Душан Достанић: Рубикон, Немачка пред одлуком

Приказ књиге Карлхајнца Вајсмана „Рубикон, Немачка пред одлуком“ (Karlheinz Weißmann, Rubikon – Deutschland vor der Entscheidung, Junge Freiheit Edition)

Карлхајнц Вајсман (Извор: afd-dd.de)

Рубикон Карлхајнца Вајсмана (Karlheinz Weißmann) – кога Ноје циришер цајтунг сматра водећом фигуром немачког конзервативизма[1] – без сумње представља једну од најзанимљивијих и најинтригантнијих књига која се појавила у оквиру десне мисли последњих десетак година. По свом духовном хабитусу Вајсман припада оној школи немачког конзервативизма чије порекло води од Ничеа, раног Томаса Мана, преко Артур Мелер ван ден Брука, Карла Шмита, Ернста Јингера и Освалда Шпенглера, до Арнолда Гелена и Армина Молера. Припадност овој школи мишљења осећа се кроз читаву књигу. Наиме, када би се тема књиге требала сажети у пар речи, онда је то криза државе на Западу и структурални проблеми „отвореног друштва“ оличени у дисфункционалности Европске уније, проблемима мултикултуралног друштва, старењу становништва, претећем демографском колапсу, презадужености, растућој корупцији и јачању организованог криминала, те покушају формулације одговора на ове проблеме, односно потрага за алтернативама владајућим нарацијама. При томе је Вајсману јасно да се без државе, односно у тренутку када она запада у кризу, не може очекивати ништа добро, већ једино пад у хобсовско преддржавно стање рата свих против свих. У том смислу, аутор не покушава да понуди некакву општу теорију конзервативизма, него више да пружи могуће одговоре на актуелна питања. Имајући у виду традицију из које аутор потиче, и његов одговор долази из немачке, националне, пруске и протестантске перспективе.

Вајсман књигу започиње подсећањем на 31. децембар 2015. године, вече после кога у Немачкој више ништа није исто. Реч је, наравно, о нападима имиграната на жене на улицама Келна у новогодишњој ноћи и очевидној неспособности државе да реагује. Користећи извештаје водећих медија и изјаве већине политичара аутор упућује на расцеп који постоји између јавног мњења, односно оних ставова које форсирају елите, и реалности. Реч је о дубокој разлици између онога што са једне стране говоре медији и политичари, а са друге стране већина немачког становништва. Међутим, Вајсман не остаје на овој констатацији, нити се његов циљ своди на истицање процепа и недоследности унутар демократског политичког процеса. Напротив, његово полазиште је знатно дубље. Према Вајсману реч је само о симптому много озбиљније појаве. Тако он без двоумљења тврди да је Немачка, односно читава данашња Европа, запала у декаденцију. При томе се декаденција своди на „напуштање објекта“ односно на радикални скептицизам са једне, и радикални субјективизам са друге стране, што за последицу има неспособност да се прихвате било какве вредности, да се заснују одлуке, те напослетку води повлачењу из заједнице (29). Речју, декаденција је одустајање од политичког и занемаривање значаја конфликта и моћи. У том смислу, аутор себе не види само као заговорника ове или оне политичке опције, него у првом реду као борца против декаденције у било ком појавном облику.

Само по себи се разуме да се након овако озбиљне дијагнозе нужно постављају два битна питања. Прво, како су се Немачка (и Европа) уопште нашле у таквом стању, и друго, може ли се по том питању нешто учинити? Да ли је реч о некаквом усуду, делу „гвоздених закона повести“, нечему против чега се не може ништа учинити, осим да се, као на Титанику, потоне уз музику? Аутор који је књигу посветио онима који се чврсто држе уверења „да Немачка треба да буде спашена“, наравно, не прихвата фатализам као могућност. Повест за њега није ни неповезани след појединачних догађаја, али ни некакво нужно понављање увек истих корака из кога се не може искорачити. Дакле, нема разлога ни за безнадежни песимизам, нити за претерани оптимизам. Напротив, да би се некако пронашао излаз из овог стања декаденције потребно је претходно имати јасну представу како се у њега доспело. Да би одговорио на ово питање, Вајсман се окреће историји (од историчара се друго и не може очекивати), покушавајући да одреди место нашег времена у току повести.

