Све је више страних гостију оних који без увијања понављају недвосмислену поруку „Мути Меркел“ да се морамо опростити од наше јужне покрајине ако желимо да останемо на европском путу
Извор: youtube.com/Miloš Serbia
Док већ дуже од деценије грађани Србије слушају бајке о животу који их очекује када наша земља постане чланица Европске уније, за све то време из Брисела готово по правилу стижу само „штапови“ – па је, ваљда, и најпростодушнијима јасно да од „шаргарепе“ нема ни трага нити ће га бити.
У време кад су данашњи напредњаци били опозиција и огорчени противници Европске уније, ондашње власти су, ради умирења грађана, смислиле паролу „И Косово и Европа“. Она се често користила све док „Мути Меркел“, приликом посете Београду, није објаснила Борису Тадићу да је ова једначина нерешива и да је једноставно треба заборавити.
После овакве „препоруке“ парола се све ређе чула, али је, бар наизглед, настављена грчевита борба за Свету српску земљу Она се, на речима посебно, распламсала после смене режима и доласка СНС-а на власт 2012. године. Али, напредњаци су одједном осетили и велику приврженост идеји приступања Европској унији, у чему су им се придружили и сви прелетачи из претходне власти.
Договори са Бриселом постајали су све учесталији и Србији доносили све веће обавезе. Власт је послушно је прихватала све захтеве из Брисела како би се нешто у Србији уједначило са правилима ЕУ (а без обзира на то колико је од користи за нашу земљу), при чему је, ваљда, једини изузетак био то што нисмо увели санкције Русији после сукоба у Украјини. И што пузимо а не трчимо у НАТО.
Безбројни – високи и мање високи – званичници ЕУ веома често долазе у Београд да поделе мудре савете, изјаве како је Србија изабрала најбољи пут ка бољој будућности, одржавају се безбројни састанци, форуми, симпозијуми или нешто слично. Смењују они једни друге као на траци, док иза њих остају празне приче о снажној подршци коју пружају Србији на њеном путу ка Европској унији (до које ће можда стићи неке далеке године или и касније).
И док већина тих страних гостију – посматрача или шта ли су већ – ништа не говори већ само замишљено заћути кад се помене Косово, све је више оних који без увијања понављају недвосмислену поруку „Мути Меркел“ да се морамо опростити од наше јужне покрајине ако желимо да останемо на европском путу.
У исто време, док овакве савршено јасне поруке стижу не само од бриселских званичника, већ и неких европских држава, наши водећи политичари, одлучно изјављују да се Србија никада неће одрећи Косова. Међу њима се посебно истиче министар спољних послова, Ивица Дачић, који воли да на телевизији драматично узвикује „Па, зар неко мисли да ћемо се ми одрећи Косова ако је то услов да добијемо место у Европској унији!“
Упоредо са тим – ако је веровати резултатима анкета које објављује Министарство за европске интеграције – све је већи постотак грађана Србије које обузима жеља да постану део европске породице.
Што с једне стране може да значи: 1) да не чују поруке страних званичника и 2) да не слушају шта говоре наши водећи политичари. Или су једноставно толико збуњени да мисле како од њихових ставова ништа не зависи.
Categories: Судбина као политика
Оставите коментар