Борис Јовановић: Како сам постао окупатор

Изникао сам окупаторски на земљи коју су унесрећитељи прогласили за своју срећу, дубоко сам укоријењен у земљи коју су појели они који окупацију сопствене срамоте и зла проглашавају за ослобођење од мрског српског окупатора

Извор: Fenomeni.me

Нијесам себе тако замишљао. Иако сам се дуго, предуго самоиспитивао. Иако сам се често, пречесто и по разноразним питањима самооптуживао. Иако сам себе претоварао и својим и туђим товарима. Иако сам у себи почесто видио и оно што није за пристојну причу намјењену озбиљним људима. Бивао сам себи, надам се да нијесам и другима, понекад и најгори од најгорих, а у тренуцима запањујуће инспирације прави-правцати разбојник и развратник. Мада је моје недоказиво разбојништво лакше доказати од доказивог развратништва…

Био сам сам себи довољан у доказивању сопствене кривице по многим основама и у многим приликама. Није морао неко други да ме оптужује и приводи оптуженичкој клупици. Сједио сам често на њој без адвоката, у судском процесу  којем је довољан тужилац у улози судије. У којем је казна одмјерена иако кривица није доказана. Тако то бива у процесу који човјек води против самога себе, све у нади да ће му то помоћи да остане човјек…

Могао сам се обући у прње просјака, у оклоп циника у одору харлекина. Могао сам понекад да будем и кловн и жонглер и акробата на жици која је тања од било какве шансе да се преко ње пређе на неку другу и бољу страну. Свјесно сам бирао пад да не бих одиста пао. Пад који сам себи својевољно намјенио, лакши је од преласка на другу страну коју сам себи својевољно забранио. Тако сам остао помало усамљен и помало заборављен између двије обале. Било ми је тешко, и сада ми је. Није ми било криво, никада ми неће ни бити…

Знао сам да сам оно што уистину никад нијесам био, јер никада други о вама не могу знати оно што ни сами о себи довољно не знате. А увијек је важније оно  што је неважно од онога што је заиста важно. По правилима вјечитог парадокса међу људима који потписује и печати судбину човјека…

Дакле, да закључимо ову преозбиљну тираду: прихватам да сам на погрешној страни, али не прихватам да у Гори Црној постоји исправнија страна од ове моје погрешне. И ту се и моје признање и моја кривица завршава: Право чељаде на погрешној страни у погрешној државици у којој се све своди на грешке. Да сам којим случајем оно што нијесам, вјероватно бих био погрешно чељаде на правој страни у погрешној државици у којој се све своди на грешке. Ето судбинске разлике у подземној земљи у којој о свему одлучују они којима је све драже од правде и све важније од истинског живота…

Био сам, рекох ли, готово сигуран да ме дукљанска хисторија не може осудити суровије и страшније него што сам себе могу осудити. Уколико бих у тој и таквој лажљивој хисторијској кажи себи нашао било какво маргинално мјесташце, било какву логу и брлог, то би била осуда страшнија од омчице лицемерја која се на развигорцу клати…

И тако сам постао окупатор. Мрски, па још српски. И тако сам сам себе избрисао из свих регистара и појмовника дукљанског космоса. Својом окупаторском улогом заслужио сам презир и гађење свих оних које нити презирем, нити их се гадим, јер немам право на то. Али имам право на одбрану. Иако сам окупатор. Иако сам српски окупатор, Иако сам мрски српски окупатор ухваћен на дјелу. Иако се дукљанска хисторијска омчица на развигорцу изнад окупаторских главица клати… пјевајући пјесму о поробљеној слободи…

Тако сам постао обични пјешадинац у српској војсци, најобичнији редов без звања и чина који је осуђен на вјечну окупаторску срамоту. Српски редов у морачким опанкама са браћом Моравцима. Зашајкачен поноситом црногорском капом које се нијесам одрекао иако кажу да не пристаје мојој окупаторској празној и великосрпској тикви…

Изникао сам окупаторски на земљи коју су унесрећитељи прогласили за своју срећу, дубоко сам укоријењен у земљи коју су појели они који окупацију сопствене срамоте и зла проглашавају за ослобођење од мрског српског окупатора. Тужан сам јер ће они који долазе након нас имати малу шансу да препознају и казне праве окупаторе једне државице којој су одузели и право на истину и тако јој укинули право на будућност…

И крив сам, коначно, јер кличем: Живјели окупатори, смрт окупацији!

Наслов и опрема: Стање ствари

(Феномени, 29.10. 2018)

Advertisements


Категорије:Преносимо

Ознаке:,

Пошаљите коментар

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s