Према ауторовом мишљењу, живимо у време убрзаних историјских процеса. Наиме, након окончања Хладног рата, човек није искорачио из историје. Напротив, историја се убрзала. Ратови, миграције и револуције су постале свакодневица и оно што је јуче изгледало као саморазумљиво, већ данас се посматра испод ока, да би сутра било предмет подсмеха. Вајсман последњих двадесет и пет година сматра фазом „велике трансформације“ и то трансформације која не само да је разорила стари свет Хладног рата, него је такође амерички свет превела у „пост-амерички“ (59-60). Речју, пројекат новог светског поретка је пропао. У том смислу, аутор наводи пророчке речи Маргарет Тачер (али и других конзервативаца) која је још 1993. године казала да тако нешто нити постоји, нити ће икада постојати. Стање света у коме доминира само једна сила једноставно нити је нормално, нити је пожељно.

Није реч само о крупним промени на плану међународних односа, него и значајним ломовима о на унутрашњем плану. Тако аутор прецизно указује на растуће линије подела у западним земљама. Реч је о вертикалним поделама између домаћина и дошљака, идентитераца и оних који су опседнути различитостима, религиозних и секуларних, муслимана и немуслимана, односно о хоризонталним поделама између елите и народа, које су све уочљивије након берзанског слома из 2008. године. За Вајсмана нема сумње да се Европа налази у предреволуционарном периоду, а најозбиљнији кандидат за улогу револуционарног субјекта је оно становништво неевропског порекла, које је већ променило етничку слику Европе. Реч је о старом шпенглеровском мотиву савеза између унутрашње и спољне револуције.

Када говори о „спољној револуцији“ Вајсман тврди да се пред нашим очима, били ми тога свесни или не, одвија нова сеоба народа. Чак и међу онима који су свесни да је тај процес у току, мало је оних који схватају озбиљност ситуације. На примеру Рима Вајсман показује које све катастрофалне последице са собом доноси сеоба народа. Најважнија паралела са Римом је, међутим, она која се тиче самих Римљана. Наиме, као и ми данас и Римљани су пред своју пропаст били сигурни да ће свет вечно остати такав какав је. Ако су самозадовољство и лакомисленост, односно одбијање да се види стварност дошли главе Римљанима, зашто се то не би десило и данашњим Европљанима? Није ли оно чиме се одликује однос великог броја Европљана према мигрантима управо безгранична сентименталност и хроничан недостатак чак и просте жеље да се размишља политички? Не огледа ли се то нападно саосећање и у томе да се избеглицама називају сви, па чак и они који не беже од рата? Заправо, сентиментални однос према мигрантима је још један доказ тезе о европској декаденцији. Ипак, потребно је имати на уму да досељавање великог броја странаца у Европу није нешто што је почело тек 2015. године. Аутор убедљиво показује да је отварање граница почело већ након Другог светског рата у време деколонизације, те да су се политичке елите још тада оглушиле на бројна упозорења. Штавише, исти процеси се могу пратити како у бившим колонијалним државама (Британија, Француска) тако и у онима које никада нису контролисале велика, прекоморска царства (Немачка, Шведска).

Међутим, шта ће се десити ако Европа заиста постане црна? Према Вајсману у том случају не долази само до једноставне замене носилаца културе, него се додатно увећавају већ познати проблеми мултикултуралног друштва. Тада долази до општег рата разних група, раса, класа и нација односно до једног радикалног или – или (96), при чему се поново може позвати на римски пример. Као што је познато из историје, период након сеобе народа није био период напретка и мирољубиве коегзистенције. Како се онда може очекивати да би сада могло бити другачије? Ако искуство каже да из свега тога не може доћи ништа добро, одакле онда сав онај оптимизам везан за отварање према различитостима? Шта је то што Европљане наводи да славе „обрнути империјализам“ и сопствену пропаст?

