А знамо шта је Маравић желео: желео је да пропита епоху, у којој је, иако је веронаука у школама и теологија на Универзитету, могуће да се продају Косово и Метохија као света и заветна земља

Владимир Димитријевић (Извор: Интермагазин)

Било је вредно труда

Намучио сам се око романа Мирослава Маравића „Тајна убиства у кругу Двојке“. Али, није ми жао. После гомила непотребности које читам сваког дана, да би о њима могао да пишем и да их коментаришем, ово дело ми је пружило задовољство Смисла. Наиме, у доба у коме живимо, кад је, како рече Бодријар, све више информација а све мање смисла (што је, по Томасу Елиоту, последица чињенице да смо мудрост изгубили у знању, а знање у информацијама), велико је задовољство срести се са писцем који од почетка зна шта жели, и који то и остварује. А знамо шта је Маравић желео: желео је да пропита епоху, у којој је, иако је веронаука у школама и теологија на Универзитету, могуће да се продају Косово и Метохија као света и заветна земља, да се политички хомосексуализам устоличује на власти, да се потапа Ваљевска Грачаница, велика светиња србског народа после чијег потопа је наступио невиђени потоп духа и душе потомака Светог Саве. Изједначавање Литургије и ријалитија, при чему су ријалитији популарнији, такође је једно од питања која су се наметнула Маравићу. То је и доба рата против дечјих душа, о коме Маравић пише: „У књизи Свет око нас за децу првог разреда основне школе налази се упитник следеће садржине: Који ти је омиљени празник? и понуђени одговори, у виду цртежа: 1) Нова година; 2) Осми март и 3) Ноћ вештица“. Е то је, брате мој, Србија 2016. године! То је наша српска апокалипса! Ето шта уче наша деца, у земљи са преко осамдесет посто православних! И замисли сад, моја мала братаница како је реаговала! Пошто ни њена породица у кући нема телевизор – тај субверзивни пожар слободе се шири, хвала Богу! – дете од седам година је реаговало на ово невиђено насиље модерног обезбоженог образовања тако што није заокружило ниједан од понуђених одговора!“

Доба контраиницијације

Али, кључно питање које Маравић поставља је питање онога што је француски неотрадиционалиста, Рене Генон, звао „контраиницијација“, а што његов руски следбеник, извесни Али Тургијев, дефинише овако: „За разлику од СПОЉАШЊЕ ДЕСАКРАЛИЗАЦИЈЕ (обесвећивања, нап. В.Д.) традиционалних установа путем пародије и изругивања (венчавање хомосексуалаца, отварање храмова свих конфесија), она (контратрадиционална активност, нап. В.Д.) може да се састоји у унутрашњем развраћењу, које уопште не додирује спољашњу страну. Кривотворина таквог типа није могућа без потпуне промене целокупног начина религиозног живљења, из чега проистиче да ‘свеци сатанини’ (ђаволопоклоници) морају да делују у оквиру заједница верујућих, као њихови вођи (рецимо, црквени јерарси). Пошто је, по људским мерилима, за ‘подземно’ окончање ове унутарње десакрализације потребно дуже време, мора да постоји и извесна ‘наследност’, која гарантује целисходно разарање традиционалне установе током низа поколења (механизам који то омогућава је котраиницијација /…/). Притом је сасвим јасно да ће припадници заједнице (они, за које су контраиницирани јерарси носиоци духовног ауторитета) остати потпуно неупућени у оно што се збива (јер би онда израз ‘да превари ако буде могуће и изабране’ био само реторска фигура). На крају, задатак ‘светих сатане’ (ђавопоклоника) своди се на то да обред у потпуности лише његове благодатне силе (то је могуће постићи путем измене обредности, то јест путем таквог попуштања у захтевима према мирјанима које ће свакако довести до десакрализације). Када се антихрист учврсти, сва моћ световне власти (оснажена лажним чудима палих ангела) удариће не по заједници, не на савез духовне браће, него на усамљеног појединца“.

О чему је роман?

