Џон Мјулер: Нуклеарке нису важне aли нуклеарна хистерија јесте 

Током скоро три четвртине века, свету је поручивано да стоји под сталним ризиком да се сурва у апокалиптично уништење. Зачудо, и ми и нуклеарно оружје смо још увек ту

Државни секретар САД Колин Пауел, приликом инвазије Ирака 2003. године (Фото: Ray Stubblebine/Reuters)

(Foreign Affairs, новембар/децембар 2018)

„Ослобођена моћ атома“, написао је Алберт Ајнштајн 1946, „променила је све осим нашег начина размишљања, и ми се стога крећемо ка катастрофи без преседана“. Винстон Черчил је, међутим, забележио 1955. године како нуклеарно одвраћање може да насупрот томе доведе до стабилности и предвидео је да ће „сигурност бити једро дете терора, а преживљавање брат близанац уништења“. Ајнштајново гледиште постало је камен темељац модерног мировног покрета. Черчилово гледиште еволуирало је у главни ток западне нуклеарне стратегије и доктрине. Обојица су заговарала да је нуклеарна револуција темељно изменила међународну политику. Обојица су грешила.

Од 1940–их година, нуклеарно наоружање је много утицало на одбрамбене буџете, политичка и војна гледишта и академску теорију. Осим тога, његов практични значај био је умногоме преувеличан и од критичара и од присталица. Нуклеарно оружје није било нужно да одврати од уласка у трећи светски рат. Оно се показало војно бескорисним; у ствари, његова превасходна примена била је да распали национално самопоуздање или да се позира према стварној или умишљеној претњи. Неколицина држава га има или га жели, и изгледа да је изван домашаја терориста. Његов утицај на међународне послове био је мален ако се упореди са проћерданим новцем и речима о њему.

Трошкови проистекли из опсесије нуклеарним наоружањем били су огромни. Да би одржале властиту позицију у грозничавој трци са Совјетским Савезом током Хладног рата, Сједињене Државе су потрошиле између 5 и 10 хиљада милијарди америчких долара на одржавање огромног нуклеарног арсенала – што су била средства која су корисније могла да се употребе на било шта друго. Како би предупредиле умишљене опасности од ширења нуклеарног оружја Вашингтон и његови савезници су наметали разарајуће економске санкције државама као што су Ирак и Северна Кореја и чак су повеле нападачки рат – пардон „превентивни“ рат – у коме је страдало више људи него од нуклеарних бомби бачених на Хирошиму и Нагасаки.

Одавно је дошао тренутак да признамо како су мислиоци из раног нуклеарног доба грешили што су веровали да је настао нови свет. Када се погледа ретроспективно, они су преценили важност нуклеарне револуције и осетљивост равнотеже страха. Ово је подстакло генерације званичника да брину више о нуклеарним питањима него што су то требали да чине и да изобличе спољне и безбедносне политичке одлуке на неповољне начине. Данашњи креатори политика не морају да понове исте грешке, и сви ће проћи боље ако то не учине.

Атомска опсесија

Током деценија, атомска опсесија је имала различите облике, који су се усредсређивали на бескрајни опсег најцрњих сценарија: гром из ведра неба, случајни ратови, изгубљене трке у наоружању, спирала ширења, нуклеарни тероризам. Заједничка особина свих ових катастрофичних сценарија јесте да се ниједан од њих није остварио. Или смо ми најсрећнији људи у историји или је ризик био прецењен.

Карикатуриста и изумитељ Руб Голдберг[1] (Rube Goldberg) добио је Пулицерову награду за цртеж из 1947. на ком је приказана џиновска атомска бомба како се клацка на литици између „света контроле“ и „уништења света“. Историчар Џон Луис Гедис[2] (John Lewis Gaddis) забележио је да ниједан амерички званичник није могао да замисли „да неће бити светског рата“ или да ће суперсиле „убрзо имати десетине хиљада термонуклеарних бомби које су упериле једна на другу, и да ће се прећутно сагласити да никад не употребе ниједну од њих“.

Карикатура Руба Голдберга

Велики филозоф Бертранд Расел[3] (Bertrand Russell) сажео је у најкраћем:

Пре окончања овог века, уколико се не деси нешто заиста непредвидљиво, једна од три могућности ће се реализовати. Оне су:

  1. Окончање људског живота, и можда целокупног живота на нашој планети
  2. Повратак на варварство након катастрофалног умањења светске популације
  3. Уједињене свете под јединственом владом која располаже монополом над свим главним оружјем за вођење рата.

