Владимир Димитријевић: Два писма Синише Оцокољића Пазарца светом владики Николају

Живимо у тешка времена, када је сваки пример из прошлости драгоцен ако нас храбри и подстиче на борбу. А пример храброг Синише Пазарца свакако је такав

Владимир Димитријевић (Извор: Сајт Двери)

Ко је овај човек?

Један од великих јунака србске ослободилачке борбе у Другом светском рату био је и Симеон Д. Оцокољић – Синиша Пазарац. Он је рођен 22. маја 1908. у селу Лиса код Ивањице, завршио је 55. класу Војне академије 1927–1930, а током 1930-их и Вишу школу Војне академије. У мирнодопском периоду два пута је одликован. Од 1941. један од организатора устанка у источној Србији, да би од 1942. постао командант Млавског корпуса. Његова јединица истакла се у борбама против Немаца у септембру 1944. Са главнином снага ЈВуО, Оцокољић се у јесен 1944. повукао у Босну, да би у марту следеће године по наређењу генерала Михаиловића био послат у специјалну мисију у Словенији. Одатле отишао у емиграцију. Заробљен је под мистериозним околностима и убијен од Удбе у Београду 1954.

Млавски корпус

Што се Млавског корпуса тиче, основни подаци су следећи. Млавски корпус је био познат Горски штаб 69. Командант: генералштабни капетан (касније потпуковник) Синиша Оцокољић Пазарац (шифре „Илијев“, „Ил-Ил“, „Миленко“ и „Ев-„Ев“). Помоћник команданта: капетан Пуриша Вешовић. Начелник штаба: капетан Марко Вуковић. Срезови: Хомољски, Рамски, Пожаревачки, Млавски и Моравски. Бригаде: Млавска (ком. поручник Јагош Живковић; бригадни свештеници Миливоје Миларевић и Митар Вујисић); Хомољска; Хомољска јуришна (ком. поручник Блажа Радовановић); Моравска; Рамска (ком. мајор Петар Николић, па ваздухопловни наредник Павле Богдановић; бригадни свештеник: о. Боривоје Симоновић). Бројно стање: око 2.500 људи под оружјем. Млавски корпус је водио борбе против окупатора и његових домаћих колабораната, а истакао се и по томе што је у своје редове примао припаднике других народа, који су побегли из немачког ропства, од Италијана до Пољака. Према сведочењу Александра Ајзинберга („Писма Матвеју“, Просвета, 2006), кога је Оцокољић, скупа са мајком, чувао од нациста за време рата, овај храбри србски официр је помагао и у спасавању Јевреја.

Из преписке Александра Милошевића

Занимљива је надсве његова послератна судбина, о којој пише угледни историчар млађе генерације Немања Девић, приређивач књиге мемоара Александра М. Милошевића „Српска прича/Сећања из рата и револуције 1941–1945“ (Службени гласник, Београд, 2018).

Мајор Милошевић је, пред крај рата, био командант Западно–моравске групе корпуса, а затим је емигрирао и живео у Канади, остављајући за собом вредне мемоаре. Он и Пазарац су били добри пријатељи.

Синиша Оцокољић Пазарац (Извор: Фејсбук)

Пазарац је, наиме, сматрао да равногорску битку треба наставити, и зато није ишао даље од Италије. У граду Комо, где се настанио, створио је пункт ЈВуО и одатле у више наврата слао диверзантске групе у Југославију. У септембру 1949. је писао Милошевићу: „Ти оде у Канаду? Па добро, нека ти је Бог вазда у помоћи. (…) Ја лично остаћу до краја ’вамо, на међи, док не настане моменат да се поново пребацим преко међе. А тврдо верујем да ти дани нису тако далеки. (…) Извршићу своју дужност тако да припремим мину, заједно с осталим нашим борцима, која ће својом експлозијом разнети сву комунистичку гамад. А надам се да ћеш за тај моменат и ти долетети. (…) да се поново нађемо раме уз раме и даднемо оно што смо обећали родној груди – освету, и изборимо слободу!“ Надао се да ће сукоб Тита и Стаљина 1948. године довести до пада Броза, и дати могућност равногорским борцима да ослободе Србство. Међутим, Милошевић је сматрао да би на Србе, овог пута као савезници СССРа, ударили Бугари, Мађари и Арбанаси; стајао је на оном становишту: да би евентуални рат могао да буде „велика несрећа, јер ће опет на нашу грбачу Бугари, Мађари, Арнаути“.