Вајсманов указује да поред слабости, сентименталности и слепила делује још једна, моћнија сила која објашњава зашто естаблишмент чини то што чини, то је жеља за нестајањем, наравно не као појединца, него као дела колектива (97). Реч је о нечему што није ни специфично немачко, нити превише ново. Познат је феномен јеврејске самомржње, као и оно што је код Срба проф. Ломпар назвао духом самопорицања. Увек је, дакле, било народа код којих се јављао осећај мање вредности и идентификације са агресором. Ипак, оно што је специфичност код данашњих Европљана је да за то нема објективних разлога, у смислу да Европа није ни побеђена, ни окупирана да би се могло говорити о таквој врсти комплекса ниже вредности. Напротив, Европа ужива у високом животном стандарду, миру и политичкој стабилности. Корен тежње за самоуништењем Вајсман проналази у первертираној традицији која је од Европе створила то што јесте, а то је тежња за објективношћу и претераном праведношћу. Одатле долазе понизност,  мањак поноса и одлучности. Реч је о кључном месту, на коме се јасно уочава Вајсманов дуг Карлу Шмиту (иако га не помиње). Наиме, ова неодлучност и „слабост форме“ изводи се заправо из западног либерализма. Као и код Шмита и код Вајсмана је либерал онај који није способан да донесе одлуку и који суочен са избором између Исуса и Вараве једино уме да формира истражну комисију. Код Вајсмана (као и код Шмита и Донозо Кортеса), либерал је онај који вечно дискутује. Управо је у томе његов проблем, јер се тиме игнорише чињеница да људски поредак треба фундаменте о којима се не може дискутовати (Мелер ван ден Брук). При томе, аутор сматра да се не може говорити о једном либерализму, него о његових пет различитих верзија. У том смислу, њему је мање стало до критике класичног либерализма и његових принципа, а више до питања везаних за либерализам верзије 0.5. Међутим, без обзира на различите верзије, три елемента која се свуда јављају су, према Вајсману: рационализам, индивидуализам и универзализам. Идући за Мелер ван ден Бруком, може се рећи да су ове три тачке разлог зашто у либерализму народи пропадају.

У својој критици либерализма у његових основних поставки Вајсман не претендује на оригиналност, него мање или више понавља стандардна места из конзервативне залихе критике либерализма. Заправо, његов циљ и није обрачун са либерализмом као таквим, као ни детаљно објашњавање развоја либералне мисли. Читава прича је припрема за обрачун са „последњом мутацијом“ у којој је нестала сва скепса у погледу изводљивости ствари. „Са запрепашћујућом саморазумљивошћу његови носиоци данас не само да користе сва средства моћи која им дођу под руку, него и систематски потискују друге позиције и заступају програме друштвеног одгоја, које у крајњем имају колективистички карактер и разлике у мишљењима поравнавају до непрепознатљивости“ (109). Та последња мутација је „либерализам избављења“ који се за свој тријумф може захвалити војном, економском и идеолошком утицају САД. Реч је, дакле, о ономе што се најчешће подразумева под речју американизација. Америка је своју судбину везала за либерализацију света, односно његово „поправљање“ помоћу социјалног инжењеринга. Међутим, тај процес је превазишао оквире Америке. Није, дакле, више реч о америчким носиоцима, него о оном слоју који је Семјуел Хантингтон означио као „мртве душе“, а који се још назива и „људи из Давоса“ или „златни картел“ – паралелном друштву састављеном пре свега од привредне елите, које више није везано ни за једну нацију, државу или традицију и не признаје никакве везе осим оних унутар сопственог круга. Овај слој посматра свет као јединство у коме важе само њихови транснационални интереси. На овом месту се поново осећа Вајсманов дуг Шмиту, јер се циљ ове интернационалне либералне елите види у фактичком укидању политике и стварању светског поретка. То је слој који националну свест види као нешто застарело, опасно и расистичко, који захтева замену националног суверенитета индивидуалним, те на крају крајева који упорно ради на стварању једне светске државе. Тако је фактички дошло до спајања либералне привреде и левичарске политике. Да је привреда променила страну и да је прихватила левичарску политику не тврди само Вајсман, него и Александер Гауланд. Космополитизам је измирио капитал који нема отаџбину, оличен у светској привредној елити и једнако обескорењене левичарске интелектуалце. Плод те љубави је тоталитарна идеологија која почива на антирасизму, мултикултурализму и моралном релативизму (чија је крајња консеквенца уверење да стварност не постоји, него да је измишљена и конструисана од стране оних који покушавају да је обухвате), а која се још назива и „политичка коректност“.

