Алексеј Топоров: Албанизација Србије прекорачила границе Косова

Уморивши се од притисака Запада, руководство Србије спремно је за непријатне компромисе поводом отцепљене покрајине, док су се албански сепаратисти намерачили већ и на нове српске територије

Извор: Евроазија дејли

(Евроазија дејли, 16. 8. 2018)

Ових дана у Србији је био обележен један од тужних датума, којима обилује сложена српска историја – петнаестогодишњица убиства српске деце која су се купала у реци Бистрици у близини Гораждевца на Косову. Тада су од метака нападача, који је и остао непознат, погинула два тинејџера од 12 и 15 година, при томе је један преминуо у болници у Пећи (она је сада претежно насељена Албанцима, а средином прошлог века била је резиденција српског патријарха). Преминуо је зато што локални лекари нису журили да му укажу помоћ, а пацијенти су се отворено ругали пострадалима. Шта више, да није било интервенције војника западног окупационог контигента, њих би – заједно са одраслима који су се осмелили да довезу децу у градску болницу – једноставно растргнули локални становници, који су до тог момента већ стигли да поразбијају стакла српских возила и да каменују оне који су у њима седели. Још четворо малишана задобило је повреде разног степена тежине, један од њих је неколико дана касније пао у кому. Кривац, као што је већ поменуто, није пронађен, као ни кривци других сличних злочина које су косовски Албанци извршили против српских цивила.

Судбинска рокада

Сада, после петнаест година, у току меморијалних манифестација уз учешће такозваних „тешкаша“ српске политике – као што је потпредседник владе и министар спољних послова Ивица Дачић и министар одбране Александар Вулин – много се говорило о томе да, како се слично не би поновило, треба имати у виду да је Србима на Косову потребна заштита, сопствени суд и полиција. Али, паралелно са тим, исти тај Дачић је изјавио да у целини идеја о „демаркацији граница“ између албанских и српских општина на Косову може да се разматра, мада је до решења још далеко, на самом Косову нема јединства по том питању, треба видети колико је то прихватљиво. А ако је прихватљиво, онда сести и разматрати… И даље много дипломатски увијених речи. Тачније, српски министар разуме да је тема означена и да је, у ултимативним условима Прокрустове постеље којом је Запад са свих страна опколио његову земљу, то једина могућност да се сачува српска контрола бар над нечим на Косову, али…

Тих „али“ је превише. Као прво, ван територије северних српских енклава на Косову, тачније иза реке Ибар и истог тог моста мржње преко којег су не једном започињали погроми Срба, ипак и даље егзистирају српске општине. Можда и невелике, можда сваке године са све мање становника, али остају, живећи у условима правог апартхејда међу агресивно расположеном албанском већином. И, наравно, постављајући питање о „демаркацији“, српски новинари нису могли да заобиђу ово питање: хоћемо ли после поделе територија ми да оставимо своје на милост и немилост?

„Нико не планира да дели Србе на јужне и северне, нити да наступа са позиција све што се дешава на Југу не занима нас уопште“, оградио се Дачић. „Ми једноставно желимо да схватимо да ли је овај прилаз прихватљив у начелу. Ако јесте, онда да седнемо и да размислимо како можемо да га реализујемо.“ Тачније и да, и не, и схвати како хоћеш, и одмах на памет пада незаборавни Михаил Сергејевич[1]. С друге стране, шта се друго може очекивати од Дачића, који је с једне стране прави, без ограде, патриота, али са друге – представник конкретног режима који се сада налази на власти у Београду. Режима чији је задатак у суштини неизводив, али којем за сада још увек полазе за руком чуда еквилибристике – и да се допадне Западу, и својим бирачима да угоди, и да остане историјски савезник Москве.

Последња линија одбране Вучића

Као типични представник ове, као клупко змија, противречне тријаде иступа сам српски председник Александар Вучић. Који се између осталог такође изјаснио по теми: „Ја се залажем, и представљам то као своју политику, добила она подршку народа или не, за разграничење са Албанцима“, изјавио је српски председник. „Ако будемо имали територију која припада не зна се коме, она ће увек бити извор потенцијалних конфликата и проблема.“

Ништа мање занимљиво није одјекнуо ни Вучићев интервју коментатору хрватског недељника Globus Дарку Худелисту: „Сви Срби знају да је Косово изгубљено, али ја ћу учинити све што је у мојој моћи да га вратим, како на крају крајева то не би било потпуни пораз или потпуни губитак“, казао је српски лидер.

А већ после разговора загребачки новинар изводи закључак: „Север Косова је његова последња линија одбране,… ми де-факто признајемо Косово (без акта очигледног међународног признања), али са своје стране преговараћемо о северу покрајине. Не желимо да дамо све, покушаћемо да сачувамо нешто за себе.“

Такође, Худелисту се његов саговорник пожалио на то што суграђани стално врше притисак на њега, негодују, прете, али ништа не желе да учине за то да се ситуација помери са мртве тачке, а он, напротив, покушава, али остаје несхваћен…

И заиста, тек што су Вучићева откровења била изнета у јавности, у српском политикуму зачули су се гласови о томе да председника треба ухапсити због издаје националних интереса. Видни представник патриотске опозиције Бошко Обрадовић је чак предложио да се суди свима који су се налазили на власти у Србији када су Албанци у једностраном поретку прогласили независност Косова – правде ради, треба истаћи да у то време актуелни председник није био ни на каквим дужностима у руководству државе.

Ипак, сви ти интервјуи, негодовања, изјаве и претње имају смисао само уз одговарајућу жељу супротне стране – косовских Албанаца. Али да ли је Приштина спремна да дели своје земље, добијене на брзину и великом муком – захваљујући интервенцији НАТО и САД, са онима од којих су их одузели?

