Живојин Ракочевић: Пећка патријаршија, мајка српских цркава

Раздвојеност, изолација и одсуство локалних верника и грађанства сестринству манастира додатно отежавају живот

Мало крива, шарена са флекама рђе, метална цев препречила је пут. Проћелав полицајац излази из кућице и са јаким акцентом тражи личну карту. Пита: „Одакле сте, шта возите?” После „безбедносне” провере, која више личи на сусрет суседа на незгодном месту, особа у униформи одлази до другог краја цеви. Наслања се на жицом увезане остатке бетонских елемената и блокова, па рампа оде горе и може се ући у Пећку патријаршију, мајку српских цркава. Пролази се кроз нову и лепу капију, а на њу се наслања, такође нов, огроман зид из којег штрче шиљци арматуре остављени за брзо и једноставно развлачење бодљикаве жице. Када је одлучено да се зида зид због заштите читавог манастирског комплекса, јер тик изнад њега пролази пут за Руговску клисуру, локалне власти су се побуниле.

„Зид заклања поглед на албанске Алпе”, гласило је образложење из албанске општине Пећ. Албански Алпи су ново име за Проклетије, а оних који су бацали каменице на споменик Унеска нико се није ни сетио, тек градња је заустављена. Тадашњи премијер Косова Агим Чеку, ОВК командант, доказани борац против Срба још из хрватског домовинског рата – уз то и Пећанац – самоуверено је поручио: „Зидај зид!”

Одговор из Пећи је био јасан: „Нема ништа од зида!” Онда је шеф Унмика Јоаким Рикер, иначе тихи и утицајни Немац, наложио: „Зидај зид!” Узалуд, пећка реч је била јача: „Нема зида!” Време је пролазило, а онда је из Вашингтона Розмари ди Карло, у име државног секретара САД, замолила: „Зидајте зид!” Тог тренутка, све је било у реду, узвраћено је: „Зида се зид!” Мајстори су узели алатке у руке.

После овог несрећног зида са светском историјом, пролази се калдрмом, кроз орахе и борове, до друге сивомаслинасте кућице, заостале од италијанских војника који су дуго чували место. У њој је полицајац, загледан у брдо преко Бистрице.

Хладно је, у рано јутро га не занимају посетиоци Пећке патријаршије. На другој старој капији, која одваја економски део од конака и цркава, тешка метална врата, шум реке Бистрице и умрлица побијених српских младића из кафића „Панда”. Почиње други свет, савршени ред, време молитве.

Испод огромних кракова дуда Светог Саве, пролази монахиња права као свећа. Иде сведеним кораком поред дирека који подупиру делове овог огромног стабла.

„Сваки пут остајем задивљен при уласку у Патријаршију, пламти ми душа при додиру Савиног дуда”, каже књижевник из Бањалуке Златко Јурић.

Чује се тихо окретање кључа, улази се у живу реалну историју, у свет који је данашњи облик почео да добија средином 13. века када је седиште Српске цркве из Жиче пресељено у Метохију на место где се спајају огромне планине и плодна равница, где из клисуре у поље избија река Бистрица.

„’Чим уђемо у овај круг осећамо нешто посебно’, причају многи страни људи, неки су и команданти Кфора, који нису наше вере, али осећају благодат у нашој цркви”, каже игуманија Патријаршије мати Харитина.

„Зависи много од нашег живота и покајања, јер смо ми као српски и православни народ много скренули са духовне стране: у побожности, посту и љубави. Увек живимо у нади да ће бити срећнији дани од ових које смо преживљавали протеклих година, да ће људи да се освесте и да дођу к себи”, говори одлучно и сигурно.

Она је део сестринства што је тешким радом и трпљењем од комунизма сачувало ћивоте српских архиепископа и патријараха. Наследила је мати Февронију, тиху и смирену старицу. Она је у најгорим временима 1999, када је све горело и бежало, када се очекивало да монахиње крену у сеобу, изговорила: „Ја одавде жива нећу!” Та реченица је спасла Пећку патријаршију и изузетну галерију фресака за коју др Анђела Гавриловић каже да су „достојанствене, елегантне и отмене”. Ова млада, широко образована Београђанка и харвардски стипендиста, посветила се проучавању Богородичине цркве, архиепископа Данила Другог, најученијег човека нашег средњег века. У тој цркви, једном од четири храма, под кровом патријаршијског комплекса, налази се чудотворна икона Богородице Пећке Краснице. Предање каже да ју је сликао Свети апостол Лука и да ју је Свети Сава донео из Никеје. Око ње и у њеном окриљу окупио се толики број светитеља и светиња, а Пећанци су добили посебност и заштиту где год да живе. Има их расељених по свету више од 50.000, тврди новинар из Пећи Велимир Перовић: „Шта је нама Патријаршија данас? Споменик умрлом и убијеном. Споменик живом. Споменик који даје наду да ће поново, тај Божји храм, бити окружен верницима.”

Пећанце препознајеш, каже Перовић, јер у домовима, кућама, на радном столу „држе велику слику Патријаршије, као крст, као своје обележје, као икону пред којом се Богу моли за повратак у Метохију”.

Посебност је постала опште место, па и део националног карактера. У роману „Студенград”, у доба комунизма, писац Драган Лакићевић атмосферу у београдском Студењаку и међу Пећанцима описује реченицом: „Ово је истурено одељење Пећке патријаршије”. Њен значај и историјска улога учинили су да велики број Срба осећа припадност овом манастиру и да у разним областима, по целом свету, постану његово „истурено одељење”. Снежану Денкер „Политика” је затекла у Чикагу у лекарској чекаоници са болесном мајком. Бавила се дуго некретнинама, сада води књиговодство у својој малој фирми и помаже људима на Косову и Метохији. Прошлогодишњи боравак у Пећи види као „осећај детета у мајчином загрљају. Како описати тај доживљај загрљаја, молитава и препуштања благодати живота?”

Патријаршија је сва у знаку мајке. Изнад главних улазних врата у припрати је јединствена фреска Богородице Млекопитателнице на којој она доји сина, људски и природно. Сваком ко уђе и изађе преко мермерног прага, удубљеног и излизаног људским ногама, понуђена је духовна храна и мајчино млеко.

Вељко Петровић писао је 1934. године да при погледу на Патријаршију посетилац доживи „нарочито дубоко узбуђење, толико интимно и толико лично, и готово сентиментално, да личи узбуђењу посмрчета при првом погледу на слику никад невиђена родитеља”.

Раздвојеност, изолација и одсуство локалних верника и грађанства сестринству манастира додатно отежавају живот. Многе административне и животне препреке често су непремостиве. Монахиње се већином виде као остатак српске хегемоније, као претња и сведочанство које узнемирава. Тешко и мучно се остварује свако право, па и оно на имовину која је фатално уништена на Видовдан 1945. када је храму одузето 850 хектара земље, а на ту одлуку потпис је ставио Србин.

Живот и светиња увек дају нова решења. Синиша Живић је довезао велике цеви за воду. Лагано излазимо из манастирског круга. Косовски полицајац подиже смешну металну цев, испраћа нас без иједног погледа и до виђења, разговара мобилним телефоном на српском језику.

Фо­тографије: Милија Манојловић, Гораждевац

Опрема: Стање ствари

(Политика, 9. 1. 2019)

Advertisements


Категорије:Преносимо

Ознаке:, , ,

Пошаљите коментар

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google photo

Коментаришет користећи свој Google налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s