Та политичка коректност је, према Вајсману, централни елемент данашњег либерализма. Она је свуда присутна и нигде не наилази на отпор. Укратко, према Вајсману, циљ ове идеологије је сламање нације, националне државе и традиције, штавише сламање сваке идеје нормалности. У том смислу, аутор посебну пажњу поклања стратегији редефинисања појмова. Наиме, на језику политичке коректности толеранција не означава трпељивост, него захтев за респектом и поштовањем. Тако релативизам није резултат изневерених очекивања, него идеолошки оквир који уједињује две претпоставке либерализма – са једне стране крајњи индивидуализам оличен у праву на самоодређење, са егалитаризмом оличеним у вери у једнакост свих људи, са друге стране (164). Тада, дакле, све културе и све праксе морају бити једнако вредноване, те не постоји онај који може тврдити да је нешто „боље“ или „горе“, мање или више морално. Све је просто различито. Наравно, пропаганда по којој сваки животни стил треба „прихватити“, одушевљење „плурализмом“ и „постмодерном“ у којој важи парола „anything goes“ је још један од доказа који подржавају тезу о општој декаденцији.

Штавише, Вајсман је уверен да иза читавог програма политичке коректности не стоји заправо изворна вера у плурализам, него управо обрнуто – жеља за укидањем свих разлика и општим униформисањем, хибридизовањем и креолизовањем планете. Речју, идеологија једног света без граница у коме нестаје све оно што раздваја људе, и једне светске републике, треба и један јединствен светски народ. Такође, за релативисте је култура нешто сасвим спољашње и ма колико говорили о њој, они је никада не узимају озбиљно. Како Вајсман примећује, релативизам и није вођен моралним импулсима, него естетским, те он није у стању спозна другачије мишљење, јер га у основи носи само нарцистичка жеља за уживањем. Релативиста не зна ни шта чини појединца, нити шта чини групу, а култура о којој толико говори је за њега само украс. Чак и кад слави различитост, она му је страна (168). Тако Вајсман против левих-либерала практично окреће њихово сопствено оружје. Њихова толеранција је празна, хуманизам лажан, хипертрофирани морализам лицемеран, а различитост и култура само пригодне лозинке. Њихов антирасизам је самомржња, а релативизам побуна против нормалности.

На плану државне политике – пише Вајсман – либерализам  оставља катастрофалне последице, пре свега зато што либерализам не може да се помири са постојањем моћи и државе. Либерал не разуме и није у стању да прихвати значај државе или чињеницу да сила и агресија представљају неизбрисив део човекове природе. Он није у стању да схвати истину да држава у свим околностима мора бити организација моћи те да јој је, како је то говорио Херман Хелер, увек потребна потпора моћи, а то ће рећи снажне институције, као што су војска, управа, суд, школа… Да би институције могле да трају није довољно само да добро обављају свој посао, оне морају имати и извесну „идеју водиљу“ која им омогућава континуитет. Све институције које су успеле да се очувају током дужег периода, као што су пруски генералштаб, католичка црква, енглеска монархија имале су такву идеју, која је њиховим носиоцима уливала посебан осећај поноса, односно испуњавала их осећајем да то што раде није тек нека активност него служба вишој ствари. Сасвим логично, левичар и либерал (онако како га Вајсман схвата) органски не подносе овако конципиране институције, зато што су превише хијерархизоване, нужно подразумевају принуду, никада нису „демократске“, „либералне“ и „отворене“. Да би се институције очувале потребан је посебан „инстинкт“, а Вајсман сматра да га данашњи доносиоци одлука не поседују. Данашње друштво иде ка томе да савлада државу и да је претвори у свој плен. Реч је о крајњој последици оног менталитета који радикално доводи у питање тројство религије, традиције и ауторитета.

