Војислав М. Станојчић: „Добродошлица“ за Макрона

Није било  предлога да се у Београду приликом посете председника Француске организује велики протест, да му се приреди заглушујући концерт звиждања и лупања у шерпе или неке друге реквизите

Споменик Захвалности Француској на Калемегдану (Фото: Oпанак.нет)

Док су већини грађана Србије још бридели образи од париских шамара 11. новембра ове године, Александар Вучић је најавио да ће француском председнику Емануелу Макрону 6. децембра у Београду бити приређен величанствен дочек, а и да ће високи гост током своје посете присуствовати свечаности поводом обнављања Споменика Захвалности Француској на Калемегдану. Посета је сада одложена на неколико недеља, али горак окус је остао.

Дванаестог новембра огласио се француски  амбасадор у Србији са извињењем истичући како су претходног дана организатори учинили велику грешку (они сами нису ништа рекли), да би затим Александар Вучић добио од Макрона писмо са лицемерним похвалама српском народу и његовим огромним жртвама у Великом рату, а све без речи објашњења за поступак од 11. новембра.

Сасвим разумљиво, понижавајући гест француских властодржаца према нашој земљи приликом обележавања стогодишњице  завршетка Великог рата, изазвао је известан број  гневних реаговања у српским медијима, али је општи утисак  да је  јавно мњење у Србији било збуњено и паралисано овим неочекиваним поступком представника земље коју су њени преци толико волели, да се њено реаговање слабо чуло.

Да ли га није ни било или су се строго контролисани медији, што и није неко изненађење, још једном постарали да се што мање таласа?

Ипак, уз  гневне написе појединих истакнутих новинара, остало је и неколико запажених предлога обичних читалаца.

Београдска реакција (Извор: Фејсбук)

Тако један простодушни  грађанин, у коментару објављеном у новинама, пише да се нада како ће председник Француске смоћи снаге да приликом свечаности на Калемегдану на неки начин понови поступак Вилија Бранта када је клекао пред Спомеником жртвама  фашизма у Варшавском гету и извини се српском народу за увреду коју му је нанео 11. новембра 2018.

Један други предложио је да се текст на Споменику измени, и да гласи: „Волели смо Француску као што је она нас волела“, трећи да се Споменик обавије црним флором…

Није, међутим, било  предлога (или су га медији прећутали) да се у Београду приликом посете председника Француске организује велики протест, да му се приреди заглушујући концерт звиждања и лупања у шерпе или неке друге реквизите.

У земљама чији грађани поштују своје претке и себе нема сумње да би се оваквим поводом веома лако окупиле десетине па и стотине хиљада демонстраната против онога ко их је без икаквог разлога увредио и понизио, како би показали шта мисле о његовом поступку.

А у оним другим, грађани ће без по муке смислити безброј разлога због којих не треба да изађу на улице већ да остану у својим кућама и своје негодовање искажу телевизијским екранима.

Advertisements


Категорије:Судбина као политика

Ознаке:, , , ,

Пошаљите коментар

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s