Масимо Фађиоли: Римокатоличка црква у највећој кризи од Реформације

Највероватније ће се наставити продубљивање незваничне црквене поделе. Римокатолици ће остати формално верни једном папи. У исто време, неотрадиционалистичке римокатоличке групе наставиће другим путем

Папа Франциско (Фото: MAX ROSSI/REUTERS)

(Foreign Affairs, 11. 10. 2018)

Римокатоличка црква суочена је са најозбиљнијом кризом у последњих петсто година. У претходних неколико месеци, нови талас открића о сексуалним злостављањима које су починили клерици шокирао је свет. Од Аустралије преко Чилеа до Немачке и Сједињених Држава, ужасни извештаји откривају хиљаде случајева злостављања деце које су починили бројни клерици. Један извештај америчке велике пороте документовао је 1.000 деце коју је злостављало 300 свештеника само у савезној државе Пенсилванији током седам деценија.

Нови талас открића 2018. узнемирујући је не само зато што је открио постојаност у злостављању већ зато што имплицира да су високи црквени дужносници учествовали у злостављању и његовом прикривању. Кардинал Теодор Маккарик (Theodore McCarrick), некадашњи надбискуп Вашингтона, повукао се из Кардиналског колегијума у јулу када су под светло дана дошле кредибилне оптужбе да је сексуално злостављао малолетнике и узнемиравао ђаке семинарија које је надгледао. Открића у вези са Маккариком су посебно узнемирујућа зато што је бивши надбискуп играо водећу улогу у одговору Римокатоличке цркве на последњи сексуални скандал клера у Сједињеним Државама 2002. године. Крајем августа надбискуп Карло Марија Виђано (Carlo Maria Viganò), некадашњи папски дипломата, објавио је писмо у коме оптужује папу Франциска да је годинама знао за сексуална злостављања која је вршио Маккарик и да је помогао да се она прикрију.

Писмо које је послао Виђано и сам скандал су изазвали потрес кроз темеље који су већ напукли. [Римокатоличка] црква је оштро подељена између прогресивистичког и конзервативног крила. Овај процеп нарочито је изражен у Сједињеним Државама где су веома мобилисани, неотрадиционалистички римокатолици прихватили Виђанов позив да папа Франциско одступи са свог положаја. Ово крило цркве већ је страховало да Франциско представља прогресивистичку опасност црквеном учењу о браку и сексуалности. Писмо је изгледа посведочило ово неповерење тако што је оптужило тренутног папу и његове подржаваоце у цркви да су наклоњени према ономе што је Виђано назвао „прогеј идеологијом“ и „хомосексуалним мрежама“ међу свештенством. По Виђановом мишљењу, ово је узрок злостављачке кризе. Прогресивисти у цркви, у међувремену, бране Франциска од тих оптужби, али без решености оних који захтевају његову оставку – делимично зато што они такође сагледавају његов општи учинак у вези са кризом коју су изазвала сексуална злостављања као слаб.

У очајничкој потреби за институционалном реформом и суочена са растућим политичким, теолошким и геополитичким поделама, РКЦ није искусила овако велику кризу још од времена Протестантске реформације. За разлику од шеснаестог века, из садашње ситуације вероватно неће проистећи шизма или установљење две цркве. Али да би се разумела размера и сложеност онога што се сада дешава, морамо погледати тај давни, и веома значајни расцеп.

Подељена [римокатоличка] црква

Попут Реформације, садашња криза одвија се у контексту свеопште институционалне корумпираности. Тада и сада, институционална црква, и посебно папство, супротстављали су се кључним реформским предлозима у деценијама пре него што је криза избила.

Почетком петнаестог века, након периода шизми, била је одржана серија сабора како би се Римокатоличка црква ујединила. Они су предложили систем по коме би савет представника локалних цркава обезбедио контролу папске моћи и корумпираности. Али је папство било муњевито и прогласило је ову доктрину, познату као „концилијаризам“, несагласном са римокатоличанством. Овај преокрет био је један од фактора који је учинио могућим исквареност црквеног вођства коју је Мартин Лутер видео током своје посете Риму 1510. године. Ренесансне папе охрабривале су реформе, али никада оне реформе које би досезале до папства.