Године 1950, Пазарац је туговао што су равногорски официри кренули путем личних интереса, заборављајући отаџбину јер је борба велика и напорна: „Она тражи заточнике. То је тешка ствар. Одрећи се свега и постати великосхимник. И као апостол: служити узвишеном идеалу примером. То, и ништа друго“, писао је. Немања Девић истиче: „Он се, припремајући диверзанте, непрестано селио: из Италије у Аустрију, одатле у Швајцарску, па опет изнова, уз закључак: „Овде ти је к’о на фронту: ђе омркнеш, не осванеш“. Није се остварио његов план да се герилска акција којом би он управљао помогне прилозима свих равногораца-емиграната у САД и Канади. Сам на опасном месту, стално окружен агентима Удбе, успео је да створи читаву мрежу илегалаца и руководи пунктовима у Београду и Загребу. У више наврата организовао је и слање летака и пропагандног материјала у Србију. Поколебале би га тек слике стања у српској емиграцији, па је једном Милошевићу писао: „Вала по сто пута зажалих што негде не погибох, да не гледам овај јад и чемер у иностранству“. Непредвидиви Пазарац му се за краљев рођендан 1952. јавио ни мање ни више до из Београда. И печат и поштанска марка, сачувани у архиви Александра Милошевића, потврђују то што му је написао на разгледници: „Драги мој Ацо, ево ти неколико речи из Београда. Немој да се чудиш. Све је могуће“. Затим су њих двојица организовали један од већих подухвата. Наиме, од 1951. Милошевић је добијао низ писама својих некадашњих сарадника и војника из Шумадије, али је крајем те године стигао и глас који га је највише обрадовао: из дубоке илегале, преко посредника, јављао му се његов командант бригаде, капетан Миле Милутиновић који је остао у околини Јагодине. Био је то њихов први контакт после готово шест година. Та преписка није могла да буде редовна, али је Милошевић почео да ради на његовом извлачењу из земље. Послао му је своју последњу уштеђевину и спојио га са Пазарцем, а овај је преко својих канала требало да га пребаци у иностранство. Међутим, дошавши у Београд, Милутиновић је, како се касније показало, издајом пао у руке Удби. По свему судећи, Оцокољићев човек за везу је био повезан и са Удбом и он је потказао Милутиновића. Потом је дошло до још једног обрта: на „обради“ у Главњачи „капетан Миле“ пристаје на сарадњу са службом, те да, пошто га они пребаце у иностранство, буде мамац за много крупнију личност – за Оцокољића. До реализације плана долази брзо и Милутиновић у пратњи агената бива пребачен у Аустрију, да би се на железничкој станици у Клагенфурту срео са Синишом Пазарцем. У првом погодном моменту Милутиновић измиче пратњи, обавештава Пазарца о клопци и цео случај пријављује у аустријску полицију. Пазарац је у задњем часу успео да избегне заседу и врати се у Италију, док се Милутиновић повезао и са америчком обавештајном службом. Агенти Удбе, откривени и у немогућности да даље делују у страној земљи, повлаче се, а Милутин Милутиновић од тог октобра 1952. остаје у емиграцији.

У крајњем исходу, био је то још један Пазарчев успех. Његова храброст и решеност да се бори дословно за слободу или смрт, чинили су да постиже што је ретко ко од емиграната могао. И његова мрежа сарадника се све више ширила. Управо тај осећај лежерности у раду утицао је да после пет година вођења акције из емиграције смањи опрезност. Окружио се неким новим, сумњивим људима, па је онда и сам почео да сумња у њихову верност, али тада је било доцкан. У октобру 1954. мајор Оцокољић је нестао. Чувши за то, Александар Милошевић му је 21. новембра упутио ново писмо: „Драги мој побро, не! Нећу да верујем у стварност вести које до мене стигоше данас. Нећу, иако је природа твојих послова увек пружала ту могућност. Али страхујем, да ипак вести нису горка стварност… и да ће ово моје писмо стићи у твоје руке. Данас ми један од заједничких пријатеља рече да је г. Јевђевић јавио своме поверенику овде да је Пазарац пао у руке титоваца. Опет понављам: нећу да верујем у ову могућност. Исувише је жртава дала Равна гора! (…) У уверењу да су ово само приче злонамерних, шаљем ти саборачке поздраве“. На њега никада није добио одговор. Гласине које су долазиле до њега говориле су да је пао у замршеној игри страних обавештајних служби у Аустрији; није било јасно да ли га је киднаповала Удба или су га ухапсили Британци и потом предали комунистима. Неколико година после нестанка прочуло се и да је убијен у Београду. Таква је, напослетку, судбина мајора Оцокољића доиста и била.“

