Борис Над: Америчка идеологија

Предговор за књигу „Америчка идеологија“

Борис Над

Књига која се налази пред читаоцем писана је током дугог периода, који обухвата више од две деценије – приближно од средине 90-их година прошлог века. Реч је о веома разноврсним разматрањима, које повезује једна тематска нит: ова књига се бави феноменом Америке, њеном цивилизацијом и друштвеним уређењем, геополитиком и митологијом, верским убеђењима и идеологијом, менталитетом и спољном политиком ове земље.

Време у коме је књига настајала оквирно се поклапа са раздобљем у коме су Сједињене Америчке Државе биле не само неупитни светски хегемон, него и сила која је поверовала да је управо њој пошло за руком да реши „загонетку историје“, да је Америка у поседу њеног смисла и да је она позвана да ју оконча. Непријатељи „демократије број један“ били су наводно поражени. Поједини мислиоци пожурили су да прогласе „крај историје“. Наступио је „униполарни тренутак“ у историји света. Америка се потом претворила у прави месијански центар, у модерно пророчиште, чији је загонетни језик почивао на реторици „људских права“ и „демократије“. Свет је морао бити преобликован према моделима које је она нудила. То се није догађало нимало спонтано. Америчко моделирање једне „униформне и либералне планете“, која би била лишена идеологија и сваке политике, започиње са падом Берлинског зида, разбијањем Совјетског Савеза и ратовима за југословенско наслеђе, да би се наставило на Блиском и Средњем истоку. Планирани „нови светски поредак“ се ускоро изродио у „крвави светски хаос“.

Аутор у својим разматрањима полази од премисе да Америка није посебна цивилизација, нека нова црква (религија), па чак ни посебна нација. Она је само дериват европске цивилизације, њена девијација, или, како то каже амерички мислилац Томас Молнар, „пројекција извесних искушења којима је Европа успела да се одупре у својој прошлости“. Управо та чињеница чини Европу подложнијом американизацији и рањивијом на америчке утицаје од било ког другог дела света.

Према мишљењу појединих истраживача америчког феномена, Америка је потпуна новина у историји, радикални историјски преседан, који се не може поредити ни са једном другом цивилизацијом коју познаје људска историја. Она почива на култу новине, младости и бескрајног напретка. Али то је само привид. Мишљење писца ове књиге је управо супротно: не само да у такозваној америчкој цивилизацији не постоји ништа суштински ново, никаква стварна новина, већ се њен развој одвија у знаку регресије на прастаре цивилизацијске обрасце, који су претходили европској цивилизацији. У том смислу, она је Анти-Европа: негација свега оног што је вековима чинило истинску европску цивилизацију и културу. Она је „крајњи“ и „апсолутни Запад“: „reductio ad absurdum неких од најнегативнијих и најсенилнијих аспеката западне цивилизације“ (Рене Генон). Освалд Шпенглер је указивао да варварство није само одлика младости, већ да оно може бити и сенилно. С Америком се на историјску сцену враћају таласократске и меркантилне силе, такозване „цивилизације мора“. Овај тип цивилизације нам је познат још из историје Старог света. За њих је карактеристичан „трговачки поредак“ који се оваплоћује у демократској и плутократској Атини (насупрот аристократској Спарти), или у британској колонијалној империји, која се супротставља традиционалним и телурократским империјама евроазијског континента. Укратко, Америка је Нова Картагина (Константин Леонтјев). Судбина Картагине била је одлучена у Трећем пунском рату (146. године пре нове ере), када је разорена до темеља, после чега су Римљани њена поља засејали сољу. Ако је могуће говорити о неком развоју или еволуцији, онда је овде у питању концептуални развој од „цивилизације мора“ ка „цивилизацији океана“, која има амбицију да оствари светску превласт и планетарну владавину, тоталитарну по својој суштини.

Савремене Сједињене Државе, дакле, нису империја, цивилизација, религија а ни нација. Ипак, упркос томе, Америка упућује своју поруку читавом човечанству, своју, макар и фарсичну „Благовест“, и то са помамом и страшћу јакобинаца или пуританских мисионара. Њена моћна симболичка представа је кип богиње Слободе, онај који се подиже на ушћу реке Хадсон, на улазу у њујоршку луку. Стопала ове богиње почивају на раскинутим ланцима. То је још један историјски парадокс, будући да је историја Сједињених Држава тесно повезана с институцијом ропства. У руци богиње Слободе налази се високо уздигнута бакља, чији пламен обасјава читав свет, „свих седам мора“ и све континенте, као неко ново и непознато зрачење.

