнутра, она је и даље најпопуларнија и најпоштованија институција српског народа. Уздржана, мудра, спремна на трпљење, али и одлучна да подигне свој глас, опомене и стане иза својих ставова као што је то сада по питању будућег статуса Косова и Метохије. Све је то наслеђе великог Немањиног сина који је схватио да снагом вере може и политичке планине померати успешније но силом мача.

Миша Ђурковић у пакрачком храму Свете Тројице, после Светосавске литургије (Фото: ФБ страница Центра за конзервативне студије)

Драга браћо и сестре, вечерас бих волео да вам посебно говорим о најважнијој теми која погађа наше суседе колико и нас. Пре стотину година наш велики песник који је живео у заиста мултиетничком Мостару певао је: Остајте овде, сунце туђег неба неће вас гријат ко што ово грије. Горки су тамо залогаји хљеба, гдје свога нема и гдје брата није.

Мало људи зна да је Алекса Шантић чувене ове стихове написао дирнут сеобом наших Муслимана у Азију. Данас на стотине хиљада наше најквалитетније и највиталније деце одлази пут европских земаља, Канаде, Аустралије, Америке. Одлазе у таласима српска деца, хрватска деца, деца Бошњака, Македонаца, Албанаца…

Ево једног илустративног примера који често приповедам странцима заинтересованим за Балкан. Срби и Бугари, који су по много чему два веома блиска народа исте вере, сличног језика, сличних обичаја, више од стотину година брутално су се клали око заједничке границе. Бугари су у два наврата уз помоћ Немаца заузели велике делове Србије где су чинили језиве злочине и то на простору Шоплука где су најчешће имали заједничке рођаке са нама.

Данас на тој граници са обе стране не живи нико. Србија је између два последња пописа на том простору изгубила петину становника, а са друге стране границе све до Софије тешко ћете наћи живог човека. Бугарска је иначе пример највеће непринудне миграције у модерно доба. Од 9 милиона 1991. одавно су пали на испод седам милиона, а последње процене говоре да ефективно у тој држави не живи више од шест милиона људи.

Славонија, један од најлепших и најбогатијих делова Паноније, некада симбол за богатство и напредак, данас нажалост постаје симбол пустоши. Једина фирма која на овим просторима истински просперира је Рајан Ер који својим јефтиним летовима из Осијека одвози српску и хрватску децу у Немачку, Ирску, Шведску. Овде их враћа за викенде и празнике, довозећи са њима тамо рођене унуке који наш језик или не причају или причају са страним акцентом. Пре само четврт столећа Срби и Хрвати су на овим просторима ратовали за земљу коју данас и једни и други масовно напуштају.

Драги пријатељи, браћо и сестре, желим да вас позовем данас да заједно са нашим суседима Хрватима и другим народима отпочнемо нову борбу, борбу за опстанак наших народа на овим просторима. Ако овако наставимо за пола века овде ће, сем у великим градовима, живети још ретка преостала старачка домаћинства, а наше богате њиве или ће зарасти у коров или ће – што постаје све вероватније – прећи у руке неких дошљака пристиглих са других континената.

Западна Европа, која такође има огроман демографски проблем, улаже огромна средства да за џабе добије наше инжињере, лекаре, медицинске раднике, возаче камиона и аутобуса, мајсторе, чак и професионалне војнике. Њима не пада на памет да нам помогну да своју елиту очувамо овде јер они требају њима. Ми смо ти који морамо да почнемо да смишљамо реалне стратегије за то како да сачувамо своју децу овде, како да их привучемо да се врате назад и како да подстакнемо рађање већег броја деце. То је задатак на коме сви морамо да радимо јер народа који чине Јужне Словене врло скоро можда неће бити. То је посао на коме Католичка и Православна црква морају да раде заједно, где српски и хрватски родитељи уједињени морају наћи начин да одбране право на опстанак наших села, градова, обичаја, језика.

Срби и Хрвати су у двадесетом веку три пута ратовали. Кад наиђу та вунена времена, комшије су остављале заједничке послове и свако је морао да се прикључи свом табору и бори. У годинама мира везе су се поново успостављале, деца се поново међусобно женила и удавала, доносећи пород који је плодио и чувао ову земљу. Данас више немамо деце ни за ратовање, ни за мржњу, ни за сукобе. Нажалост све их је мање и за рађање. У двадесет првом веку и једни и други имамо задатак да преживимо као народ, а верујте ми на овим просторима једни без других то више нећемо моћи.

Свети Сава се упокојио 1235. године враћајући се из Свете земље. Бугари су га прихватили као светитеља и дуго су одбијали да предају његово тело Србима. Без обзира на и тада сложене међусобне односе, високо су ценили овог српског православног светитеља. Године 1460. мошти краља Милутина пребачене су у цркву Свете недеље у Софији где се и данас налазе, а Бугари ову цркву називају црквом Светог краља и великог српског краља сматрају свецем заштитником града. Албанци на Космету и данас кад имају проблем долазе у Дечане, Пећку патријаршију и друге српске светиње да траже утеху, исцељење. Ово су само неки од примера како су српски владари и духовници прихватани и поштовани и код својих суседа. То треба да нам буду примери и за убудуће. Чувајмо своју традицију, свој идентитет, своје ћирилично писмо, негујмо и бранимо светиње које су наши преци подизали, обнављајмо их како то у овој епархији предано ради свештенство са својим архијерејем, али и поштујмо светиње својих комшија, учимо од њих, градимо мостове и радимо заједно са њима да очувамо нашу земљу.

