Свештеник Ненад Илић: Суд или спас

Сами никада не бисмо могли да судимо како треба да нам није понуђен Спас, који нам је рекао да је дошао „да сваки који верује у њега не погине, него да има живот вечни“

Извор: ФБ свешт. Ненада Илића

„Не посла Бог Сина свога на свет да суди свету, него да се свет спасе кроз њега.“

И ове речи слушамо на овонедељној литургији. У недељу пред облежавање Подизања (Воздвижења) Часног Крста.

Многе који још нису поверовали Христу смућује и одбија сама помисао на Бога као судију. „Шта ће ми такав Бог“?, делимично се и с правом питају многи и одбијају и саму помисао да пред Богом Судијом пригну главу.

„Човек, како то гордо звучи“, био је омиљени књижевни цитат у комунизму, али га прихватају и сви облици радикалног материјализма. Неће слободни човек сагињати главу ни пред ким, а понајмање пред некаквим невидљивим и недоказивим Богом Судијом, идеалном „измишљеном личношћу“ која омогућава манипулацију народом од стране богаташа и свештенства.

А ево овде сам Христос за себе, Сина Божијег каже да није дошао да суди свету, да побије зле и неправедне, да држи у понижавајућем страху оне остале који само можда не би пред Њим имали храбрости да чине оно због чега ће бити осуђени.

Инсистирање на Божијем Суду довело је западно хришћанство у многе проблеме, који су се затим прелили и на све нас колико и западна култура.

Побуна против вишевековне владавине људским душама страхом још увек се није сасвим стишала.

Извор: ФБ свешт. Ненада Илића

Истина, на више места у Новом Завету налазимо да је Христос најавио и суд на крају историје. Оставио нам упозорења. Да не будемо млаки, да будемо будни, да се градимо на добром и непролазном, а не да ходамо по сенкама – јер имамо један живот. Његов суд при Његовом Другом доласку биће пре свега у томе што ће Бог постати све у свему. Што ће ван светла вечности остати смрт, болест, страх и сва зла која из њих излазе. Они који себе граде на томе што ће проћи – сами ће себе осудити на зависност од ништавила, уместо радости животу у Богу.

С друге стране, људима који још увек нису пронашли у себи веру, ни појам Бога Спаситеља не прија. „Какав Спаситељ“?! „Од чега да ме спасава“? – Детињасто се буне они у којима одјекује „човек, како то гордо звучи“ – или све теже подносе сенку која им заклања радост, или се детињасто јуначе пред смрћу за коју не мисле да ће их заиста стићи. А коју без Бога једноставно не могу прескочити.

Свака криза која нам стигне у животу је суд (то и значи реч криза). Прилика да судимо себи пре последњег, финалног и неповратног Суда. Да судимо себи колико нисмо отворени за љубав и вечност, за Живот, и колико сами бирамо сопствено умањење ка нестајању.

Сами никада не бисмо могли да судимо како треба да нам није понуђен Спас, који нам је рекао да је дошао „да сваки који верује у њега не погине, него да има живот вечни“. Ако имамо љубави према себи пажљиво ћемо слушати Његове речи. Ако имамо љубави према другима, сведочићемо оно што смо чули, разумели и прихватили.

Завршава се и ово лето, стиже јесен, следе нам можда и тешки догађаји, озбиљне кризе и заједничке и личне, треба да прикупимо снагу.

Спасе, спаси нас.

(Фејсбук страница свештеника Ненада Илића)

Advertisements


Категорије:Преносимо

Ознаке:, ,

1 reply

  1. Неће ми Ненад замјерити: читам Његов текст и на крају: „Спасе, спаси нас“. Мало се насмијах и рекох себи: немоћан сам ти ја, мој Ненаде.
    .

    Свиђа ми се

Пошаљите коментар

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s