Овај србски витез одликовао се правом вером, основом сваког јунаштва, због чега је настојао да о активностима у борби против Броза и његових слугу обавештава Светог владику Николаја, с чијим благословом је 1941. и отишао у крај око Млаве, да организује борбу против окупатора с вером у Бога за Краља и Отаџбину. У наставку доносимо два његова писма Николају Свесрбском, објављена у „Књижевним новинама“ у доба уредниковања Предрага Драгића Кијука.

Писма Синише Пазарца светом Николају Жичком

Прво писмо

Строго поверљиво,
25 фебруар 1953. Године
Italia

Ваше Преосвештенство,

Драги ми Оче,

Одавно нисам Вам писао. Опростите ми. С једне стране нисам желео да Вас узнемиравам и оптерећујем и ја питањима и бригама којих имате доста, а са друге стране тињала је бојазан у моме срцу да ли ће те ме правилно разумети или не ако Вам и будем писао. Па, будући да ме бриге о одржању присилише да се обратим Вама ради очувања онога што сам до данас постигао тајно у борби против комуниста, ето пишем Вам ово износећи ко на исповести, топлу жељу да ме прво разумете и схватите озбиљност подухвата о коме мало ко зна од наших људи у иностранству.

Свети владика Николај

Са једном групом наших бораца, у истину бораца и у истину људи успео сам вадећи залогаје хлеба из свога грла, да успоставим радиотелеграфску везу са групом нашег националног отпора у земљи. Са њима сам у редовној радио вези. Тиме је после толико времена успостављена бежична веза са нашима, која је чисто наша; без трунке удела или неке подршке туђина. Из земље ми јављају о стању тамо, о њиховим жељама и потребама и траже сугестије о томе шта ми мислимо да би требали да раде и тд. Од коликог је значаја овај акт Ви то сами можете да оцените, какав ће пак велики допринос да дадне нашој националној борби у будућности, слику такође можете да дочарате.

Са друге стране, опет са нашим најбриљантнијим заточницима националне борбе, на путу сам да остварим и једну нову нашу радио-станицу за наше борце у Отаџбини. Она ће бити довољно јаког да је чује и страни свет. Ако Господ дадне те у томе до краја успемо, то ће бити први пут после 1943. године да наш народ могадне да рече своју реч ИСТИНЕ, која у овоме помраченом човечанству није могла да добије место које заслужују уз ПРАВДУ да нашем искасапљеном, поробљеном и обесправљеном народу извојује после толико година тако жељену Слободу. Тврдо верујем да ће наш „Сувобор“ (тако сам желео да се зове јер је на Сувобору Равна Гора, наше национално Светилиште) као ветар паучину разбити плетиво лажи па припомоћи нашем народу да свргне лажне Шћепане црвене и избори своје националне идеале.

Док сам ово чинио и чиним само са голим грудима, тајно уз пожртвовања која надмашују људске моћи, развој послова поставља нове захтеве чисто новчаног проблема који премашују моје моћи. Ту спада техничко одржање материјала а нарочито оно што је најважније, физичко одржање бораца који су најпотребнији за ову цељ и без којих се не може. Ако овоме додате чињеницу да се све то мора да ради тајно, без да ма ко зна од странаца, а потом и од непријатеља, као и да такав рад изискује страховите напоре и материјалне жртве, онда верујем да можете да дочарате и слику у којој се и лично налазим.