У годинама након окончања Другог ватиканског концила (1962–1965), папство се још једном било супротставило реформама. Ватикан II је имао огроман утицај на културу и теологију цркве, тако што је променио језик мисе са латинског на народне језике и што је у већој мери укључио лаике и младе у живот цркве. Ипак постигао је врло мали успех у реформисању институционалне структуре цркве и папства. Иако је предлоге које су бискупи на Другом ватиканском сабору упућивали за радикалне промене у Римској курији (централној влади цркве) пажљиво саслушао Павле VI (кога је самог створила Римска курија), он је на крају одлучио да повуче ову агенду са Ватикана II.

Данашња криза изазвана сексуалним злостављањем проистекла је великим делом отуда што је папска канцеларија педесет година одбијала све предлоге за децентрализацију и модернизацију Римске курије чија се структура мало променила од њеног оснивања 1588. године, у периоду који је непосредно уследио након Тридентског концила. Она је остала каријеристички систем без истинске одговорности, не само када је у питању криза злостављања, већ и у вези са управљањем и пастирским вођством локалних цркава поверених бискупима. Курији такође вапијуће недостају финансије и људство неопходни за обављање дужности које би требало да врши, укључујући избор, проверу, наименовање и надгледање епископата који данас чини више од 5.000 римокатоличких бискупа широм света.

Кроз тешке мере попут децентрализације процеса поништавања бракова и новог сета процедура за Бискупски синод – што су све настојања током овог понтификата ка „синодалнијој“, мање клерикалној цркви и цркви мање зависној од Рима – папа Франциско видно покушава да измени курс и допусти више децентрализације у цркви: остаје да се види да ли је прекасно. За сада, светски епископат је био невољан да прихвати папину понуду. Највидљивија промена је била Францискова одлука да више кардинала (у односу на прошлост) буде са такозваног глобалног Југа. Али ова промена нити може нити ће да краткорочно утиче на централну управу цркве у Риму.

Крхкост коју је проузроковао отпор папства и цркве институционалним реформама чини опаснијим теолошке распре. У Лутерово време, несугласице су биле усредсређене око улоге Светог Писма у теолошком животу хришћана. Данас, римокатолици су подељене око црквеног учења о сексуалности. Размотримо прво гледишта многих традиционалистичких римокатолика, посебно лаика и клера у Сједињеним Државама који гравитирају према магазинима попут Првих ствари (First Things), римокатоличком медијском конгломерату EWTN, традиционалистичким блоговима или римокатоличким лобистичким групама попут Нејпа института (Napa Institute). Они су склони да виде кризу злостављања као резултат сексуалне револуције из 60–их и 70–их година прошлог века, за коју верују да је, између осталог, допринела и нормализацији елџибити културе у оквирима клера. Ово крило верује да ће се криза са злостављањима ублажити само ако црква држи чврсту линију против било каквог покушаја да се измени званично учење о сексуалним питањима – посебно о хомосексуалности. За многе традиционалисте, ефективно спровођење овог учења подразумевало би сламање хомосексуализма међу клером, укључујући хомосексуалне свештенике који живе у целибату или чедно.

Либерално–прогресивистичка страна цркве, укључујући кардинале у Сједињеним Државама које је именовао папа Франциско попут Блејза Капича (Blase Cupich) из Чикага или Џозефа Тобина (Joseph Tobin) из Њуарка, генерално прихвата римокатоличко учење о сексуалности али заговара прагматичнији приступ питањима као што су ситуације са хомосексуалним, разведеним и поново ожењеним римокатолицима, контрацепција и предбрачни сексуални односи. Ова група види заташкавање и прикривање злостављања као токсични резултат лицемерја институционалне цркве, која је све донедавно негирала да постоји потреба да се осавремени језик њених учења док је ћутке била свесна огромног јаза између изречених учења и модерне културе.

Као и током Протестантске реформације, теолошко размимоилажење се проширило изван клера на лаике и вернике у црквеним клупама. Дебате нису о опскурним доктринарним питањима за специјалисте, већ о питањима попут сексуалности која су део свакодневног живота лаика.

Исто важи и за политичке поделе у оквирима цркве, како у шеснаестом веку тако и данас. Протестантска реформација била је почетак процеса политичке национализације, када су верници постали подложни не само цркви већ и нацијама. Успон националне државе означио је опадање римокатоличке политичке доктрине по којој је црквени (и посебно папски) ауторитет изнад ауторитета монарха.