Романописац и научник Чарлс Перси Сноу[4] (C. P. Snow) прогласио је за „извесност“ 1960. године да ће неколико нуклеарних бомби бити бачено у наредних десет година, а стратег Херман Кан[5] (Herman Kahn) објавио је да је „потпуно невероватно“ да свет може да живи са неконтролисаном трком оружја деценијама. Дон реализма Ханс Моргентау[6] (Hans Morgenthau) објавио је 1979. да се свет „неизоставно“ креће према стратешком нуклеарном рату и уверавао нас је како ништа не може бити урађено да би се то спречило.

У есеју из 1982. писац Џонатан Шел (Jonathan Schell) тврдио је како улози нису ништа мање до судбина планете и закључио је да ћемо „ускоро морати да направимо наше изборе“. Шел је наставио: „Или ћемо потонути у коначну кому и све окончати или ћемо, у шта се поуздам и у шта верујем, постати свесни истине о опасности која нам прети… и устаћемо да бисмо очистили свет од нуклеарног оружја“. У духу времена, наредне године, поп певач који се добро котирао на топ листама указао је на опасности од случајног нуклеарног рата а годину дана после тога студенти Браун универзитета су изгласали на референдуму захтев да универзитетска здравствена служба ускладишти пилуле за самоубиство које би одмах стајале на располагању преживелима у случају нуклеарног напада.

Катастрофе су сигурно биле могуће, а здраво схватање опасности коју нуклеарно оружје представља на крају је довело до развијања и ширења најбољих мера у стратегији и безбедности. Али мудрост у контролисању крајњих ризика понекад се развијало у нешто блиско хистерији. Претпостављало се да је лако покренути нуклеарну размену ватре, да ју је тешко зауставити и да је извесно како ће се она завршити уништењем живота на земљи.

Нуклеарна пролиферација је била стални извор страха. Током кампање за председничке изборе у Сједињеним Државама 1960. године, Џон Ф. Кенеди предвиђао је да може бити „десет, петнаест или двадесет“ држава са нуклеарним капацитетима до наредних избора, а сличне најаве су и касније изношене. Од Једанаестог септембра нуклеарни тероризам био је омиљена ноћна мора.

Укратко, од када је бачена бомба, мислило се како Армагедон и апокалипса само што нису. Овакви страхови и зебње били су разумљиви, посебно у почетку. Али они нису проистекли из оног што је проживљено током нукларног доба.

А шта са дугим миром?

Добро, неко може да призна. Када се погледа уназад, можда је ризик био преувеличан. Али барем има одакле да се погледа уназад – чега можда не би било без нуклеарног наоружања, пошто је оно одбацило трећи светски рат, зар не?

Заправо, не. Нуклеарна стратегија – теоријска и неекспериментална дисциплина – била је заснована на великој контрачињеничној тврдњи: уверењу да без изгледа на нуклеарно разарање које виси над главом, послератни свет ће још једног упасти у велики сукоб. Али испоставило се да је ово само приповест, и то у мањој мери историја него бајка.

Теорија по којој је нуклеарно одвраћање спасило свет је заснована на замисли како су доносиоци политичких одлука после 1945. године било толико глупави, некомпетентни или безобзирни да би, да није било визије печуркастих облака, поново увели велике силе у рат. Али катастрофално разарање које су искусили у последњем рату (оном који су покушавали да избегну) било је и само више него довољно да науче лекцију. Мало је разлога да се верује како је нуклеарно оружје било потребно да би та лекција била уверљивија.