Маравић је написао роман чија је тема сусрет контраинцијатичких ликова, какав је Звездан Зиројевић, ученик теолога Ивана Змијуласа, творца својеврсне противуоткривењске зловести маскиране у православно хришћанство, и оних који настоје да животом и речима бране Свето Предање, макар им то и не полазило увек за руком (рецимо, зилот Рубажановић, који, знајући све информације о пропасти, пада у својеврсну заблуду непротивљења злу које се шири). У дијалогу, који се води у Кругу Двојке, у трамвају обликованом као аждаја (наравно, она из Откривења Јовановог) препознајемо и нашу духовну и нашу политичку стварност, којом влада Кловн Без Смисла за Хумор, Шиби Цар или Краљ Шиби, спреман да поводом Косова и Метохије, изговори реченицу: „Издао сам. Па шта?“

Роман какав је Маравићев тешко је и непотребно препричавати, али вреди указати на низ добро употребљених стилских поступака, почев од праћења кретања ликова кроз улице Београда, чија се имена објашњавају фактички и мистички, добијајући смисленост на коју, у свагдашњој безглавој журби нисмо навикли, па све до вештог коришћења фуснота као упутница за даља читања (сасвим у складу са саветом немачког мислиоца Гинтера Андерса који каже да је „све у фуснотама“). Само философско  језгро романа је расправа о Достојевском и Ничеу са освртом на квазиправославно богословље наших потоњих дана. Огледање Ничеа у Достојевском смео је подухват, али Маравић га је извео мајсторски.

Наравно, стварност у Србији не би била стварност да нема ликова попут Луције, Зиројевићеве сестре, која живи од оптужби Срба да су геноцидан народ. Не би било те стварности ни без Стовраговића и његове пропале фирме, која раднике не исплаћује, док Стовраговић покушава да буде човек система. Не би је било ни без болесног младића Калмана, који ће духовно оздравити и срести љубав свог живота. Ни без Жаклине која ће кренути путем монаштва. Ни без Александра и Јелисавете који певају богомолничке песме иако им се срце цепа. Наравно, ту је и Старац који ће одолети на саслушању што га спроводи Гнусоб Гнусобић. И, опет наравно, ту је и патријарх Павле, вечити чувар Београда да не постане Црноград.

Поучна лековитост

Ово је роман лековит и због тога што позива да и у доба највећих раскољавања србског народа не паднемо у страшну замку раскола, сасвим у складу са поруком коју, с оне стране вечности, велики Павле упућује Рубежановићу: “Чедо моје Ратиборе! Врати се у Цркву ако Бога знаш, док још времена има! Ти знаш моју улогу у исцељењу америчког раскола и ја те сада молим да не продубљујеш ране Цркве! Велика је твоја ревност, заиста, ти си веру врло озбиљно схватио – па чак, по мом дубоком убеђењу, можда и малкице преозбиљно! – али ти се свакако добро сећаш апостоловог упозорења – Сведочим да имају ревност за Бога, али не по разуму – и сигурно знаш да je свети Кипријан Картагински рекао: Еxtra Ekklesiam nulla salus – ван Цркве спасења нема! Неправду, наиме, морамо трпети до краја, ма колика он била – по узору на велике Светитеље, рецимо преподобног Јустина коме на памет није падало да напушта Цркву! У том трпљењу ми се изграђујемо као Хришћани. Да, треба да сведочимо своју веру, што ти и чиниш одлучно и храбро, али раскол и прављење неке своје структуре ван Цркве – то није благословено и то само продубљује ране Цркви, које су ионако дубоке и тешко их је зацелити. Ми желимо да се вратите! Подвижници попут тебе су потребни Цркви! Уз Божју помоћ, ми ћемо успети да се изборимо и без вас, али теже и са огромном тугом зато што су успели да нас разједине! Покај се и врати се мајци Цркви, пре него што буде касно! “

Маравић се није стидео дидактике, али она није пука дидактика, него позива на дубље сазирање стварности у којој се крећемо, живимо и јесмо.

Наравно, да све ово не би била само похвала, треба указати на чињеницу да роман има и своје слабости. Пошто су његови ликови инкарнинарне идеје, то их понекад води ка извесној папирнатости, па и карикатуралности. Има и стилских џомби, које би се могле „препеглати“ за друго издање. Али, све је то понекад, а не увек. И читање, мора се признати, није досадно.

Чињеница је, такође, да је роман помало „езотеран“ јер га могу подробно разумети они који су упућенији у нашу духовну и друштвену ситуацију. Али, његова езотерност не потиче од жеље да се мути вода да би изгледало дубље (што рече Ниче), него од сложености описиваног.