Колико је стање озбиљно постало је јасно током мигрантске кризе 2015. године када се дефинитивно показало да европске државе нису у стању да заштите своје границе, односно да нису у стању да штите своје грађане и њихову имовину. Сасвим у шмитовском духу Вајсман наводи да се тек у „озбиљном случају“ показује чему служи држава. Један од таквих случајева била је финансијска криза у Грчкој, исламистички напади по Европи, као и мигрантска криза. У свим тим озбиљним случајевима политичко вођство у европским државама реаговало је узмицањем и избегавањем да се донесу било какве одлуке. Неспособност и неспремност да се донесу одлуке последица је дугогодишње негативне селекције у оквиру партија, која се затим пренела и на државу. Аутор је свестан чињенице да по овом питању његова земља не представља изузетак. Заправо, свуда у Европи је „политичка класа“ деградирана на ниво инструмента у рукама привреде, лоби група и финансијског капитала. Такође, Вајсман показује да неспремност да се бране државне границе не значи да ће оне нестати. Напротив, уместо спољних подићи ће се унутрашње границе, које се већ виде у четвртима великих градова које су под контролом локалних банди. Реч је о четвртима које су насељене имигрантима који на територији коју схватају као своју уводе своја правила, своје вредности, те самим тим и своју управу (посебне „порезе“, своје „судије“), чиме се поново долази на терен мултикултурализма као узрока кризе државе. Другим речима, Вајсман опомиње да држава губи суверенитет и то како споља, тако и према унутра. Споља, јер није у стању да чува своје границе, а према унутра тако што губи контролу над деловима територије. Ово пропадање државе, према Вајсману, води ка новом средњем веку, при чему то није романтизована слика средњег века, него простор несигурности, анархије и клијентелизма. Речју, пропаст државе директно води у грађански рат између различитих група.

Једини излаз из ове ситуације аутор види у доста широко схваћеном национализму. За њега је национализам сваки приступ који нацију схвата као одлучујућу политичку величину, који се супротставља свима који је доводе у питање и који жели да осигура њен опстанак (201). Такав национализам може бити и леви и десни, и либералан и конзервативан, традиционалан једнако као и модеран, грађански и плебејски, повезан са религијом колико и лаицистички, тржишно оријентисан или протекционистички, сепаратистички или централистички… Национализам је средство против апстрактног универзализма. Он је „колективна самоодбрана“. Најједноставније, национализам је реакција базе или народа на антинационализам елита у држави и култури које желе да „денационализују“ нацију. Они не желе да се одрекну свог карактера, духа и језика… Укратко, Вајсман држи да су нације једини системи који су у стању да обезбеде јавна добра, те да је сасвим природно да се људи у кризним временима окрећу нацији. Са друге стране, једино нација представља оквир у коме је могућа демократија односно социјална држава. Заједничко деловање и спремност да се сопствени циљеви подреде циљевима заједнице расте у оној мери у којој се други припадници заједнице опажају као слични и блиски људи са којима се дели идентитет. Одатле следи да диверзитет не чини заједницу богатијом, него сиромашнијом, односно да се имиграцијом смањује социјални капитал становништва.

Тако нација и укорењеност постају Вајсманов одговор на кризу. Укорењеност је прва потреба људске душе и убраја се у оне које се тешко могу дефинисати и овде се аутор позива на Симон Вејл. Ова укорењеност у заједници, заправо, треба да превлада либерални рационализам, индивидуализам и универзализам. Вајсман указује да је нација претполитичка заједница и да се базира на претполитичком јединству. Идентитет није ствар принуде или самоинтереса; он не почива на калкулусу, него на заједничким осећајима, уверењима и оријентацијама. Као и код Ранкеа, отаџбина је са нама и у нама, она је као ваздух који дишемо, претходи свим уставима, покреће и оживљава све форме. У том смислу Вајсман подвлачи да су сви конфликти у данашњем свету у основи идентитетски конфликти и да је политика у XXI веку политика идентитета, односно да се води на линији „ми“ и „не ми“. Оно што се рачуна у данашњем свету нису ни идеологије, нити економски интереси. Судбина, крв, породица и вера је оно са чим се народи идентификују, за чега се боре и умиру (227). Другим речима, око висине пореза се може договарати, али не и о идентитету. Из овог Вајсмановог става лако је извести закључак да они који не узимају идентитетска питања озбиљно немају чему да се надају у будућности. „One World“ идеологија нужно пропада, а са собом повлачи и све оне који нису спремни да се суоче са стварношћу.