На сличан начин, римокатоличка криза данас је око дубљих политичких подела у оквирима цркве о исправном учењу о друштвенополитичким питањима. Док су конзервативно–традиционалистички римокатолици склони да се противе било каквој правној декриминализацији абортуса, прогресивисти уобичајено подржавају декриминализацију која би дошла заједно са мерама којима би се женама понудиле алтернативе осмишљене да умање број абортуса што је више могуће. Конзервативни су склони да се противе општој здравственој заштити и подржавају неограничено право грађана да носе оружје, док прогресивисти подржавају првоспоменуто и заговарају контролу оружја. Два табора такође имају супротстављена гледишта о смртној казни и о Францисковој недавној промени Катехизма по којој се наводи да је смртна казна „неприхватљива“.

Попут Реформације која је довела до верског слома Светог римског царства Карла V, данашња криза има геополитичке димензије. Папа Франциско је, по први пут, окренуо поглед папства од Европе и Северне Америке према глобалном Југу, посебно ка Азији. У септембру 2018, на пример, Франциско је испословао историјски договор са владом Кине о поновном уједињењу тамошње званичне и незваничне цркве – што је потез који су многи амерички римокатолици сумњичаво гледали. Многи од папиних критичара на Западу, и посебно у Сједињеним Државама, сагледавају кризу злостављања не само као морално–теолошки подбачај, већ и као неуспех Римокатоличке цркве да остане душа Запада. Није случајност што бивши стратег Беле куће и уредник Брајбарт њуза Стив Бенон помаже установљење Института за људско достојанство (Dignitatis Humanae Institute), десничарског римокатоличког института у Италији кога оснивачи описују као „академију за јудеохришћански Запад„.

Шта је следеће?

Ако се у обзир узму ове поделе, да ли Ватикан чека нови расцеп? Формална шизма у Римокатоличкој цркви је краткорочно, иако не немогућа, мало вероватна. Потенцијални чланови шизматичке римокатоличке секте налазе се у деловима света попут Сједињених Држава, где црква располаже значајним финансијским средствима и добрима, и поврх тога широким спектром независних римокатоличких институција које делују добрим делом изван црквене хијерархије. Шизма би покренула бујицу спорних тврдњи о томе ко поседује шта – и ко шта дугује, пошто црква плаћа одштете жртвама сексуалног злостављања.

Вероватнија могућност је да Римокатоличка црква заврши са структуром сличном источноправославним црквама. Поједине православне цркве имају врло снажан национални идентитет. Национализам често утиче на теологију ових цркава и систем глобалних веза између њих и цариградског патријарха који је „први међу једнакима“ и средиште је православног јединства. Ово би могло да буде дугорочно решење за пренапрегнуто папство, посебно за оно које предводи латиноамерички папа са слабим домашајем на римокатоличке цркве које сачињавају хришћански свет у Европи и Северној Америци.

Ватикан не може и не треба да напусти глобализацију католицизма, али овај процес би могао да има високу цену по његово унутрашње јединство.

За сада, оно што је највероватније да ће се десити је продубљивање црквене, од раније постојеће, незваничне поделе. Римокатолици ће остати формално верни једном папи и једној епископској хијерархији. У исто време, неотрадиционалистичке римокатоличке групе – са својим сопственим парохијама и семеништима – наставиће другим путем у односу на остатак цркве. Они ће путовати „дугим маршем“ – што је покушај да поврате римокаличанство и римокатоличку теологију на модел који је претходио Ватикану II или чак оном који је претходио двадесетом веку. Била би велика иронија црквене историје ако се, пошто је Ватикан исцелио ране у Кини, нове и дубље ране отворе на Западу.

Масимо Фађиоли је професор теологије и верских студија на Виланова универзитету и аутор књиге Catholicism and Citizenship: Political Cultures of the Church in the Twenty-First Century (Римокатолицизам и грађанство: Политичке културе цркве у двадесет првом веку)

Са енглеског посрбио: Милош Милојевић

Advertisements


Категорије:Посрбљено

Ознаке:, , ,

Пошаљите коментар

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s