Основна америчка идеја је идеја слободе. То је слобода схваћена на амерички начин, као слобода од историје, од порекла и убеђења („од заблуда и мрака историје“), од припадности неком етносу, класи, сталежу, раси или полу – једном речју, од припадности било каквом колективитету и било којој традицији. На тој идеји почива амерички индивидуализам – индивидуализам кога, како примећује Јулијус Евола, не треба бркати с особеношћу, јер „индивидуализам припада безобличном свету количине“ (а не квалитета и хијерархије), због чега се супротставља особености и доживљава је с непријатељством. Суштина американизма, примећује овај мислилац, састоји се у уверењу да „свако може постати оно шта жели, у границама технолошких средстава која му стоје на располагању. Исто тако, особа није оно што јесте по својој правој природи, па стога не постоје ни стварне разлике међу људима…“ Резултат је сасвим егалитарно и потпуно униформно друштво „чисте демократије“. Теолог Рејнолд Нибур запажа да после силаска с брода или из авиона дошљаци у Америку доживљавају потпуну промену менталитета, конверзију у сасвим ново биће, замишљајући да су за собом оставили „не само своју земљу порекла већ и сам источни грех, са свим његовим последицама (ратови, глад, оскудице)“.

Први амерички досељеници били су пуританци, ходочасници и избеглице из Европе. Њихов подухват био је надахнут самим Богом, а њихова мисија да изграде библијски „Град на брду“ (City upon a Hill). Овај догађај заправо има есхатолошки значај и упоредив је са преласком древних Израелаца преко Црвеног мора и са њиховим доласком у Ханан. Прави циљ пуританаца, „Божјег народа“, била је изградња „царства слободе и праведности“, у коме ће, како су веровали, „вук и јагње живети у миру, једно поред другог“ – нешто што никад неће бити могуће у Европи, којом је већ завладао Антихрист, у виду сатанских паписта и корумпираних протестаната, или у неком другом делу света. „Први енглески (пуритански) колонисти“, пише Мирча Елијаде у својој студији Рај и утопија, „сматрали су да их је само Провиђење изабрало да положе темеље `Града на гори`, који ће служити целој Европи као пример истинског преобраћања“. У очима тих пионира, „Нови свет“ је пројекција Раја на земљи, којим је Бог благословио нови „изабрани народ“; раја у коме чак и дрвеће и биљке „говоре хијероглифским писмом нашег адамовског или примитивног стања“ (Џорџ Елзоп). Америка је, за њих, Рај, Обећана земља, Европа пали свет, Пакао. „Говорило се `Рај или Европа` и при том мислило `рај или пакао`.“

Реч је о феномену „мистичног америчког протестантизма“, разумљивог једино у оквирима протестантске политичке теологије американизма, која оснивање и историју самих САД поима као стварање „Новог Јерусалима“; као мистични догађај којим се у суштини завршава светска историја. Америка и данас, баш као и у доба њених пуританских „очева оснивача“, фанатично верује у своју изузетност. Митови о изузетности Америке спадају у конститутивне митове ове земље. Америка, другим речима, има своју посебну мисију, и та је мисија безусловно есхатолошка, чак и кад се изражава у профаним терминима техничког прогреса, материјалног благостања, демократије и просперитета. Америчка порука, уствари, гласи: ново Златно доба човечанства је већ започело – на тлу Америке, разуме се. То је месијанска идеја америчке „Благовести“, њеног „Јеванђеља“, које свим народима, и то без изнимке, налаже да добровољно прихвате њене спасоносне, политичке и социјалне моделе. Онима који то одбијају, намењен је прави апокалиптички сценарио: проклетство, страдање и окрутна казна, о чему грме телевизијски евангелистички проповедници и апостоли америчке изузетности.

