Дмитриј Марченко: Украјина на ивици катастрофе – шта заправо желе борци за аутокефалност

Учинити уступак прогонитељима, учинити уступак фанарским архијерејима, значи само једно – предати на черечење Украјинску Православну Цркву која је ионако прогањана

Извор: Православие.ру

Украјина већ одавно није ударна тема у руским вестима, него само једна од многих. Ако погледамо о чему се данас расправља у друштвеним мрежама одмах запажамо да има и других актуелних ствари: Трамп, Сирија, пензиона реформа, Скрипаљи, санкције, на крају крајева, ту је и спот Киркорова и Баскова.

У руским црквеним медијима се донедавно дешавало исто. Довољно је погледати наслове новијих вести и чланака. И кад су представници Цариградске патријаршије изненада дали низ крајње оштрих изјава, то у прво време није ништа променило, све док нису именовали двојицу егзарха и упутили их у Кијев.

Тек сад многи почињу да схватају да се десило нешто озбиљно. Али, као што следи из многих дискусија, људи често једноставно не схватају реалије у којима су се нашли верници Украјинске Православне Цркве.

Зато бих ја, парохијанин УПЦ и Кијевљанин, желео да опишем ситуацију изнутра, из самог епицентра.

На пример, сад се међу блогерима све чешће може чути: „Па дајте им напокон аутокефалност, то ће решити све проблеме!“

Разочараћу вас. Неће решити. Хајде да ове проблеме погледамо поштено и без улепшавања.

Хипотетичка аутокефалност Украјинске цркве понекад се истиче као најбоље средство против раскола. Они који то сматрају једноставно не схватају специфичност украјинског раскола. Под црквеним расколом се обично схвата ситуација кад се од јединствене Цркве одваја известан део клира и мирјана, по правилу, због догматских разлога. Међутим, украјински раскол се не може упоредити ни са расколом из 1054. године, ни са расколом припадника старог обреда из XVII века. Овде је све другачије.

Само ћу подсетити на ситуацију. Кад су крајем осамдесетих и почетком деведесетих година у западној Украјини почела масовна запоседања православних храмова од стране унијата, неки представници клира су мислили да их нико неће дирати ако остану православци, али се одвоје од Москве. У сваком случају, аутокефалисти су своје поступке образлагали управо овако.

Нећу сад препричавати историју аутокефалних „цркава“, пошто се услед набрајања свих ових „Украјинских Православних Аутокефалних Цркава“, „Украјинских Православних Цркава Саборноправних“ и других „Кијевских патријаршија“, њихових уједињења и подела, може изгубити суштина.

Дмитриј Марченко (Фото: Олга Домбровска)

А суштина је следећа: двојица-тројица бивших архијереја РПЦ оснивају своју апсолутно нову хијерархију и рукополажу своје апсолутно нове свештенослужитеље. Данас ове структуре представљају деноминације чија прошлост ни на који начин није повезана ни са РПЦ уопште, ни са канонском УПЦ појединачно. Једини представник ове „прошлости“ је Филарет Денисенко.

Другим речима, то чак није ни раскол, већ својеврсна филетичка секта. Главно својство овог раскола представља одсуство догматских спорова. Богословље овде не игра никакву улогу. Украјинске расколнике свих сорти обједињује само једно – филетизам и мржња према Москви.

Међу верницима УПЦ има људи различитих политичких ставова, али их обједињује главно – вера у Христа. Код расколника је вера секундарна у ситуацији кад постоји главни фетиш, односно национализам.

Ови људи систематски запоседају наше храмове, туку наше свештенике и вернике, хушкају против нас радикалне националисте, клевећу нас и оптужују за државну издају. Зато смо у недоумици кад неки околоцрквени публициста изненада почиње да се брине, не за судбину прогањане браће, већ за судбину њихових прогонитеља и предлаже да се УПЦ да аутокефалност како би се за национално забринуте личности танане душевне структуре које толико пате због саме могућности помињања Патријарха целе Русије, створили погодни услови за повратак у Цркву.

Али проблем је у томе што они у суштини никад нису ни били у Цркви, односно не ради се о повратку.

Наше свештеноначалије стално истиче: превладавање раскола је могуће тек кад се расколници покају. И то се дешава. Појединци с времена на време долазе у Цркву кајући се и она их прима. Прима управо живе људе који су постали свесни све несреће и греха раскола. И овде треба да будемо реални. Нећемо моћи све да доведемо у Цркву, пре свега због атмосфере испуњене мржњом. Тим пре нећемо моћи да зажмуримо и да се правимо да ове мржње нема.