Стварност престиже романе

Много пута сам покушавао да напишем роман који би имао снагу да обухвати време у коме сам се нашао. И покушавао сам, од младости; чак сам објављивао и поједине одломке (рецимо, у часопису „Образ“, који је уређивао покојни Небојша М. Крстић). Роман се чак звао „Боже правде“. Али, никад га нисам завршио. Једноставно, стварност ме је престизала. Када сам у „драмском“ делу романа,  „Успон или Оно што долази после Пада“ извргао руглу НВО нападе на Владику Николаја, хиперболизујући њихове тврдње да је био фашиста и антиевропејац, нисам могао да слутим да ће Б 92, кратко време после тога, објавити „фејк њуз“ да је неки амерички историчар „утврдио“ како је Владика Николај својверемено лутао Њујорком одевен у жену (као трансвестит), при чему није било објашњено где је крио браду. Тада сам схватио да не могу да престигнем стварност. И роман нисам написао.

(Извор)

Али, видим, Мирослав Маравић није одустао од таквог романа. И успео је. И даровао нам је роман борбе идеја, роман – унутрашњи дијалог, философско-теолошки роман чија носивост у наше доба, доба нечитања и немишљења, није мала. Без обзира на извесне дводимензионалности, неизбежне кад човек жели да искаже све што га боли у свету у коме, како рече Владика Николај, зликовци вичу, а браћа у Христу шапућу.

Бахтиновски аксиоми

Велики руски теоретичар књижевности и криптохришћанин у доба Совјетије, Михаил Бахтин, указивао је на роман као свеобухватни, синтетички жанр, који се не може разумети без многогласја и насушне дијалогичности. А све је засновано на могућности да човек надиђе самог себе. Вадим Кожинов, Бахтинов ученик, истицао је речи свог учитеља: “Само религија одређује ничим неограничену слободу мисли, јер човек апсолутно не може да постоји без некакве вере, и одсуство вере у Бога неизбежно се претвара у идолопоклонство, то јест у веру у нешто намерно ограничено временским и просторним оквирима који не дозвољавају стварну, потпуну слободу мисли”.

Бахтин је био јасан: „Живот је по природи својој дијалошки. Живети значи учествовати у дијалогу: питати, слушати, сносити одговорност, одобравати и слично. Читавог живота човек се, не без остатка, ангажује: устима, очима, рукама, душом и духом, читавим телом, свим поступцима. Читавог себе садржи у речи која се затим уклапа у дијалошку тканину постојања, у општи симпозион“.

Као што каже наш угледни бахтинолог, Светозар Поштић, у својој студији о Бахтиновом односу према хришћанству: “У ‘Аутору и јунаку’, творац мора заузети положај ван естетског објекта (био то човек или ствар) да би је завршио користећи своју привилеговану тачку гледишта, коју Бахтин назива ‘сувишак вида’ (рус. избыток видения) које објекат не може бити свестан.“ У естетској активности, Бахтин је видео паралелу божанске милости: „Однос трансгредијентне естетске форме према јунаку и његовом животу, изнутра узетом, јесте јединствена врста односа онога који воли према вољеноме […], однос немотивисане процене предмета (‘какав год да је, ја га волим’, а одмах затим следи активна идеализација, дар форме), однос пријема оног који утврђује, прима, однос дара према потреби, gratis праштања злочина, благодати према грешнику – све ти односи (низ може бити увећан) слични су естетском односу аутора према јунаку или форме према јунаку и његовом животу“. Бог се јавља као „највиша инстанца“ (рус. высшая инстанция), „највиша ванлокација“ (рус. высшая вненаходимость) и изворно биће које даје естетски смисао свим људским животима. Творац је одвојен и трансценденталан у односу на своју креацију, и дубоко је укључен у њу. Он наставља да примењује ауторитет на твар активно управљајући нашим виђењем: „Аутор […] мора бити схваћен као […] читаочев ауторитативни водич, присутан у своме раду“. Јунак није слободан да одбије да игра своју улогу, не због немешања у ауторитет аутора/другог, већ због саме природе јунака, идеје дубоко укорењене у хришћанско убеђење да се слобода налази у вољном служењу и покоравању Богу и своме ближњему.“

Читао Бахтина или не, Мирослав Маравић је у стварање свог романа кренуо „бахтиновским“ путем многогласја, смештеног у нашу стварност делимично измештену у простор и време који су ту, али и нису ту. (Уз, наравно, неопходну љубав према својим јунацима, за које је осетио одговорност ствараоца.) Маравићев град на ушћу Саве у Дунав јесте Београд и није Београд; Београд је кад се окреће Пресветој Богородици, којој га је посветио Свети Стефан Високи, син Лазарев; а Црноград је кад се одриче истине свог битија и хита да постане мртводушни Универсалем.