Преко Оца Фирмилијана чинио сам напоре да ми бар он нађе под било каквим видом, чувајући тајност, могућност да месечно одржава Епархија 2–3 најпотребнија борца техничара. Било под видом стипендиста-студената – било као „болесне“ о којима би се старала Епархија или под којим другим видом. Али од тога, није било ништа. Вео заборава пао је на овај апел. Неким друштвима, организацијама или слично нисам се ни обраћао а нити то желим јер знам да би то унапред више шкодило но помогло а тајност би била компромитована. Осим тога, искрено Вам велим, тамошња подела људи на разне струје, секте, Партије при чему се заборавила ПАТРИЈА, дубоко ме је пекла, пече и тишти ко рана. Њима, нарочито „главарима“ нисам се ни желео да обраћам нити ћу то чинити. Изгледају ми као оно здраве гране од здравог стабла, али одсечене и већ давно увенуле. Махом су то партијаши, сујетљивци, свађалице, неподесни за конструктиван рад где не би били примаши. О овоме известио сам нашег одличног родољуба из Јужне Србије сенатора Каламатијевића који је у Атини и који ми је обећао да ће гледати да дође у Америку и да потражи средства за овај велики и важан посао наше националне борбе. Али, до тога времена треба издржати. Зато ово пишем Вама, верујући да ће те ме Ви схватити, разумети најбоље и учинити неки корак који ће олакшати да ово стечено тешком муком а толико судбоносно, очувамо и развијемо.

Детаље о овоме објасниће вам мој школски друг Pavle Jovanović St. Thereses Hospital, Waukegan, Ilinois. Молим Вас њега лично позовите и он ће Вам у детаљу објаснити ствари. Похвалите га том приликом јер он, од своје бедне плате одвоји по неки долар и пошаље ми. То ме подсећа на онај случај из наше борбе у отаџбини, кад мајка по својој ћерци, шаље сину који је у борби у нашим редовима, 5 „фишека“ које је мајка нашла неђе на путу. Пет фишека, да би син издржао у борби, јер су рањеници причали да нашима понестаје муниције док нас Шваба засипа топовском и митраљеском ватром. Сестра носи преобуку брату на положај, заструг сира и погачу, али оно што је најважније ПЕТ фишека! Доласком на положај, затиче команданта јединице који јој објашњава ђе јој је брат у коме батаљону, чети, воду. Јер, наш национални командант је родитељ, домаћин породице, зна он тачно којој кући ко припада и какав је ко. Сестра долази до положаја брата, који као пушкомитраљезац само пре пет минута пре доласка, храбро пада на пољу националне части и славе. Сад, оно што је најважније, то је лик сестре, нове Косовке. Она без обзира на непријатељску ватру, окреће погинуле и рањене на положају док не налази свога брата – мртвог. Нариче над њим млада. Не зато што је неће имати ко да удоми младу, нити што је брат пао на пољу части и Славе. Не. На то је она поносна. Али нариче највише зато што раније није стигла на положај да брату донесе помоћ у муницији, јер, тврдо је уверена да би јој брат још био жив!…

Ја се нисам по овоме питању обраћао ни Њ. Преосвештенству епископу Дионисију. Лично га не познајем. А ко зна, како би он схватио ово. Можда би то посматрао као обичну свакидању молбу коју му упућују наши људи и оставио је негде у ћошак „за боља времена“, што би ме јако болело, или би можда позвао неке на изглед добре али шупље и штетне људе који само на језику држе реч Отаџбина и Народ а никако у своме срцу, нити су спремни да дадну обола на жртвенику националне части и Славе, па би тако више шкодио но помогао. Обратио сам се Вама. Ово сам увек чинио кад сам у тешким ситуацијама био. И никада се нисам кајао. Зар се не сећате 1941. године у месецу априлу (крајем) кад Вас оно обучен у сељачком гуњу, нађох пред манастирским вратима у Жичи и упитах: Можете ли ме примити под скут ове светиње, мене и неколико јунака, док не ојачамо и не добијемо крила и окриље. А Ви ни тада рекосте: „Сине моја Жича ти је на нишану. Ето синоћ уђе Гестапо, претресе ми Манастир и ко копци уграбише једног калуђера, не знам ништа шта је с њим… Него, гледај да нађеш неко скровитије место… Иди у Горњак… А ја, молићу се Богу за Вас!“ Сећате ли се тога Преосвећени? Ви ми извршисте ратни распоред. Ја одох и Господ нас тамо благослови. Створисмо војску, спасосмо и очувасмо онај народ читаве источне Србије од зла и комуниста, окупатора и румунских грабљивица. То ми је дивна успомена коју никада нећу заборавити.

