Љубомир Живков: Немио догађај са личном картом

Искоса видим да је у штампачу већ моја слика са новог пасоша, назирем ћелу и делић морнарске мајице, ето, узмите ту слику, кажем, на шта ће службеница: „Идите само да уплатите за личну карту…“

(Извор: Пешчаник)

Данас истиче ултиматум који ми је у ходнику полицијске станице (нека за сада остане анонимна) усмено уручило службено лице мушког пола: да личну карту заменим новом, на којој ћу бити гологлав, те да престанем са кршењем закона, јер на слици, направљеној додуше у истој тој полицијској станици, имам шубару: ако ли се оглушим, лице које ми је личну карту издало озбиљно ће да надрља!

У полицију сам отишао по одобрење да могу купити нови пар таблица за ауто, јер сам једну таблицу изгубио. Моја жена је претходног дана поднела молбу, описала је место на којем смо последњи пут видели наш комплет таблица, дођите сутра после девет, биће готово… – Може ли мој муж да дође по то, јер ја сутра радим, може, те се ја безбрижно винем до полицијске станице, дежурни ме упути на спрат, али на степеницама опази да немам панталоне одговарајуће дужине, подвикне ми да се вратим, са елеганцијом дресера на отвореној циркуској сцени показује ми испруженом руком где су врата које воде натраг ка улици: „Из-во-лите!“ Обрвама ми показује избледели плакат на зиду, а који ја нисам видео, ту је прецртано све што се не сме, нисам се удубио, али претпостављам да су прецртане бермуде, кућни љубимац, Молотовљев коктел и сл., углавном се повинујем наредби, и ето ме за пола сата опет, у црним, мојим службеним панталонама, особа која ми је командовала „остав“ сад ме љубазно пропушта, и ја друзхески климнем главом, сачували смо заједно углед државне установе, но хард феелингс…

Авај, на спрату будем позван у отворену, пространу собу где раде њих можда седморо-осморо, један службеник показује да је он рад позабавити се мојим случајем, приђем његовом столу, добар дан, добар дан, којим добром, дошао по потврду да могу купити нови пар таблица, мојој жени је речено да могу ја доћи, јер је она сад на послу, али ту будем прекинут: „Како то мислите ‘речено’! Ја то сигурно нисам рекао!“ Схватим да безличне реченице нису омиљене у полицији, али службеник надмоћно већ прелази на питање које се у ситуацијама попут моје показало као сервис-винер: „Откуд ја знам да сте ви у браку са власницом кола?!“ – „Најпре, ја вам то кажем. Друго, ево саобраћајне дозволе на њено име…“ Не понесох слике ни са венчања, ни са меденог месеца, мислим се у себи, док слушам какве би све невоље и страхоте могле произићи из поманкања доказ. материјала. Знам ли да би у случају каквих махинација могао да изгуби посао, нисам знао, и не бих волео да тако нешто носим на души, кажем да ћу се, ако не испуњавам услове вратити кући празних руку, као што сам већ био враћен због тога што сам био неприкладно одевен, моје признање дође као кец на једанаест: „Ето! Као што сте били враћени са улаза, тако исто и ја морам да вас вратим!“

Већ помирен са неуспехом (навикао сам на поразе и изван полицијске станице), дометнем ипак, колико да узмогнем себи рећи „предај се, срце, учинили смо шта смо могли“, како власница и ја имамо исту адресу, ево моје личне карте… Службеник, који је са мном већ био завршио, наново живне, јер угледа шубару на слици: „Како сте смели да се сликате овако?!“ – „Па нисам се сам сликао, сликале су ме ваше колегинице…“ – „Нису оне моје колегинице! Ја сам службеник полиције!“ Добро, није идеалан тренутак да се упуштам у расправу о номенклатури полицијске службе, кад, к сиурпризу моему, након неколико прекорних реченица што тако дуго кршим закон, човек рече да ће ми ипак урадити то, а ја нека седнем…

Видим столицу наспрам стола коме се упутио, али не бих да седнем наспрам њега и да га такорећи надзирем, него угледам столицу подаље одатле, једну једину, и уза сам зид, нисам стигао да спустим своје црне панталоне на седиште кад остали полицајци, дотле сви ћутљиви, премда заинтересовани за немио догађај, у један глас узвикнуше: „Не тууу!!! Имате у ходнику столице…“

Одем у ходник, ја сам исти онај мужик из руске књижевности који се обрео у надлештву царевине, службено лице не знам да ли пише потврду или се благоизвештава о мојој незнатности, углавном се са написаном бумашком појављује још гневнији него што је био, верујем да је савесно проверио ко то годинама крши закон, излази одонуд видно узрујан, јесам ли ја православац, или шта… „Крштен сам у православној цркви“, кажем ја робко, „отац ми је био хоровођа…“ Ниједна религија, рече и наброја богме неколико вероисповести, не дозвољава сликање са шубаром, досад сам, закључи, кршио закон, али то мора да престане, у ходнику ми даде недељу дана да се на слици укажем гологлав, то ће лично он проверити…