Године 1594. турски официр Синан паша на брду које је тада носило име Врачар спалио је мошти Светог Саве. Четири века касније на брду које се данас зове Врачар, Срби коначно завршавају храм посвећен највећем српском светитељу. Нова Света Софија која је никла на улазу из средње Европе на Балкан сија својом белином узносећи посматрача до висина духовности Христа пантократора чији је лик на величанствен начин осликан у куполи. Већ само завршена крипта показује какво ће ремек дело бити овај храм кад се заврши. Синан-Пашин чин ватром не само да није уништио мит о Светом Сави, него га је учврстио у конститутивни култ Срба који данас са свих крајева Балкана и света долазе да се напоје на извору духовности, истрајности и мудрости.

Нека браћо и сестре у овој години великог јубилеја који дугујемо Светом Сави Господ дâ да га будемо достојни и да читав српски народ испољи снагу, моралну чврстину, хришћанску доброту према ближњем и суседима и истрајност какву је током свог живота носио наш светац утемељитељ. Ваистину ускликнимо с љубављу Светитељу Сави!

Прочитајте још

Advertisements


Категорије:Аз и буки

Ознаке:, ,

5 replies

  1. Katolička crkva je degenerisana.

    Свиђа ми се

  2. Помаже Бог г-дине Ђурковићу, брате у Христу Мишо!

    Благодарећи Вама за беседу (као и Уредништву ‘стање ствари’ које нам је исту пренело) молим Вас да праштате мени грешном на неколико прилично важних детаља на које ваља обратити пажњу.

    “ То је посао на коме Католичка и Православна црква морају да раде заједно, “

    Католичка црква – хтео то неко или не – не постоји. Постоји Једна Света Саборна и Апостолска Црква – ПРАВОСЛАВНА, од које су мнооооооги током историје (ево безмало 2000 година) отпадали, одвајали се и из Цркве иступали.
    Позив ‘оглашенима’ и молитва за њих је на свакој Светој Литургији, али, на жалост, они (ни католици, ни римо-католици, ни протестанти, ни муслимани, ни ….) нису у Цркви.

    “ Кад наиђу та вунена времена, комшије су остављале заједничке послове и свако је морао да се прикључи свом табору и бори. У годинама мира везе су се поново успостављале, деца се поново међусобно женила и удавала, доносећи пород који је плодио и чувао ову земљу. Данас више немамо деце ни за ратовање, ни за мржњу, ни за сукобе. “

    Када су то Срби остављали своје (и заједничке) послове и КРЕТАЛИ ДА НАПАДАЈУ своје комшије ?!?
    Молим Вас потврдите када се то у историји догодило (?).
    Зар није управо ПОРОД (из како кажете – међусобно ожењених и удатих) НЕплодио и НЕсачувао ОВУ земљу; мислите ли заиста да су некакви ЈУГОСЛОВЕНИ (НЕсрби и НЕхрвати) ишта сачували ?
    Којем је то Србину/Србкињи то међусобно венчање БЛАГОДАТ од Господа донело ?
    Где се исповедају, где причешћују та деца из таквих бракова ?
    Јесу ли сва крштена у Једној Светој Саборној и Апостолској Цркви ?!?

    “ а Бугари ову цркву називају црквом Светог краља и великог српског краља сматрају свецем заштитником града. “

    Само као подсетник – током Литургије када се пресвлаче мошти Светог краља Милутина НИКАДА и НИ НА ЈЕДНОМ месту браћа Бугари не помињу реч (која макар личи на било шта што је) СРБСКО !

    “ Христа пантократора чији је лик на величанствен начин осликан у куполи. “

    Да ли сте Ви (икада) видели како су браћа Руси осликали тај лик Господа и Спаса нашег јединог, за који кажете да је ВЕЛИЧАНСТВЕН ? Да ли сте имали прилике да видите (и остале) иконе ?

    “ Већ само завршена крипта показује какво ће ремек дело бити овај храм кад се заврши. “

    Уколико Ви сматрате да се Православни Срби, Светога Саве наследници, треба
    једном да прекрсте, а следећи пут оПЕТОКРАЧЕ, па опет прекрсте, па онда оПЕТОКРАЧЕ – онда је (рецимо) купола заиста РЕМЕК ДЕЛО !
    Праштајте, јесте ли Ви били у крипти храма Светог Саве на Врачару, или макар, јесте ли видели фотографије на интернет страни Србске Цркве (ево, на пример, од пре неки дан… ) http://spc.rs/sr/savindan_u_zavetnom_hramu_srpskog_naroda_na_vracharu ?