У суштини, предлаже нам се да у евхаристијско општење без икаквих услова примимо сопствене непокајане прогонитеље (и још је пожељно да њихов „клир“ примимо у „постојећем чину“). Оне за кога раскол није проблем, већ насушна потреба. Они нису свесни своје несреће. И проблем ових људи није у томе што наводно превише воле Украјину, већ у томе што мрзе Москву више него што воле Украјину и Бога.

Сад о аутокефалном статусу.

Сама по себи аутокефалност, коју даје РПЦ, не значи њено аутоматско признање од стране истог овог Цариграда и успостављање мира. Да ли поново треба да подсетимо на судбину Православне цркве Чешких земаља и Словачке, која је аутокефалност од Московске патријаршије добила још далеке 1951. године? Фанар ову аутокефалност није признавао скоро пола века и тек 1998. године је издао сопствени томос, и после тога су цариградски представници на канонској територији Чешке цркве почели да се понашају као у својој кући. Очигледно је да хипотетичку украјинску аутокефалну цркву очекује иста судбина. А да не говоримо о било којој другој структури коју би створио сам Цариград, без обзира да ли је реч о аутономији или егзархату.

Овог лета је свештеноначалије УПЦ које представљају епископи – учесници на архијерејском саветовању, изјавило да је постојећи статус УПЦ сасвим довољан за обављање мисије међу народом Украјине.

Још бих истакао да је овај статус једини могућ у тренутној ситуацији кад се у нашој земљи одвија братоубилачки рат и кад се верници налазе с различитих страна фронта.

Украјинска Православна Црква је потпуно самостална у својој управи, самосталнија је од појединих аутокефалних цркава. Међутим, притом њен епископат може да учествује у Архијерејском Сабору целе РПЦ, а Митрополит кијевски је стални члан Светог Синода Руске Цркве. Овакав статус, који је сам по себи јединствен, омогућава максимално остваривање миротворне мисије Цркве. Његово одузимање би значило продубљивање проблема.

Али главно питање гласи: а да ли ће црквени народ моћи да прихвати аутокефалност која очигледно значи уједињење са сопственим прогонитељима који сад од Цариграда могу добити канонски статус? Од истог оног Цариграда који је раније више пута изражавао подршку канонској Украјинској цркви, а сад се изненада одрекао својих речи зарад сопствених амбиција.

Најчешће се о „давању“ аутокефалности Украјинској Цркви може чути од представника московске околоцрквене „либералне“ неозбиљне групације чија се представа о украјинским проблемима гради на фантазијама исте такве неозбиљне групације, само кијевске. Свако се по правилу дружи са себи сличнима. А ми имамо прилике да општимо с људима из различитих слојева из целе Украјине. И са архијерејима, и са свештеницима, с монасима и мирјанима. Сви имају различите погледе, очекивања, бојазни и наде. Још једном ћу поновити, све је много сложеније него што виде бивши популарни мисионари који су се преквалификовали у скандалозне блогере и бивши чиновници Патријаршије који су постали опозиционари.

Цео свет је видео колико верника Украјинске Православне Цркве је учествовало у литијама у свим градовима Украјине у дане Крштења Русије. То су они верници које неко сад хоће да утера у гето. То су милиони живих људи. Оних људи који из генерације у генерацију живе на овој земљи, чији су дедови и прадедови доживели прогоне које данас и они сами доживљавају.

Учинити уступак прогонитељима, учинити уступак фанарским архијерејима, учинити уступак онима ко саме ове архијереја наговара на конфронтацију, значи само једно – предати на черечење Украјинску Православну Цркву која је ионако прогањана.

Чим се на територији Украјине појави паралелна формално канонска структура која нема везе с Руском Православном Црквом, Црква која већ постоји може једноставно бити проглашена незаконитом, о чему су представници власти већ више пута говорили. И ако су се до сада сва запоседања храмова сматрала стварју која је у најмању руку спорна с правне тачке гледишта, сад ће сва запоседања добити дозволу државе. И ми томе ни на који начин не можемо да се супротставимо, можемо једино да умремо бранећи своје светиње.

Са руског Марина Тодић

Фома.ru

(Православие.ру, 18. 9. 2018)

Advertisements


Категорије:Преносимо

Ознаке:, , , ,

Пошаљите коментар

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s