Благовест Америке разматра овај месијански комплекс који и данас чини једну од нити водиља америчке идеологије. Митска Америка представља кратку екскурзију просторима „оностране Америке“, који укључују пројекције „Новог Јерусалима“ и „Нове земље Апокалипсе“, као и поистовећивање Америке с несталом Атлантидом. Америка, такође, може бити поистовећена са „Рајем на земљи“ као и са „Царством Антихриста“. Либерализам, „идеологија са два лица“, у исто време „горљива порука о слободи и идеологија расе (белих) господара“ (Лисјен Сев), представља и данас не само најважнију, него и једину политичку идеологију ове земље, премда се она обично не показује као таква, претварајући се да и није никаква идеологија, већ сасвим „нормална егзистенција“. У питању је, уствари, „велика стратешки скривена идеологија грађанског друштва“ (Томас Молнар), и главна идеологија модерне, тоталитарна по својој природи, односно тоталитарна у једнакој мери као и оне (фашизам и комунизам) којима се либерализам наводно супротставља. Испод привида сасвим секуларног друштва, назире се нешто друго: друштво које се инспирише старозаветним традицијама и у коме је материјално богатство знак Божје милости. (Нео)либерални капитализам америчког типа је заправо религија – библијски култ бога Мамона, Златног телета, мамонизам, а не систем привређивања или спонтани друштвени поредак. На тој „окрутној религији“ (Валтер Бенјамин) заснива се „амерички сан“. Мамонски „дух модерног (либералног) капитализма“, како открива Макс Вебер, „производ је перверзних нагона `auri sacra fames` – свете глади за златом“.

Последња поглавља ове књиге посвећена су драматичним променама кроз које управо пролази Америка. Стивен Бенон, доскорашњи главни стратег Беле куће и саветник председника Трампа, сматра да је у питању револуционарна криза – такозвано „велико скретање“, период насиља који се у америчкој историји понавља у циклусима од приближно 80 година, упоредив са Америчком револуцијом или Америчким грађанским ратом. Сједињене Државе су се у међувремену претвориле у дубоко подељено друштво, у Разједињене Америчке Државе – Divided States of America; приближава ли се таква Америка убрзано новом грађанском рату? Талас ових револуционарних промена створио је трампизам и довео Трампа на власт у Белој кући. Једна од последица новог, „четвртог великог скретања“ у америчкој историји је и раскол на Западу (међу „трансатлантским савезницима“), који је доскора деловао монолитно, као јединствена цивилизацијска и политичка целина. На крају епохе модерне, настаје нови и другачији Запад од оног каквог смо до сада познавали. За такав ослабљени и подељени Запад скован је чудовишни неологизам: „Пост-Запад“. Обузет сопственим кризама и контрадикцијама, Пост-Запад се све више повлачи у себе и више није суштински заинтересован за експанзију и наметање сопствених модела другим, незападним друштвима. Када је реч о америчком односу према Европи, он остаје непромењен и може изненадити само лаковерне. Сједињене Државе, које не престају да се издају за заштитника Европе, веома лако коегзистирају с њеним непријатељима, чак их и подстичу. Конкурс је зато стално отворен (до јуче `фашизам` и `црвена опасност`, данас милитантни ислам). Америци је, дакле, потребна само једна слаба и подељена Европа. То је услов како би се потчињавање одвијало под маском благонаклоности, с примесама мирољубивости и економије. И то је прави смисао вечите америчке забринутости над судбином Европе.

До пре само двадесетак година, предвиђање краја и коначног слома америчке империје изазивало је збуњеност, подсмех или неверицу; данас је то већ опште место, које понављају спољнополитички коментатори, аналитичари и сасвим „озбиљни“ савремени историчари. За такав закључак више нису неопходни луцидни увиди ни велика интелектуална смелост, довољне су и сасвим трезвене, објективне и непристрасне анализе. Амерички историчар Алфред Мекој нас подсећа да су империје, упркос ореолу свемоћи који их обасјава, крхке творевине, те да је екологија њихове моћи изузетно осетљива. Колапс САД ће, према његовом мишљењу, наступити 2025, а најкасније 2030. године, уколико се америчке политичке елите не потруде да га убрзају.

Своје осврте на феномен који је Драгош Калајић својевремено назвао „америчким злом“ писац ове књиге објављивао је у различитим гласилима и медијима, у Србији и иностранству, почев од 1994. године. Од 2016. до данас, они су углавном штампани у београдском недељнику Печат. Ти радови су често настајали као непосредна реакција на сасвим конкретне догађаје и поводе, али намера писца није била да их пише у дневно-политичке сврхе ни за једнократну политичку употребу. Његова намера била је продубљено истраживање и разумевање америчког феномена, које ће подједнако избећи замкама американизма и антиамериканизма. На читаоцу је да процени да ли је успео у томе.

У Београду, јула 2018. године

Advertisements


Категорије:Аз и буки

Ознаке:,

Пошаљите коментар

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s