Борба за национални идентитет истовремено је и борба за демократију. Наиме, носиоци националног буђења налазе се међу партијама и покретима који се пежоративно називају „десним популистима“ или „нелибералним демократама“.[2] Реч је о партијама које обједињавају средњу класу, која чини „кичму нације“ (228). Они су слој између обескорењене „елите“ и оног доњег слоја непродуктивне државне клијентеле. Вајсман показује да веза између нације и демоса није случајна. Да би се демократија очувала и спасила њој је потребан конкретан облик, а то може бити само нација. Најједноставније речено, демократија се може очекивати само у оквиру релативно хомогене нације.

Вајсман књигу завршава кратким освртом на ситуацију у Немачкој. Иако то не каже експлицитно, он нам поручује да Немачка мора мењати своју политику. Њој се у Европи не верује. Свака нација има „природно право“ да следи своје интересе, па тако и Немачка. То практично значи да Немачка мора преузети активнију улогу у спољној политици и то не као промотер лево-либералне идеологије, него као држава која штити себе и своје интересе. Укратко, рационалну реал-политику. У контексту мигранске кризе то значи заштиту граница, а не ламентирање о моралу и људским правима. Да би илустровао сопствену позицију аутор се позива на пример немачког учешћа у агресији на Србију 1999. године. Наиме, тада се немачко војно учешће правдало позивањем на морал, људска права и борбом апсолутног добра против апсолутног зла, при чему нису изостала ни поређења са национал-социјализмом. Реч је о типичном аргументационом обрасцу којим се правдају све одлуке које немају никакве везе са стварном политиком, него са оним што је Арнолд Гелен називао „хиперморал“. Само се идеолошком заслепљеношћу и хроничним недостатком осећаја за стварност може објаснити да немачка војска бомбардује Србију (иако без икаквих доказа о почињеним масакрима), да би шеснаест година касније одбијала да штити сопствене границе и сопствено становништво од илегалних имиграната.

Дубље посматрано, Вајсман заправо не тежи тек промени немачке спољне политике, колико дубљој промени немачке оријентације. У крајњој линији, аутор не види себе као партијског агитатора и борца против Ангеле Меркел, него као борца против декаденције. Њему је јасно да до промене спољње политике не може доћи ако се Немачка не отргне од претераног позападњачења, безграничног либерализовања, и ако не постане источнија, прускија, протестанскија и слободно се може рећи националнија и конзервативнија. У мери у којој декаденција значи одустајање од норме и нормалности, може се рећи да Вајсман жели „нормалнију Немачку“. До промене не може доћи ако Немци наставе да на Америку гледају као на земљу полу-богова (Борер), односно ако се не раскине са наслеђем „преваспитавања“ и онога што је Каспар фон Шренк-Ноцинг називао „испирање карактера“.  При томе одрицање од политичких илузија није тек узгредно питање него је, у контексту „убрзане историје“, егзистенцијално питање. Контуре времена које долази се већ опажају и сада се већ јасно види да више не постоји простор за удобно повлачење из политике и препуштање струји у којој „ствари иду својим током“. За ново време потребне су нове позиције, ново мишљење и нови језик, како би се припремило за долазеће изазове и како би се нација припремила за њих. Није тешко наслутити да аутор чезне за новом бизмарковском политиком.[3] Вајсманов закључак је да ће XXI столеће поново отворити немачко питање. Наравно, на другачији начин него што се оно поставило у XIX односно XX веку. Оно није питање немачког уједињења, нити питање територија, него питање немачког положаја у систему држава, питање немачког саморазумевања и „унутрашњег јединства“. Немачко питање може бити решено само ако се са немачке стране избегну две једнако деструктивне опасности, самопрецењивање са једне и самопотцењивање са друге стране. У том смислу, Вајсманов савет сународницима је опрез и промишљеност. Нити бежање од политике и слепо срљање у катастрофу, али ни било какве револуционарне и нагле промене, него сталожена, озбиљна и пажљива реал-политика. За велике ствари још није време, али оно се ближи и за њега се треба припремити. Било би добро када би се на тај начин мислило и у Србији.