&

Преступник је платио шта треба за нове таблице (РСД 4.500) и ушао у одају где се купују таблице јер не зна треба ли најпре да донесе преосталу таблицу (иако је она заправо његово власништво, купљена исто ове године!) и да је такорећи раздужи пре него што власница буде дошла да преузме нови пар таблица, кад тамо, дошао мој саговорник из друге зграде у ту просторију, службенице и двојица клијената слушају какав је случај данас разоткривен, озлојеђени је истовремено и задовољан што му преступник тог ранга лакомислено сам беше дошао на ноге, даје одушка својој теолошкој и хералдичарској начитаности, сви га слушају, укључујући и грађане који су испред шалтера, шта су њихове саобраћајне дозволе и таблице наспрам оволиког скандала, стоје скамењени, као и службенице иза чијих леђа шета узнемирени службеник коме ја заправо не знам ни име ни чин: можда је на прсима имао таблицу са генералијама и чином, никад то не гледам, на документу који сам добио потписан је начелник-саветник, али чисто сумњам да се лично руководилац полицијске станице латио да ми пише потврду о таблицама. Очито је ипак да има ауторитет и овде где се издају дозволе и таблице, спазио ме је преко шалтера и већ помало уморан од мене представио ме публици: „Ево… то је…“ И муштерије и службенице погледаше ме као да је у пошти, док се мирно чека ред за пензију, изнебуха прозван Снеки или Легија, службеница којој сам пунонадежно пришао да се распитам о предаји преостале таблице неће да подигне поглед, да не бих ја упао у реч руководиоцу… Напокон ме упита имам ли пасош, имам, и то нов, па како су вам дали пасош, уз такву личну карту?! – Дали су ми јер то јесте моја лична карта, а која као и ја сам има своју историју: кад сам дошао да ми полиција пробуши и обезважи стару, на којој је писало „трајна“, а коју је држава, погазивши своју реч, напрасно учинила неважећом, пожелео сам да се, сходно новом закону, сликам са својим верским, националним или другим обележјем; чиновница је рекла да не зна за тај закон, али да ће питати, некоме је телефонирала, након пет или десет минута добила је одобрење да ме слика са шубаром, замолила је да оставим број мобилног ако буде било каквих проблема, наравно, оставио сам телефон, нико ме није звао, није да сам баш читао законе о личној карти, али сам држао да се у тој области дошло до нивоа кад човек у личну карту, као Србија у Европу, улази са својим идентитетом; добио сам шта сам хтео, али не желим да својом негологлавошћу икоме донесем неприлику на послу и у каријери, ако хоћете да ми замените слику, ја се слажем…

Искоса видим да је у штампачу већ моја слика са новог пасоша, назирем ћелу и делић морнарске мајице, лажни Пикасо, ето, узмите ту слику, кажем, на шта ће службеница: „Идите само да уплатите за личну карту…“ – „Е, сад опет имамо проблем: нећу да дам ниједан динар за личну карту, јер ја имам личну карту, платио сам невољко за две таблице, јер сам једну изгубио, а ово нисам ни изгубио ни кривотворио…“

Жена у тај мах ћутке зари лице у дланове и остаде непомична добрих шест секунди, иза леђа јој можда и надређени, а чију сам ја инспекторску равнотежу нехотице нарушио, јер мој случај не иде ни у кола ни у санке, испред ње сам ја, који сам се сад први пут ускопистио, напокон склони дланове са лица и прозбори последњом снагом: „Идите…“

Да. Док сам још чекао у ходнику (оном првом) да добијем одобрење за нови пар таблица, чуо сам из заједничке просторије тада већ познат ми глас како пита остале: „Јел треба сутра неко да се слика са периком?!! Да се спрда?!“ Није се мени обраћао, па нисам ни рекао оно што ја мислим: „Зар ви мислите да се у историји полицајства није нико сликао са периком?!“

&

Док сам се уочи испоставиће се злосрећног позирања залагао за слику са верским, националним или другим обележјем, према новом закону, заиста сам веровао, и верујем, да не може полиција захтевати да се на личној карти укажемо у пуној и незаштићеној наготи нашег лица, лобање и власишта; питао сам треба ли неко ко има вештачке зубе да их пре сликања извади и да на легитимацији буде овековечен са збрчканим устима каква не виђају ни укућани ни комшије? Зар нико није чупао или дописивао обрве, колико је особа сликано са офарбаном косом, колико је коврџа насталих у фризерским салонима завршило на личним картама, а та коса би изгледала друкчије кад би СУП забранио ондулације и фарбање?… Ако закон о праву на фотографију са националним, верским или другим обележјем не постоји, не би ли га требало измислити? Зашто немио догађај чији сам нехотични виновник не би постао как’ се вели предметом јавне расправе: ако стручна и нестручна јавност стану на инспекторову страну, ја ћу да погнем главу и да купим нову личну карту, на којој ћу бити гологлав и озбиљан као што сам на претходном пасошу, где изгледам као снимак утопљеника са обдукције, а не као грађанин који се оштри да шпарта по међународној заједници.

Да, љубазне службенице којима надам се нећу донети ни најмању неприлику (иако ми је ултиматум како рекох истекао) питале су ме критичног зимског дана јесам ли Рус, рекао сам да не морам одговорити на то питање, али, ево признајем да нисам, није ни шубара руска, премда по кроју може да буде руска „усханка“, рад је ћурчије из Сакула, од оваца надам се наше пасмине, ни крзнару не знам име, да барем њему направим какву-такву рекламу.

Наслов и опрема: Стање ствари

(Пешчаник, 25. 8. 2018)

Advertisements


Категорије:Преносимо

Ознаке:,

Пошаљите коментар

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s