Штавише, Совјетски Савез никада озбиљно није разматрао било какав непосредни војни напад на Сједињене Државе или на Западну Европу. Након темељног испитивања документације, историчар Војтех Мастни (Vojtech Mastny) је закључио да је стратегија нуклеарног одвраћања била „нерелевантна у одвраћању од великог рата који непријатељ не жели први да поведе“. Додао је: „Сви сценарији Варшавског савеза претпостављали су рат који би повео НАТО“. Џорџ Кенан[7], који је сам био архитекта обуздавања, сагласио се и на страницама Форин аферса је 1987. године писао: „Никада нисам веровао да [совјетски лидери] сматрају како је у њиховом интересу да војно прегазе Западну Европу или да ће уопште извести напад на то подручје чак и да не постоји такозвано нуклеарно одвраћање.“

Чланак Џорџа Кенана

Московска глобална игра наглашавала је револуционарне метеже и поткопавање изнутра, не хитлеровско освајање. Имајући у виду руско кобно искуство са два светска рата, трећи је био последња ствар коју су совјетски лидери желели, тако да је нуклеарно одвраћање великим делом било небитно за послератну стабилност. Нити је ико изашао са необоривим или макар веродостојним образложењем за коришћење тог оружја у сукобу који не би био свеопшти рат – због тога што једноставно нема много мета које не могу бити подједнако ефектно нападнуте конвенционалним наоружањем.

Нуклеарно оружје се исто тако показало бескорисним у конвенционалном или герилском ратовању, лоше у присиљавању (сетите се одбијања Садама Хусеина да напусти Кувајт) и не нарочито добро у одвраћању (на ум падају Јомкипурски рат или аргентинско запоседање Фокланда). Постоје околности у којима би то оружје могло да буде згодно – рецимо, у савладавању суперагресивног фанатика склоног ризику који води велику државу. Али то је увек била једна удаљена могућност. Стварни допринос нуклеарног наоружања послератној стабилности, стога је био чисто теоријски – додатно осигурање против мало вероватне коби.

А шта са ширењем и тероризмом?

Велике силе су једна ствар, неко може да каже, али су одметнуте државе или терористичке групе нешто друго. Ако оне постану нуклеарне, све је готово – због чега свако даље ширење нуклеарног оружја мора бити спречено свим могућим мерама, све до прибегавања рату.

Овакво размишљање може да делује на први поглед уверљиво, али се не показује тако при пажљивијем разматрању. Не само да је свет већ преживео то што су неки од најлуђих масовних убица у историји прибавили нуклеарно оружје (Стаљин и Мао), већ се ширење временом успоравало уместо да се убрзава. Десетине технолошки софистицираних земаља је разматрало да обезбеди нуклеарни арсенал, али је свега неколицина то и учинила. То је зато што се показало да је тешко и скупо прибавити нуклеарно оружје а да је поседовање стратешки провокативно.

Оно се чак није показало ни да нарочито побољшава статус, што су многи очекивали да ће чинити. Пакистан и Русија можда данас привлаче више пажње него што би то био случај да немају нуклеарке, али да ли би престиж Јапана био повећан уколико постане нуклеарна сила? Да ли се статус Кине побољшао када је постала нуклеарна сила – или када је порасла њена економија? И да ли би ико заправо бринуо (или уопште приметио) уколико се тренутни британски или француски нуклеарни арсенали удвоструче или преполове?

Паничари су погрешно проценили не само опсег пролиферације већ и њене последице. Ширење нуклеарног оружја је невероватно опасно и нужно га је спречити, говорили су нам, зато што ће стицање нуклеарних капацитета оснажити одметнуте државе и довести их у позицију да доминирају у својим регионима. Детаљи како ће се ова доминација реализовати су ретко разматрати, али изгледа да је угрубо идеја како када се земља једном домогне нуклеарног наоружања, она може да га користи како би претила другима и како би наметнула своје циљеве, где би ненуклеарне државе морале да попусте или да испуне уцену због страха од локалног силеџије.

Изузев што, за три четвртине века, Сједињене Државе никада нису биле кадре да добију било шта слично таквој покорности од било кога, чак и када су имале нуклеарни монопол. Зашто би то било тачно за, рецимо, Иран или Северну Кореју? Много је вероватније да ће претња нуклеарног силеџије изазвати његове ривале да се здруже против провокатора – као што су државе око Персијског залива одговориле на Садамову инвазију на Кувајт тако што су збиле редове да се супротставе, уместо да се сагласе са његовим посезањем ка надмоћи.

Ако су се последице ширења нуклеарног оружја до сада великим делом показале као бенигне, то се не би могло рећи за настојања да се оно контролише. Током кампање за америчке председничке изборе 2008. сенатор Барак Обама из Илиноиса изнова је прокламовао своју решеност да „уради било шта што је у његовој моћи да спречи Иран да стекне нуклеарно оружје – било шта“, а његов противник, републикански сенатор из Аризоне Џон Мекејн инсистирао је да Иран мора бити спречен да прибави нуклеарно оружје „по сваку цену“. Ниједан од њих није се оптерећивао да размотри шта „све“ подразумева или који би крајњи износ за „сваку цену“ требао да буде.