Надам се да сте ме из горњег разумели и да ће те наћи начина да олакшате терет који носим на плећима. У случају да сте у стању и лично да помогнете док се не реши питање помоћи од Епархије, ради хитности, све што сматрате да треба да пошљете за ову ствар молим Вас то учините и предајте преко Павла Јовановића чију Вам адресу дадох. Он зна којим ће путем то најхитније доставити. А прешност за ово питање је таква да Вам одваљујем са свога срца више но икад узвике СОС: помозите и похитајте да сачувамо и одржимо па и развијемо ово што је створено. Не сумњам у то да схватате, да ако би се са овим створеним обратио ма коме туђину, он би то оберучке дочекао, обилно помогао али, то би престало да буде наше национално. А ја то по цену главе учинити нећу. Интерес наше борбе захтева да будемо у том правцу потпуно своји а у односу на туђинце, пријатеље нашег народа само равни и савезници никако измећари. И зато, данас, кад други људи раде своје свакодневне послове, помажу себе и своје, ја са малим бројем наших заточника, можда без зрна кукуруза у утроби, вршим своје дужности националне и борбене по закону своје савести. И хвала Свевишењем, успевамо. Колико ће ово значити за будућност, то ће баш будућност рећи своју реч а непријатељ осетити по својој кожи. А да и он тражи по сваку цену моју главу ево вам шта вели један специјално послати орган комуниста у Клагенфурту, неки Зегуља: „нас не интересују ни они у Паризу, нити они Југословени и Срби у Лондону, Washingtonu… Нас само интересује где је Пазарац и како га можемо уловити… Златом ћемо платити оног ко његову главу донесе у Београд Титу…“ Ето, драги ми Оче. Ја сам ипак поносан на ово јер сам уверен да моји напори и напори наших јунака, стално и ако постепено, поткопавају темеље комунистичке работе и припремају Победу а нашем народу Слободу. Чини ми се да не бих могао умрети ако аманете мојих палих војника, официра на пољу части не би извршавао: наставите наше дело за Ослобођење, и осветите нас“ Ја своје дужности национал…… вршим, и само њих, ништа више. Своју ужу породицу своју децу, родитеље, миле и драге, до данас ничим не помогох. Знам да сам према њима велики грешник. Али, ја живим за велику породицу што се зове Народ. Тим путем сам пошао и на њему носим Голготски Крст. Али, тврдо верујем да ћемо Васкрснути. Јер ова смрт, привидна је и без ње нема Васкрсења. Ја у то непоколебљиво по вери наших отаца верујем. Имао сам и имам и данас могућност да постанем и официр најјаче силе на свету, да имам плату, слуге и слушкиње, да збринем своју децу и породицу и тд. … Али, ја сам тврду реч дао нашем Народу да ћу се до последње капи крви борити за његову Слободу и бити веран Краљу и Отаџбини. Уз то, ова борба је борба против некрста, борба против безбожника те смо у исто време и Христови војници. А ја сам на све то поносан и само то могу остати. Никако измећар ничији…

Уз ово глобално излагање, ја верујем да сте разумели сав подрхтај мога срца и душе, да тамо, у тој далекој земљи преко Вас нађемо разумевање за Самопомоћ за оне, који, у истину Вам велим: буктињом зборе кроз тмину. Јер, како ће нас помоћи слободан свет ако се сами прво не помогнемо.

Овом приликом ја хоћу да напоменем да, поред силних тамошњих српских организација створених својевремено са племенитим циљевима, ни једна није дала обола за нашу националну борбу која се на један чудноват начин води. А од сталне вике: „за народ“, за „српство“ за „Слободу“, уши заглушују. А још Свети Сава рече: да „нико ко је лењ није постигао Победу, нити је ко спавајући и сањајући победио свога противника“.

