Тајлер Дурден: Да ли је културни марксизам нова главна америчка идеологија

Културни марксисти верују да ће једног дана они бити једини који располажу моћи и да ће им то омогућити да диктирају масама како да живе и шта да мисле. Но, неомарксистички интелектуалци су у заблуди

Извор: zerohedge.com

(ZeroHedge, 12. 10. 2018)

Друго име за неомарксизам, који је све популарнији у Сједињеним Државама, је културни марксизам

Према овој теорији покретачка снага иза социјалистичке револуције није пролетеријат – већ интелектуалци. Док је марксизам у великој мери нестао из радничког покрета, марксистичка теорија буја у данашњим културним институцијама, у академском свету и у масовним медијима. Овај „културни марксизам“ сеже до Антонија Грамшија (1891–1937) и Франкфуртске школе. Теоретичари марксизма препознали су да пролетеријат неће одиграти очекивану историјску улогу као „револуционарни субјекат“. Стога, да би се одиграла револуција, покрет морају да изнесу културне вође да би били уништени постојећи, поглавито хришћански, култура и морал, и да би се онда дезоријентисане масе окренуле комунизму као свом новом вјерују. Циљ овог покрета је установљење светске владе у којој би марксистички интелектуалци имали последњу реч. У том смислу културни марксизам је наставак онога што је започела Руска револуција.

Лењин и Совјети

Предвођени Лењином, они који су извели револуцију видели су своју победу у Русији само као први корак према светској револуцији. Руска револуција нити је била руска нити је била пролетерска. Индустријски радници су 1917. године у Русији чинили само мали део радне снаге, коју је највећим делом чинило сељаштво. Руска револуција није била исходиште радничког покрета већ [деловања] групе професионалних револуционара. Ако се изблиза погледа састав бољшевичке партије и првих влада совјетске државе и репресивног апарата открива се истински карактер совјетске револуције као пројекта чији циљ није био да се ослободи руски народ од царистичког јарма већ да служи као полигон за извођење светске револуције.

Искуство Првог светског рата и његове последице показале су да је марксистички концепт „пролетеријата“ као револуционарне снаге био илузија. На примеру Совјетског Савеза, могло се видети да социјализам није могао да функционише без диктатуре. Ова разматрања навела су водеће марксистичке мислиоце на закључак да ће бити потребна другачија стратегија ради успоставе социјализма. Комунистички аутори ширили су увид да социјалистичка диктатура мора да дође под кринком. Пре него што социјализам може да успе, постојећа култура мора да се промени. Контрола културе мора да претходи политичкој контроли.

Културна контрола настала је у заједници са политичком контролом

Неомарксистима је ишла на руку чињеница да су многа од њихових настојања да преузму контролу у култури текла паралелно са државним задирањем у појединчеве слободе. Током претходних деценија, у исто време када је такозвана политичка коректност била у успону, америчка влада је прибавила огроман арсенал репресивних средстава. Свега неколицина Американаца зна да су Сједињене Државе и даље под ванредним мерама које су на знази од када се Џорџ В. Буш послужио извршним овлашћењима да објави стање националног ванредног стања 2001. године. Исте године, Једанаести септембар је отворио пут да се прогура Патриотски акт. На „Укупном индексу слободе“ (Aggregate Index of Freedom) организације Фридом Хаус (Freedom House) скор Сједињених Држава је пао са 95 поена на 86 поена 2018. године.

Морална исквареност

Пут ка владавини културних марксиста је морална исквареност народа. Како би се ово постигло, масовни медији и јавно образовање не смеју да просветљују већ да збуњују и заводе. Медији и образовни естаблишмент раде на томе да усмере један део друштва против другог дела. Док групни идентитети постају све уситњенији, каталог виктимизација и историја тлачења постају све детаљнији. Преметнути се у признату жртву тлачења је начин да се задобије друштвени положај и да се прибаве права на посебну помоћ, поштовање и друштвену укљученост.

Захтев за социјалном правдом ствара бескрајни ток трошкова који се сматрају неопходним – за здравство, образовање, пензије, и за све оне људе који се сматрају „потребитим“, „прогоњеним“ и „потлаченим“, било да су то стварно или да је реч о измишљотини. Поплава трошкова без краја и конца у овим подручјима корумпира државне финансије и производи фискалне кризе. Ово помаже неомарксистима да оптуже „капитализам“ за сва зла иако, у ствари, регулаторна држава је оно што изазива систематске подбачаје пошто неумереност јавног трошења узрокује финансијску крхкост.

Политика, медији и правосудни систем никада не престају да воде нове бескрајне ратове: рат против дрога или рат против високог крвног притиска или кампању која прокламује бескрајну борбу против масти и гојазности. Листа непријатеља расте из дана у дан било да је реч о расизму, ксенофобији или антиисламизму. Оваплоћење ових покрета је политичка коректност, рат против поседовања сопственог мишљења. Док јавност толерише одвратно понашање, посебно у оквиру култа уметности, списак забрањеним речи и мишљења расте на дневној основи. Јавно мишљење не сме да иде изван неколико прихваћених гледишта. Ипак када се јавна дебата осиромаши, разноврсност радикалних мишљења буја у потаји.

Културни марксизам води друштво, у моралном смислу, у идентитетску кризу путем лажних мерила лицемерне етике. Циљ више није „диктатура пролетеријата“ зато што је овај пројекат пропао, већ „диктатура политичке коректности“ чијим врховним ауторитетом располажу културни марксисти. Као нова свештеничка каста, чувари новог правоверја владају институцијама чију моћ покушавају да протегну на све сегменте друштва. Морално урушавање појединца је нужни корак како би се постигла коначна победа.

