Ко год дође у Котор, тај, ако не остане, погријешио је. Ко год је рођен у Котору, тај, ако не оде, погријешио је

Котор, детаљ (Фото: Н. М.)

Из ма ког правца да се долази Котору, око евидентира наносе историје, естетику, али и реално постојање гомиле пара за наше услове. Луксузне мега-јахте којима је начичкана Рива, и укотвљени бродови-крузери са по 5.000 путника и чланова посаде казују примјером да је Котор полигон за велике играче.

Котор је политички изузетно важна црногорска тачка, јер је главни град Боке, иако се тај податак – да је Котор главни град Боке Которске – никад не помиње у црногорским медијима.

Никад. Историјска синтагма за главни град заливске области Боке Которске – не постоји.
Уколико би се игром богова са политичког Олимпа а не вољом Бокеља догодило издвајање Боке Которске (Котор, Тиват, Херцег Нови, са историјском Будвом или без ње) – Црна Гора би се у сваком смислу (туристичком, економском, цивилизацијском) могла да замисли као и даље она земља без много шта, и без много чега.

Да би се и иначе слабој шанси за осамостаљења Боке везале ноге, важно је имати Котор у својим рукама.

У Котору, некад престоници Стефана Немање, данас није лако бити Србин. То је хир историје, и њен цинизам. Питао сам которске Хрвате, с којима као Бокељ с Бокељима имам одличне односе, како је могуће да Црногорце генерацијама доживљавају као цивилизацијски инфериорне а да су им истовремено тако лојални?!

Срби, с друге стране отворено бунтовни, показују презир и према слугањству и према каталогу лоших потеза потеклих с брдах, а као примјер служи парадокс по коме, рецимо, министар за туризам никад није Бокељ.

Важније је да министар финансија никад није Бокељ. А био је током српског средњег вијека, онолико пута протовестијар – министар финансија.

Не може се (успјешно) водити земља која ставља акценат на туризам ако Приморац има осјећај да држава концем октобра заборави да излази на море.

Бокељски су поморци познати од давнина. Наутички педагог и математичар, Марко Мартиновић у својој Поморској школи у Перасту обучавао је 1698. седамнаест питомаца руског цара Петра Великог.

По убиству силника Вицка Бујовића – будући адмирал Балтичке руске флоте Матија Змајевић бјежи из Града; године 1721. извојеваће он побједу над Швеђанима у бици код рта Гангут.

Новљанин Марко Војновић постаће адмирал руске Црноморске флоте. Иво Визин постаће први Јужни Словен који је на свом броду опловио свијет (1852-1859). Итд.

Никола Маловић у херцегновској Књижари Со (Фото: Б. Мићић)

Поморско школовање нуди сасвим извијестан лебац заливским фамилијама.

Свака трећа кућа има активног поморца у ужој или широј фамилији. Оно што жена са стране не може да схвати лако, да ће муж пловити пола године сваке године, те да ће дјеца свакипут изнова упознавати оца – Приморкиња узима здраво за готово. Пловити се мора. Navigare necesse est.

Поморац са 10-годишњим стажом за мјесец заради колико професор на крају каријере – за годину. Тај језик разумију млади и хрле да упишу которску Поморску академију. Тај језик разумију и дјевојке: са свега 30 година млад поморац може да се комплетно скући.

Которска Гимназија, цијењена установа што баштини традицију Граматикалне школе из 13. вијека само што Бога не моли да јој Усуд не пошаље кадар с дипломом каквог факултета из Црне Горе.

Такви су међу заливским интелектуалцима дебото прокажени. Херцег Нови, пропорционално, има највише диплома с Београдског универзитета након Београда. Но опет Нови заостаје за Котором, јер се само у главном граду Боке окреће пара.

Ко год дође у Котор, тај, ако не остане, погријешио је. Ко год је рођен у Котору, тај, ако не оде, погријешио је.

Наизглед супротне, тврдње су разумљиве има ли се у виду которски алгоритам: ко дође – тај је видио све, па му је Котор најпривлачнији за провести живот; ко се роди у Котору – томе тек предстоји да, зарад школе или навигавања, тек обиђе све, и онда се врати – пошто обиђе то што може бити све.

(ИН4С, 4. 11. 2018)

Categories: Преносимо

Tags: Бока Которска, Котор, Никола Маловић