Српска Народна одбрана је некада у Србији стварала и писала нашу славну националну историју, припремала победоносне ратове и борила се. А данас та тамо да ли то исто чини? Ја можда не знам шта се тамо ради, али знам врло добро шта се ради у поробљеној нам Отаџбини. Ево само малог примера. Прошле ноћи добих један кратак радиограм од наших људи из организације који вели: „Немамо новаца за наше курире до Босне да би пренели пошту Команданту. Можете ли Ви нешто отуда у том погледу да помогнете…“

Замислите драги нам Оче, у каквој се тешкој ситуацији налазимо. Да им одговорим да немамо средстава, и онај морал који имају бојим се да би пао на низак степен. А како да им кажем помоћи ћу Вас кад и сам немам за ове овде који ту техничку везу одржавају и припремају да је развију. Успео сам да набавим мало оружја и то ћу гледати да некако пребацим. И то је све. За друго, реч имате Ви тамо.

Заборавих да напоменем да је доста крива наша СНО што се нису баш никако са њене стране предузели кораци да се роди један нови Гаврило Принцип. Истина, Бог нам је дао и Принципе и Обилиће, али њима је потребна техничка опрема уз најнужније материјалне жртве: да купе и набаве пасоше, плате визе, пут и др. да би дошли до места и да би могли успешно да изврше задатке и тд. Јер, ономе црвеном тиранину, треба спремити сјекиру споља, пошто су нашима на острву руке свезане. И ту смо предузели неке кораке, али једино недостатак средстава може да буде разлог ометања подухвата. У осталом то се врло добро може да претпостави.

Чули сте о новом „закону“ којим се регулише однос Цркве према држави. По њему комунисти привидно само у Црквама дозвољавају молитву Богу. Црквена настава по школама је забрањена. Стварање свештеничког подмлатка је ограничено и тд. Данас је стварност да су читави срезови у земљи без свештеника. А велики број свештеника је већ у позним годинама старости. Не знам шта је патријарху да даје изјаве о овом „добром“ закону“ Буди Бог с нама!

Очекујући да кроз наше свеопште напоре ускоро час Ослобођења нашега Народа, ми овамо најближи борци наше Родне Груде, окрећемо поглед к Вама, а тврдо верујемо да ће благотворан утицај Ваше молитве Господу, пре но ико, олакшати тешкоће наше борбе за Слободу, за чију се Победу залажемо, тајно, ћутки, мушки и српски.

Лично, од свег срца ја Вам желим здравље, дуг живот и скори повратак у ослобођену Отаџбину, да би у нашим освештаним и обновљеним црквама и манастирима широм целе земље запојали из дубине наших душа: ТЕБЕ БОГА ХВАЛИМ!

Њ. Преосвештенству Епископу
Господину,
НИКОЛАЈУ ВЕЛИМИРОВИЋУ,
Ваш п. пуковник
Син. Д. Пазарац
St. Sava Monastery
Libertyville, Ill.

П. с. Моја адреса, без стављања мога имена је следећа:

Spett. Famiglia Quadrelli, casella postale 22.
Como-Italy

Синиша Д. Пазарац

Друго писмо

25 априла 1953 године
Como-Italy

Ваше Преосвештенство,

Драги ми Оче,

Добих данас Ваше писмо. Хвала Богу да сте нам здраво. А топлина са којом провејава ваша жеља за Слободом српског народа, топло ми подгрева груди, даје снаге и гони на све веће подухвате како би у име Бога наше жеље и молитве Богу биле и стварност. И то ће бити ако Бог да.

Али, морам Вам рећи, мало се Ваше писмо и дирну. Разумећете ме из овог што долази.

Синиша Оцокољић Пазарац (Извор: Погледи.рс)

Ја сам мислио да сте нам Ви у нашем Светосавском Манастиру у Libertvillu. Одкуда и зашто да сте у руском? Зар код толико наших Срба тамо који се тобож бију у груди о српству о Светосављу, и гуслају о патриотизму, па нису у стању да једног нашег Преосвештеника одрже и у старим данима послуже. Никада нисам могао да помислим да би могли да дозволе да Ви под старе дане радите „за плату“ и то у руској школи. А ђе су српске? У ово време, нису школе потребне само ђациma. Још више су потребне одраслим. Тек њима јер, ваистину, ону основну азбуку хришћанску: О љубави и братству, многи нису научили. Отуда и неслога, сујетљивост, искључивост. Отуда партијаштво. А о служењу, изгледа да нема ни говора, јер многи тамо желе да буду служени…!