Опијум за интелектуалце

Верници неомарксизма су претежно интелектуалци. Радници су, после свега, део економске реалности производног процеса и знају да су социјалистичка полазишта трућање. Нигде социјализам није установљен као исходиште радничког покрета. Радници никада нису били они који уводе социјализам већ су били његове жртве. Вође револуције су били интелектуални страначки политичари и војне личности. Писци и уметници били су они који су имали да прикрију бруталност социјалистичких режима кроз чланке и књиге, филмовима, музиком и сликама, као и да обезбеде социјализму научно–интелектуалну, естетичку и моралну привлачност. У социјалистичкој пропаганди, нови систем је приказиван као праведан и продуктиван.

Културни марксисти верују да ће једног дана они бити једини који располажу моћи и да ће им то омогућити да диктирају масама како да живе и шта да мисле. Но, неомарксистички интелектуалци су у заблуди. Уколико социјализам дође, „диктатура интелектуалаца“ биће све само не бенигна – и неће се много разликовати од онога што се десило након што су совјети преузели власт. Интелектуалци ће бити међу жртвама. Тако је било, ипак, оно што се десило у Француској револуцији која је била први покушај револуције интелектуалаца. Многе од жртава гиљотине били су истакнути интелектуалци који су раније подржавали револуцију – Робеспјер међу њима.

У свом драмском комаду о „Дантоновој смрти“ позоришног писца Георга Бихнера један лик изговара чувену реплику: „Као Сатурн, револуција прождире своју децу“. Ипак, много тачније би се могло рећи да револуција једе своје духовне очеве. Исти они интелектуалци који сада заговарају културни марксизам биће први у реду за одстрел уколико њихов освајачки пројекат успе.

Закључна разматрања

Супротно од онога што је Маркс веровао, историја није предетерминисана. Марш кроз институције је далеко одмакао али још увек није реч о потпуном преузимању. Још увек има времена да се промени правац. Како би се супротставило овом покрету, потребно је уочити инхерентне слабости културног марксизма. У оној мери у којој је неомарксизам изменио класични марксизам и уклонио његове основне поставке (све већа пролетеризација, историјски детерминизам, потпуно урушавање капитализма) покрет је постао више утопијски него што је ранији социјализам икада био.

Као наследник „нове левице“, садашњи „демократски социјалисти“ заступају галиматијас противречних гледишта. Због особености овог покрета као промотера групног сукобљавања, неомарксизам није ефикасан да служи као инструмент за задобијање целовите политичке моћи што је нужно за диктатуру. Ипак то не значи да неомакрсистички покрет нема утицаја. Напротив: због својих унутрашњих противречности, идеологија културног марксизма је главни извор дубоке конфузије која је шчепала готово сваки део модерних западних друштава и која ће се појавити у још већим размерама.

Са енглеског посрбио: Милош Милојевић

Advertisements


Категорије:Посрбљено

Ознаке:, , ,

4 replies

  1. Свирање у дипле. Потпуно је небитно како се идеологија зове. Све ово исто дословце може да се напише за фашизам, феминизам и свали други изам. Нема то везе са идеологијом. Ради се о томе да построји интересна група моћних људи који, од кад је свет настао, желе да владају њиме. И то потпуно. Суштина је борити се против тога, а не смишљати етикете за нове појавне облике у суштини исте ствари.
    Значи, ови који сад бургијају су они исти који су окренули леђа Византији, они који су уништили Индијанце, они који су спроводили револуције, покретали ратове, створили Хитлера, пржили по Вјетнаму и по Србији, отимали туђа природна богатства, колонизовали… Све то ради иста екипа генерацијама.

    Свиђа ми се

  2. Kulturni marksizam, protestantska etika, hantingtonovski sukob civilizacija, ekipa iz komentara iznad (ironija), sve su to fenomeni otudjenja coveka od drzave, politike i istorije, u kojima se ogleda nasa svest da smo samo objekti vlasti i istorije, a ne njihovi tvorci, ali se sada strukture koje nas objektivizuju iz klasnih odnosa pomeraju u kulturu, u golemost njene vremenosti, koja se predstavlja kao nesavladiva za dokrajcivace istorije u komunizmu ili svetskoj vladi.Ta golemost se pokusava savladati pojavama istorija svakodnevnog zivota koje su uvek progresivisticke i okrenute stvarima iz zivota „obicnih“ ljudi, sasvim saglasne sa idejom istorije kao djubrista prevazidjenih stvari i ,skriveno, ideja,Mesto identiteta postaje pojedinac identican sa drugim pojedincem u jednakosti prema zakonu i politickim pravima i samo iz te pojedinacnosti se moze narodni i verski identitet osloboditi negatorskog koje ga vodi u sukob, kroz dvostruku negaciju gradjana kao identicnog sa drugim, ali i razlicitog od drugog, jer je identican samo kao pojedinac, on sam.Bez gradjanske drzave, identitet kao kulturno-istorijski postaje klero-nacionalisticki.Zato je za nas kjlucno pitanje stvaranje pravne drzave i vladavine zakona.U protivnom, vraticemo se u Srednji vek i sukob crkve i drzave oko KiM, sukob nacionalista i evropeista, vidojevicevaca i konstantinovicevaca.

    Свиђа ми се

  3. SAZETAK za one sa slabijom inteligencijom, KiM cuva ustav koji vazi za sve gradjane bez obzira na narodni i verski identitet.Ustav cuva sve gradjane bez obzira na nerodni i verski identtet.Tako su te dve stvari tu povezane.KiM je pitanje slobode pojedinca kao gradjanina, a ne srpskog identiteta i „kosovskog zaveta“.Ovo neshvatanje je samo posledica beznacajnosti prava spram politicke moci u Srbiji.

    Свиђа ми се

  4. Кога Маркс(иста) уједе и културе се плаши.

    Свиђа ми се

Пошаљите коментар

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s