Све што је требало да ураде било је да размотре усуд једне земље да би разумели потенцијално катастрофалне ефекте тог начина мишљења. Ирачки рат је продат јавности као превентивни чин против пролиферације. Председник Џорџ Буш је тада одсечно упозоравао да „Сједињене Америчке Државе неће дозволити најопаснијим режимима у свету да нам прете најопаснијим оружјем на свету“. Сматрало се да је нуклеарни Ирак неприхватљив пошто би „држао своје суседе као таоце“. Ставимо на страну чињеницу да је Садам заправо архивирао своје тајне програме за производњу оружја за масовно уништење више година раније, тако да се показало да рат није био нужан ни према образложењу [које су давали његови покретачи]. Замислимо да је Садам, са својим озлојеђеним становништвом и непоузданом војском успео да прибави скромне нуклеарне капацитете. Шта би се онда десило? Нешто горе од покретања рата којим би се спречио Ирак да постане нуклеарна сила, што је, заједно са његовим последицама, однело животе стотина хиљада људи и дестабилизовало читав регион?

Што се тиче нуклеарног тероризма, још од када су оперативци Ал Каиде употребили канцеларијске скалпеле да успешно отму комерцијалне авионе, паничари су упозоравали да ће радикални муслимански терористи ускоро применити подједнако умешности у науци и инжењерству како би направили и дотурили нуклеарно оружје а да би уништили разне тзв. невернике. Међутим, у стварности су терористичке групе показале врло ограничену жељу да се опскрбе нуклеаркама а у томе су имале још мање успеха. Зашто? Вероватно зато што развијање сопствене бомбе од нуле захтева низ ризичних акција, од којих свака мора да се обави како треба да би цела ствар прорадила. То подразумева поверљиве стране сараднике и друге криминалце; прибављање и премештање брижно чуваног фисионог материјала; успостављање софистициране радионице; и премештање гломазног, нетестираног оружја на место за активирање. И све то треба урадити у потаји од велике мреже глобалног надзора која тражи и настоји да омете овакве активности.

Терористи по свој прилици не могу да добију бомбу од дарежљивог, нуклеарног патрона који дели њихове идеје, пошто ниједна земља не жели да се упусти у ризик да буде окривљена (и кажњена) за терористички нуклеарни злочин. Нити ће сва је прилика бити способни да украду једну. Стивен Јангер (Stephen Younger), некадашњи начелник истраживања и развоја нуклеарног оружја у Лос Аламос националној лабораторији бележи: „Све нуклеарне нације узимају безбедност свог оружја веома озбиљно.“

Велика грешка Хладног рата била је да се изведе закључак о злокобној намери на основу очигледних способности. За рат против тероризма, она је подразумевала извођење закључака о злокобним способностима на основу очигледних намера.

Не радите глупе ствари

Током скоро три четвртине века, свету је поручивано да стоји над безданом Рудија Голдберга, под сталним ризиком да се сурва у апокалиптично уништење. Зачудо, и ми и оружје смо још увек ту. Разумети његов стварни утицај и ставити га у одговарајући контекст омогућило би креаторима политика да разумније сагледавају нуклеарне теме.

У пракси, то би значило задржавање капацитета потребних да се одговори на врло мало вероватни сценарио одвраћања неког будућег Хитлера док би се нуклеарни арсенали скресали и уздржавало би се од опасних стратегија и претећег држања. То значи радити са Северном Корејом како би се успоставили нормални услови у региону а касније бринути о њених нуклеарним капацитетима. Нема ничег погрешног да се неширење стави у ред високих приоритета – заправо, то би била услуга земљама које би се одвратиле од нуклеарног оружја што би им сачувале много новца и поштедело их бесмисленог напора. Међутим, тај приоритет мора да надвиси један који је далеко виши: избегавање политика које могу да доведу до огромног броја смрти које су последица опсесивних потеза узроковани фантастичним најцрњим могућностима.