Обратио сам се Вама не зато да Ви поможете мене. Јер, буде ли то, па ја, Оче мој, кадар сам бар будаком себи лично парче хлеба да обезбедим. Никад ја на себе нисам помислио. Бог ми је дао увек парче хлеба лично. Али, ја сам га делио са многима који су у истину служили: Отаџбину Срба да би била ослобођена. И није ми никада било жао. У томе, ето да ме разумете, више сам ја предпостављао да одвојим залогај хлеба за борца него да га пак пошаљем својој деци. Јер, и мени је Бог подарио породицу. Четворо сам деце оставио кад сам пре 12 година у рат пошао. Данас су троје у Божијој руци. Ја на њих никада нисам мислио, не зато што ми пород није мио, још како ми је мио, топал и драг. Али, за све време, залагао сам се, залажем се и спреман сам за жртву, ради веће породице што се зове Народ.

О „опасном експерименту ми говорите“. И ту ме нисте разумели. Нисмо ми неки авантуристи који желимо да експериментишемо крвљу. Борба нашег народа која се латентно води у земљи, чињеница је. Ја се никада нисам оглушио о позиве наших бораца из земље и о жеље народа да их помогнем и данас и сутра и ако треба лично и себе даднем у темеље Слободе. Данас, ја сам успео скоро да завршим један посао који представља – дело. Само Вама сам то рекао и још неколицини истинских родољуба и у истину Срба, који знају да чувају тајну. То дело, то је могућност да наша борба, наши борци из земље могу да речу целоме свету истину што се збива у тамници Јосипа Броза. Помислите само шта ће у свету да настане кад чују: да Српски народ живи, да се бори и да збори ИСТИНУ о којој слободан свет треба да поведе рачуна. Па онда, да је наш народ фактор са којим треба рачунати а никако комунистички измећари и тирани са којима на жалост данас тај слободан Запад петља и тикве сади. Зар Ви то зовете „опасним експериментом“? Не драги ми Оче. То ће бити сигнал успаваној савести човечанства, за узбуну против неправде што је тај слободан свет кумовао продаји наше националне Слободе на политичкој међународној црној берзи!

Видим да је ТАЈНА о нашој моћи потпуно очувана, кад тамо имате вести да смо помогнути од Американаца. То смо ради непријатеља пронели вести. Јер непријатељ мора да живи у страху да иза нас стоји та моћна помоћ из те земље. А она ће једног дана у име Бога бити и стварност. Само ми нешто морамо показати да смо кадри сами да учинимо. Ја имам доста пријатеља међу угледним америчким високим људима. Са њима разговарам као раван с равним. И они знају какве све напоре вршимо, са каквим пожртвовањем и. тд. Али је стварност сасвим на другој страни: Американци помажу Тита и комунисте. Нас сигурно не. Али, за све комунисте и све друге, потребно је да остане и даље тај глас: да иза леђа имамо помоћ те земље.

За време рата, комунисти су имали своју радиостаницу „Слободна Југославија“. Она је била у Тифлису. Она је у суштини изборила Победу Титу. Иначе, комунисти никад неби дошли на грбачу нашег народа. Зар се Ви не веселите вести да ће ускоро кроз етар ако Господ дадне, почети да бруји: Боже Правде…, и Ој Србијо!? Неће ли се свет запитати: Није ли то поробљени и обесправљени Народ коме лажни црвени Шћепан оспорава право? Зар преко наших брда и планина, шума и дубрава, села и градова неће захорити поклич за Победом: Правде над Неправдом, истине над лажју, Слободе над ропством? Зар наш „Сувобор“ неће бити она луча која ће обасјавати светлошћу, који ће подизати слабе, челичити храбре, кристализовати борце и кроз Божански благослов давати духовне снаге да се отворе вратнице Слободе народу нашем?

Тумачим Вам оне топле подрхтаје народне душе за Слободом и вели Вам: Сигуран сам да ће наш „Сувобор“, „негде припремити Васкрс Слободе нашој поробљеној Отаџбини.