Ипак, стиче се утисак да је аутор много више имао на уму него што је спреман да каже.[4] Он прихвата старо конзервативно мишљење да у либерализму народи и државе пропадају. Данашња декаденција плод је либерализма, а једина логична одбрана је поново пробуђени (конзервативни) национализам који се грчевито држи национале државе и оног културног контекста из кога је она настала. Тај национализам је, као што видимо, сушта супротност либерализму. Прво, он прихвата постојање нерационалних (иако не ирационалних) темеља заједнице, друго разуме значење културе, традиције, институција и хијерархије за појединца, те се уздржава од идеје да около намеће сопствена „универзална“ решења. Ако је либерални плурализам лажан, национал-конзервативни је стваран утолико што на свет гледа као на плуриверзум (Шмит) народа и држава. Чувајући националну државу национал-конзервативизам се показује мирољубивијим од либерализма, јер спречава да Европа падне у стање општег грађанског рата.

Читајући ову књигу мора се имати на уму да Васјман не пише као објективни посматрач, нити у доколици размишља о томе „шта све не ваља у свету“. Он је Немац и књига је писана из немачке перспективе, те му је пре свега стало до немачке државе и немачког национал-конзервативизма, најпосле до немачке реал-политике.[5] Зато његову књигу треба читати као позив сународницима да се ослободе либералних заблуда и окрену стварној политици виђеној из визуре националног-конзервативизма, те да се одатле изведу и одговарајуће практичне консеквенце. Ни мало случајно, за мото књиге изабрана је реченица Шарла Пегија да је сентиментализам оружје Сатане. Онима који у време „убрзане историје“ нису у стању да се окану моралисања и идеолошких општих места ђаво ће врло брзо закуцати на врата. Вајсман не жели да то буде Немачка.


[1] Вајсман је аутор преко двадесет књига, редован колумниста недељника Јунге фрајхајт (Junge Freiheit) и сарадник више конзервативних (и не само конзервативних) часописа.

[2] Наравно, Вајсман као отворени противник либерализма не сматра тако именовање за проблематично, при чему се поново може пратити порекло ове концепције све до Шмита и његовог консеквентног одвајања либерализма од демократије.

[3] У ранијим књигама Вајсман је отворено показивао своје дивљење према Бизмарку и као према државнику и као према конзервативцу.

[4] У том смислу посебно је упадљиво да Вајсман готово да нигде не спомиње Европску унију, одакле би се могло закључити да је то за њега завршена прича. Тако је Вајсманово ћутање врло речито, поготово у контексту честих захтева за федерализацијом и чвршћим уједињењем Европе, при чему су бројни аутори отворено тражили да Немачка преузме водећу улогу у Европи, односно да постане „политичко средиште“ у Европској унији (Минклер). Још упадљивије је да Вајсман не узима у разматрање Минклерову књигу из 2015. године, која се бави новим задацима Немачке у Европи.

[5] Ово није први пут да се Вајсман бави питањем положаја Немачке и њеном будућношћу. Тако је он још 1993. године, заједно са Рајнаром Цителманом и Михаелом Гросхајмом, био уредник зборника који се бавио немачким везивањем за Запад где је већ у наслову стајало „шансе и перспективе за Немачку“. Такође, значајан је и његов прилог у чувеном зборнику Самосвесна нација.

Advertisements


Категорије:Дневник читаоца/гледаоца

Ознаке:, , ,

Пошаљите коментар

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s