Настављајући Настасијевића

Највећи србски песник после Његоша, Момчило Настасијевић, надао се да ће написати роман о Београду, под насловом „Пустињак у граду“. Ни он није успео, јер га је смрт однела у најбољим годинама. Маравић се потрудио да нам, по мери својих снага, подари дело које би могло да буде израз једне хришћанске, пустињачке, аскетске визије, сасвим на трагу Настасијевића. Уосталом, обојица су кренула од исте егзистенцијалне свести о положају човека у свету који се полако раствара у лудило онога што је Бодријар назвао „сенилним варварством“. Какав је тај положај?

Човек – разломак, крхотина XX века, нашао се у положају који je пo први пут био такав у свеукупној историји човечанства: пошавши путем самоослобађања, он je поверовао да je самоослобађање могуће захваљујући техници. Техника га je, међутим, учинила робом, начинивши од њега биће које дрхти пред делима својих руку. To се одразило и на свакодневни живот (у „Неколико рефлексија из уметности” Настасијевић запажа да je, окружен суморном стварношћу, данашњи човек весео више телесно но духовно, a дајући интервју о свом будућем, никад ненаписаном роману о Београду, он увиђа да je србска престоница све сличнија америчким градовима „чије би се локалности теже обележиле”); то се одражава и на стваралаштву (савременици су ка Лепом кренули пречицом формула и апстракција, пa завршили у „немелодичној мелодичности, тоналној атоналности, ритмичкој аритмичности”). У свом последњем огледу о „религиозном осмишљењу уметности” Настасијевић уочава да je сумња нагризла скоро сваку душу, претворивши je у робињу апстракције, логике лишене Логоса. Кренуло се у рушење са вером да je то пут ка ослобођењу за ново грађење; уместо натчовека, који je требало да се појави после „смрти Бога”, указао нам се човечуљак, лишен оријентира, ни Божје ни своје створење. Култура je изгубила везу са култом, уметност се отпадила од културе, a затим je наступила атомизација саме уметности. Благослов стваралачког рада претворио се у проклетство разорилачке производње. Машинска репродукција уметничких дела je оно чега се Настасијевић свим својим бићем гнушао. Веровао je да долази доба када ће човечанству мелодије бити наметане из неколико „емисионих врела”, чиме ће се угасити пoj душе као њена главна онтичка и етичка неопходност (Ko пева, зло не мисли). Распашће се и народи (Настасијевић je појам народа изједначавао с појмом хора). Зато je указао на судбину уметника као повлачење у кулу од слоноваче, то јест у сопствено унутрашње језгро које не може бити освојено од стране машинизоване цивилизације.

Једна захвалност

У доба тријумфа технологије која служи контраинцијацији, Маравић је књигом кренуо против струје. У овом рату, који, како рече песник Миодраг Павловић, брише сећање, Маравић нас је подсетио да је култура пре свега сећање, без кога народи постају дементни, као што је и традиција демократија покојника, који, како рече енглески писац Честертон, гласају својим надгробним каменовима. И даровао нам је, својим романом, велики простор за размишљање. И даровао нам је слику Србије која ће опет бити светосавска, ако се покајемо, као и Русије, која ће добити православног цара, ако се Руси покају. Јер, покајање је услов без кога се не може, и ко мисли да су могуће пречице ка обнови, грдно се вара.

Зато хвала Мирославу Маравићу на труду и жртви који су нам даривали овај роман.  Како кажу браћа Руси – ничег великог не бива без жртве. Зато, сасвим искрено: на многаја и благаја љета, часни и честити православни Србине, Мирославе Маравићу!

Роман можете наручити

Преко мејла: krstkrstkrstkrst@gmail.com

Преко телефона: 065/208-36-58

Categories: В. Д. читач

Tags: Владимир Димитријевић, Мирослав Маравић, Светозар Поштић