Може Вам бити чудно што се ја по овоме питању не обратих ни СНО, ни СНС, ни другим „организацијама“ тамо? Ви то можда добро разумете. А обратих се ето Вама, душебрижнику, са речима: Оче, говорим Вам ово као на исповести! Знао сам ја да Ви тамо живите, но чак нисам никад помислио да имате „плату“. Ја сам Вам се обратио само као Духовнику без плате и рекао сам: помозите, не мене но оне који су самном! Тајно, мудро. Зар се не сећате како ми оно у Немачкој пред Ваш пут у Лондон а мој пут у Париз за разговор са Мачеком не рекосте седајући по оној киши у аутомобил: Сине мој, буди мудар ко змија а безазлен ко голуб. Ја ћу то памтит док сам жив, а те ће Ваше речи живети и после мене. Вама сам по том истом хтео да укажем на постојаност истине овде код нас, што се створило уверење да ће те Ви наћи начина и могућности да подржите „Сувобор“, звонећи не на звоно него ударајући на клепало пред душама оних правих људи, у истину људи и у истину Срба. Ето, тако ме разумите. Јер, да су сви у СНО и СНС и у Епархији у истину и људи и Срби, зар би Ви били у руском манастиру? Ах, куку нама?!

Ви знате драги ми Оче, да о мудрости не може судити незналица, о моралу неморалан, о врлини онај који врлине нема. У овој фази борбе за слободу сви нису способни да учествују. Потребан је један мали део бораца који зна и уме да приуготови све да би доцније обухватило све снаге. А немогућност да се измене лично мисли због велике растурености, морамо доносити објективан суд о свему и онемогућити комунистичким агентима који су увек на послу да у наше редове уносе немир и пометњу. Шпекуланти и комунисти дејствују увек паралелно при чему се узајамно помажу. Отуда имате и чудне парадоксе: да о политици говоре они који носе рецимо војнички мундир, о војсци они који рецимо носе мантију, о министарским дужностима недоучени и тд. Кад се говори о Цркви, мисли се увек каква је грађевина, од камена или цигала а не мисли се да цркву не чини само зграда, него је чине и попови и владике, чираци, ђаци, одрасли, жене богомољке и други. Српска Нар. Одбрана није прћија десеторице. Њени су задаци и дужности дубоки и племенити. Главна јој је брига. Борба за Ослобођење Српског Народа. Никако празно „гуслање“ на Гавановим гозбама што се чине. Јер, без ДЕЛА, она је само празно звоно које звони, и то напукло звоно. У прошлости, она је створила и Војводу Вука и Танкосића, и стотине бесмртних Војвода Јужне Србије. Она је припремила победоносне ратове Српској војсци. Пред поменом имена СНО дрхтао је и Бечки Ћесар! То је истина. А та тамо?

Ето, разумели сте ме. Рекао сам Вам ово с болом у срцу.

Немојте Оче мој слати мени НИШТА. Лично од Вас само тражим Молитву Свевишењем за нас који смо у истину завештали своје душе оној чудној земљи: ђе се с плачем пева… и ђе се с’ смрћу живи… Велим не шаљите ни за племенити напор који се чини, ако Вас не разумеју они који имају уши да чују и очи да виде, а не верују вама да је оно што Тајно тражите од њих и Потреба и Дужност. Јер, ми само дужности имамо. И вршићемо их до краја…

Ако и после ових речи нисте могли да ме разумете и схватите, ја Вас молим, заборавите на све оно што сам Вам писао и што сам Вас молио. А ми борићемо се и даље до Слободе или Смрти.

Из дубине моје душе желим Вам здравље, дуг живот и скори час да у Св. Жичи запојемо песму Победе: ТЕБЕ БОГА ХВАЛИМ.

Ваш п. пуковник Синиша Д. Пазарац“

***

Живимо у тешка времена, када је сваки пример из прошлости драгоцен ако нас храбри и подстиче на борбу. А пример храброг Синише Пазарца свакако је такав. Бог да му душу прости, а нама да помогне да издржимо. Србија је вечна док су јој деца верна.

Прочитајте још – важно:

Помоћ за „Стање ствари“ – август 2018.

Advertisements


Категорије:Аз и буки

Ознаке:, , ,

Пошаљите коментар

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s