Џон Мјулер је ванредни професор политикологије и виши истраживач на Државном универзитету Охаја. Мјулер је и старији сарадник Кејто института. Аутор је књиге Atomic Obsession: Nuclear Alarmism From Hiroshima to Al Qaeda [Атомска опсесија: нуклеарни алармизам од Хирошиме до Ал Каиде]

Са енглеског посрбио и напомене написао: Милош Милојевић


[1] Руб Голдберг (1883–1970) је био амерички карикатуриста, вајар, писац, инжењер и проналазач. Постао је посебно познат по карикатурама и стриповима у којима ликови користе веома сложене направе како би извели крајње једноставне задатке. За овакве справе скован је назив „машине Рубија Голдберга“.

[2] Џон Луис Гедис (рођен 1941) један је од најистакнутијих америчких историчара Хладног рата – Њујорк тајмс га је прозвао „деканом историчара Хладног рата“. На српском су објављене његове књиге Хладни рат: ми данас знамо (превод Предрага Симића, Клио, Београд 2003) и „Изненађење, безбедност и искуство Америке: предавања о америчкој цивилизацији и управљању (превела Мина Зиројевић, Клуб Плус, Београд 2008).

[3] Бертранд Расел (1872–1970) био је један од најистакнутијих британских филозофа двадесетог века. Док је први део његовог рада био усредсређен на превасходно техничко-филозофска питања из области математике, логике и епистемологије у другом делу се бавио друштвеним приликама. Био је антиратни активиста иако се залагао за превентивни нуклеарни рат пре но што је ишчезао нуклеарни монопол Сједињених Држава. Био је истакнути заговорник нуклеарног разоружања.

[4] Чарлс Перси Сноу (1905–1980) био је енглески романописац и физикохемичар, који је обављао и неколико важних дужности у британској извршној власти.

[5] Херман Кан (1922–1983) је био амерички стратешки мислилац и теоретичар система, оснивач Хадсон института. Постао је познат по анализама вероватних последица нуклеарног рата и препорукама да се побошљају изгледи на преживљавање. Послужио је као једна од три историјске личности које су инспирисале црну комедију Стенлија Кјубрика „Доктор Стрејнџлав“.

[6] Ханс Моргентау (1904–1980) је био један од најважнијих дведесетовековних истраживача међународних односа. Сматра се једним од утемељивача „реалистичке школе“ у 20. веку. Према овом учењу о међународним односима националне државе су главни делатници у међународним односима и главно поље изучавања ове области је моћ.

[7] Џорџ Кенан (1904–2005) је био амерички дипломата и историчар који је имао велики утицај на формулисање америчке политике на почетку Хладног рата. Био је заговорник политике „обуздавања“ (containment) Совјетског Савеза. Он је у чувеном „Дугом телеграму“, вероватно најутицајнијој дипломатској депеши дугој пет хиљада речи, послатом из Москве 1946. године заговарао став како је Совјетски Савез суштински експанзионистичка сила и да се његов утицај мора обуздавати у областима од виталног стратешког значаја за Сједињене Државе. Ове идеје је наредне, 1947. године, предочио јавности у чланку „The Sources of Soviet Conduct“ (Извори совјетског понашања). Чланак је објављен у Форин аферсу а потписан је псеудонимом „Mr. X“. Ове идеје биле су преточене у антисовјетски „Труманову доктрину“. Кенан је имао велику улогу у развоју хладноратовских програма и институција, укључујући и Маршалов план. Међутим, Кенан је веровао да обуздавање треба да се изводи превасходно мирним средствима као и да је плодотворан разговор са совјетском страном могућ. Пошто је администрација заузела оштрије позиције и наступала агресивније његова гледишта су била брзо маргинализована, посебно када је Дин Ачесон постао државни секретар 1949. године. Дужности у влади престао је да обавља 1950, ако се изузму два краћа амбасадорска наименовања у Москви и Југославији. Као сарадник Института за напредне студије наставио је да се бави анализом међународних односа све до смрти у сто првој години. Написао је далекосежну колумну у Њујорк тајмсу 1997. године – „A Fateful Error“ (Судбоносна грешка) у којој је критиковао ширење НАТО на исток пошто је веровао да таква настојања САД могу да усмере руску политику ка милитаризму и агресивном национализму.

Advertisements


Категорије:Посрбљено

Ознаке:, ,

Пошаљите коментар

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google photo

Коментаришет користећи свој Google налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s