Протојереј-ставрофор Борис Б. Брајовић: Супруг и супруга из села Мати

Најљепша људска прича личности које су знале, за разлику од Аристотела, да је најважније у животу не вољети да знате, већ знати да волите. Истинска философија

Извор: Митрополија црногорско-приморска

„Где није неопходна реч, ћутати; где је неопходно ћутање, на изглед и по свему, тек ту треба проговорити“.
Момчило Настасијевић

Настасијевића сам, не знам зашто, увијек извлачио из себе, не његове ријечи, него њега цијелог, кад год сам се нашао пред смрћу ближњих, а њих је било толико да сам последњих година као хајдучки побратим са њим најчешће и друговао. И сад ми је он као у духовној маини, пред очима, док слушам и читам последња два дана о пожару у околини Атине.

Сва та мјеста, у којима се смежурала земља од људских патњи и трагичних последица пожара, добро познајем и у свима сам био током мог скоро деценијског боравка у Атини. Тамо сам и сада, док ово пишем, јер је, а то нас смрти уче, некад важније присуствовати него бити.

Села Мати и нема више.

Протојереј-ставрофор проф. др Борис Б. Брајовић (Извор: Митрополија)

Тајна свједочења је најузвишеније и најсветије достојанство на којем смо призвани. Димитрије Кукла, седамдесетдвогодишњи зубар, поријеклом из Трикале, нашао се 23. овога мјесеца са својом супругом и двоје унучади у својој кући у селу Мати, приморском мјесташцету које је сво као стрчало низ падине Новог Макрија, заробљен пламеним валовима као и његове комшије. И док су унучад уз помоћ свога дједа пронашла спас у оближњем мору, Димитрије се вратио у кућу да би поред своје супруге, која се тешко кретала и није могла изаћи, сачекао незваног госта и заједно са њом, загрљен, окончао овај овоземаљски живот.

Супруг и супруга из села Мати.

Најљепша људска прича личности које су знале, за разлику од Аристотела, да је најважније у животу не вољети да знате већ знати да волите. Истинска философија.

Када су упитали у једном новинском разговору, П. В. Флоренског, предсједника експертне групе за опис чудесних појава, оформљене од Руске православне цркве, а иначе потомка чувеног математичара, философа и богослова Павела Флоренског, а који се у свом раду срео са хиљадама чудесних и необјашњивих ствари за људски ум у последњих педесет година у Русији, шта је за њега највеће чудо са којим се сусрео, он је не заставши, као у даху, одговорио, највеће чудо је кад ја и моја супруга ујутро пијемо кафу и ћутимо и све разумијемо.

Супруг и супруга из Москве.

И трећу причу које сам се сјетио, а коју сам био заборавио и негдје склонио, коју ми је испричао отац Јустин Тасић, дугогодишњи игуман манастира Дечани, а са којим сам више мјесеци живио у манастиру Ђурђеви Ступови код Берана, када се доласком тада новог владике измонашио из своје Метохију и умонашио у Црној Гори, послије безмало пола вијека косовско метохијског свештеничког живота. Код оца Јустина, у Врту и под Тријемом, и у Дечанима, Ђурђевим Ступовима и на крају у манастиру Савини долазили су као прави поклоници Ријечи и Срби и Албанци и Црногорци да нађу своју архимедовску тачку ослонца. Милисав Тасић, кога су хтјели као младића тек стасалог за живот и наочитог, да негдје у Сарајеву, неку деценију послије другог свјетског рата, ожене, напустио је своју предодређену невјесту и отишао у богословију у Призрену да би касније по завршетку замонашио се и узео име Јустин по аскетском Филозофу. Остала је у народу она његова чувена изрека, достојна атинских мудраца и њима подобна, да у животу ништа нема тачку, него запету. Е тај Јустин, ми је из мноштва прича које ми је приповједао шетајући Вртом, из свог богатог монашког и прије свега исповједничког живота, издвојио једну причу за коју ни он сам није знао како да је објасни, па је тражио од мене савјет. Ја сам ћутао и нијесам знао да је објасним, а сад чини ми се знам, а мислим да је и он знао тада него је мене упућивао у оно што ћу тек много касније разумјети.

У манастир је често свраћала старица негдје из неког села са лијеве обале Дечанске Бистрице, чије сам име заборавио, и која се одвајала по господском држању и скромности. Старамајка, скромна и богобојажљива. У послијелитургијској гостопримници, гдје је са братством игуман Јустин угошћавао причаснике, као и увијек повео се разговор о многочему, и као обично игуман је волио и могао сатима да слуша али је у ријетким приликама и пропитивао о ономе што је њега копкало и о чему је размишљао. Па је тако упитао шта је најљепше у животу. Не знам одговоре других који су тога недељнога и празничнога пријеподнева сједили у великој и пространој монашкој обједоваоници, али се сјећам шта је на то одговорила старица из ове приче. Кад је на њу дошао ред, ако је и реда било у таквим разговорима, она је рекла: оче игумане, ја сам седамдесет година била у лијепом браку са мојим супругом, који је преминуо има неколике године, изродили смо седморо дјеце, петоро је умрло и тешко смо живјели, земљу обрађивали и стоку чували, али за све те године ја сам свако јутро кад се пробудим, помирисала груди мога супруга и нијесам се могла надисати те љепоте, и сада када га нема мирис његових груди ме буди свако јутро. Ако има љепоте за мене је то.

Супруг и супруга из Дечана.

Аутор је редовни професор на Философском факултету у Никшићу

Наслов и опрема: Стање ствари

(Митрополија црногорско-приморска, 26. 8. 2018)

Advertisements


Категорије:Преносимо

Ознаке:

Пошаљите коментар

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s