До данашњег дана ни о чему сличном косовске сепаратистичке власти нису изјављивале. Мада су изјаве на тему територијалног питања давале, али у претходном кључу – са интонацијама познатим још од деведесетих.

Грабљивцу никад доста

„Ми ћемо разговарати о разграничењу, о корекцији граница, али подсећам, ни под каквим условима са било чије стране не може бити наметнута реализација српских претензија на поделу Косова“, изјавио је дојучерашњи бандит по надимку „Змија“, а сада поштовани партнер САД и Европе, косовски „председник“ Хашим Тачи. „Истовремено у оквиру корекције, убеђен сам, испунићемо и примићемо с наше стране званично упућен захтев лидера Прешевске долине о припајању Косову, ако буде постигнут договор… Захтев политичких лидера из Медвеђе, Прешева и Бујановца званично је упућен, и ја ћу га представити у Бриселу. Биће тешко, практично немогуће. И ако нешто постигнемо, то ће бити чудо. Ако не буде резултата – у крајњој линији покушали смо. Не сме се пропустити моменат.“

За оне који нису у току, Прешево, Бујановац и Медвеђа су територије које се граниче са Косовом са прилично великим процентом албанског становништва (које формирају Прешевску долину; Прешево – до 90% албанског становништва, Бујановац – до 65%, у Медвеђи за сада 26%). Одмах после косовских догађаја, локални рат између албанских терориста и снага мале Југославије (Србија и Црна Гора) започео је тамо, али овог пута није било интервенције НАТО-а, захваљујући чему је успостављен релативан ред. Истина, само релативан – од 2013. године прешевске власти су толико постале дрске да су поставиле споменик погинулим албанским терористима који је, истина, три месеца после откривања демонтирала српска полиција.

Као што видимо, осетивши мирис крви и меса, албански сепаратисти су иступили против прекрајања и промене насталог статуса кво. Али само на свој начин и по својим правилима: узети више, силом, лукавством, дрскошћу, а да при томе ништа не понуде заузврат.

Као одлична потврда те тезе могу да послуже речи српског министра унутрашњих послова Небојше Стефановића, који је буквално изјавио да косовски Албанци спроводе „тихо етничко чишћење“, али не на Косову и у Прешевској долини, већ у Централној Србији. Према његовим речима, исељеници са – отетог од Србије – Косова купују земљу, куће, станове, продавнице и предузећа у Нишу, Куршумлији, Прокупљу и Врању, формирајући тамо етничке заједнице и благо истискујући Србе. Тако као што се то радило на Косову пре више од пола века. И томе за сада српска држава не може да се супротстави, зато што су само за косовске сепаратисте Срби из Србије туђинци, а косовски Срби непожељни елемент који се једва, али ипак трпи. А за саму Србију, која не признаје отцепљење јужне покрајине, косовски Албанци су исто суграђани. Зато српске власти не могу да им забране да купују имовину, исто као и да се насељавају у енклавама, да воде бизнис. Могу само са ужасом да гледају у будућност.

И какве у том контексту могу бити илузије поводом успешне поделе историјске српске покрајине, отете од стране дошљака? Исти тај Дачић одговара на овакве сумње аргументом да идејни творци целе југословенске геополитичке катастрофе, Американци, више нису они стари. Раније, они су могли безобразно и дрско да игноришу све компромисне предлоге Београда, али сада су тобоже почели да их слушају. Да, шеф српске дипломатије такође види да су дојучерашњи косовски бандити, терористи и пробисвети остали исти максималисти као што су и били, али њихови покровитељи су се променили.

Ипак, премудри српски патриота Ивица Дачић упорно не жели да види да Американци све раде полазећи од сопствених строго прагматичних интереса. Раније им је било занимљиво да се обогате на распаду Југославије, зато су ставили карте на антисрпске сепаратистичке покрете. Сада је њихов интерес да угурају Балкан у целини у НАТО и ЕУ, и препрека на том путу остаје Србија са њеном нелогичном историјском љубављу према Русији. Зато Србију треба максимално ослабити и пожељно сломити. И наравно, временом реторика може да буде блажа и аргументованија, али суштина ће остати иста.

Могуће да се Београд узда у захлађење односа између Анкаре и Вашингтона, што се одразило и на америчко-босанске односе. Нису се случајно западни медији одједном изненада сетили исламизације од седам миља која се одвија у овој држави-региону делимично ослобођеном од Срба. Само Албанци су такође прагматичари и у својој државној и цивилизацијској изградњи они се не ослањају на историјске митове, према којима су Срби увек са Русијом, а Бошњаци са Турском. Анкара, ако иза ње не стоји сила упоредива са Вашингтоном, за Приштину није нико и ништа и ако буде потребно, правоверни косовски терористи под руководством Американаца ће ратовати, тачније изводити казнене операције и терористичке акте, против правоверних Турака. Ако, наравно, у томе буду видели корист. За сада корист косовских Албанаца се сасвим лепо остварује у оквиру реализације америчке користи.

Зато је Београду ипак боље да настави да упорно брани истину, него да седа за сто са варалицама у нади да ће се остварити магловите илузије – у противном српско руководство може да остане без ичега. Заједно са остацима поверења свог народа и самопоштовања.

Са руског посрбила: Татјана Стојановић


[1] Прим. СС: Горбачов, Михаил Сергејевич.


Прочитајте још – важно:

Помоћ за „Стање ствари“ – август 2018.

Advertisements


Категорије:Посрбљено

Ознаке:, , , , , ,

Пошаљите коментар

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s