    Драги брате у Христу Мишо,
    не спорећи ни једног јединог тренутка Вашу изузетну речитост и писменост, Ваше ванредно образовање и знање, Ваш велики патриотизам,
    молим Вас да без Православља, без Бога, ни преко прага не кренете (ни ваздух не можемо удахнути, ми мали, грешни, од земље саздани), а камо ли борите се за било шта, пишете или беседите (у овом конкретно случају, ни мање ни више, него о Светом Сави).

    Праштајте мојој ништавности, молим Вас.
    сБогом у миру и здрављу остајте г-дине Ђурковићу, брате у Христу Мишо !

    Миодраг Таназовић
    на дан када прослављамо Часне вериге Светог апостола Павла, лета Господњег 2019ог.

    Свиђа ми се

  3. Да будемо достојни Светитеља Саве! Мисао водиља!
    Једна морално и духовно потпуно исправна! Једна коју већ вековима народ србски није у стању ДОСЛЕДНО да следи! Зашто? Врло неповољна свест, као последица, такођер неповољног ПСИХОЛОШКОГ ПРОФИЛА србског народа, о чему се у опште не води довољно рачуна, не поклања преко потребна пажња. Умна елита Србије није у стању да уради било шта на преко потребној ИЗМЕНИ неповољне свести! Без промене свести народа не постоји могућност темељних друштвених промена, култура-привреда-политика-војска-полиција-државна (НЕ) безбедност, демократским путем! Од СПЦ се такођер не може очекивати било каква конструктивна делатност која би променила неповољну свест србског народа. Питање: зашто се од поглавара СПЦ и владика не може било која преко потребна активност? Објашњење је једноставно: први човек СПЦ је масон, седам владика хомосексуалци………свештеници, не сви, заузети трком похлепом за материјалним добрима…..итд.
    ДА БУДЕМО ДОСТОЈНИ СВЕТИТЕЉА САВЕ!
    Тема за размишљање, отворене и конструктивне дискусије, тражење решења изласка из очигледног моралног и духовног мрака, неподношљиве анархије на свим нивоима пропалог друштвеног система! Милиони чланака, колумни неће променити познату и неприхватљиву свакодневницу!
    ПРИОРИТЕТ ЈЕ ПРОМЕНА СВСЕСТИ, допринос сваког појединца, подразумева као дугорочан морални и духовни ЦИЉ!

    Свиђа ми се

  4. Обрадовала ме је ова СВЕТОСАВСКА БЕСЕДА Мише Ђурковића оджана у Хрватској, у којој нам он поручује :

    “Данас на стотине хиљада наше најквалитетније и највиталније деце одлазе у иностранство. Одлазе у таласима српска деца, хрватска деца, деца Бошњака”.

    Мишине речи допуњујем чињеницом да је данас у Србији 1 200 насеља без иједног становника а да у 550 насеља живи мање од стотинак становника (БЕТА). Сматра се да Србију годишње напусти 35 000 младих људи (ДАНАС). У Хрватској је ситуација слична, у БиХ слика је још тамнија.

    На коленима пред Вучићем, дневник ПОЛИТИКА ретко помиње овај проблем. Она нас годинама убеђује да смо окружени непријатељским народима, да смо УГРОЖЕН НАРОД. И данас, кад је Вучићу загустило, ПОЛИТИКА нам сервира (непотписан ТАНЈУГОВ) чланак о усташким злочинима од пре 70 година стварајући слику да смо УГРОЖЕНИЈИ од суседних народа него од деспота који је згазио Србију.

    Свиђа ми се

  5. Миша Ђурковић каже :
    “Обзиром на ратове које смо водили у 20 веку, данас више немамо деце ни за ратове ни за сукобе ни за мржњу. Морамо да смишљамо стратегије како да сачувамо нашу децу овде, да подстакнемо рађање . . . да заједно са нашим суседима Хрватима и другима отпочнемо борбу за опстанак наших народа на овим просторима . . .”

    Као да је чула Г Ђурковића, данашња ПОЛИТИКА је објавила одлуку Војводине да помогне брачне парове :

    “Војводина даје 30 милиона паровима за куповину кућа на селу

    Супружницима и ванбрачним паровима Војводина је издвојила буџет од 30 милиона за куповину сеоских кућа са окућницом.
    За доделу тих средстава је Завод за равноправност полова расписао јавни конкурс, а циљ је унапређење економског положаја жена кроз власништво над некретнинама, развој сеоских средина и бољи наталитет и демографија а брачни и ванбрачни партнери за овај покрајински новац могу конкурисати до 15. априла.
    Највећи износ за који се може конкурисати је милион динара, а пријаву могу поднети супружници чија брачна заједница траје најмање годину дана и ванбрачни партнери са трајнијом заједницом живота, уз услов да су са територије Војводине.
    Право учешћа имају супружници и партнери од којих је бар један у радном односу, а један од њих мора бити млађи од 40 година.
    Услов је да нису власници ни сувласници било какве непокретности и да нису у сродству са продавцем некретнине. Да нису правоснажно осуђивани и да не дугују за порезе и доприносе, преноси Танјуг.”

    Свиђа ми се

Пошаљите коментар

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google photo

Коментаришет користећи свој Google налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s