Слободан Рељић: Може ли Америка преживети глобални капитализам

Како су се у после састанка Трампа и Путина у Хелсинкију расцветали симптоми самоубилачког аутизма америчке империје

Владимир Путин и Доналд Трамп, Хелсинки  (Фото: AP)

Да је неко биће с Марса 16. јула лета Господњег 2018. слетело на нашу планету не би могло да посумња да је Земљане коначно стигла Апокалипса. Торнадо који је тутњао западним медијима носио је сав брлог „краја историје“, а пали анђео по имену Доналд Трамп успео је да тог „судњег дана“ одложи долазак „царства Божјег“. Са злим Доналдом у престоној кули хелсиншког града седео је неки лик, лако насмешен и опуштен, за кога Марсовцу – судећи по помахниталости западних телала – не би остала на мрва сумње да се ради о Сатани лично, без обзира што није баш личио на оног са цртежа Гистава Дореа.

Трампова заслуга

Кад је прљава вода почела да се повлачи у корито у сву ту трулеж и смрад добри Доналд је убацивао неке речи превратнице. Да то што су они чули, јесте тако звучало али не значи „то“. Или тако некако. То, иначе, спада у његов уобичајени ритуал умиривања побеснелих „паса чувара“.

Ко год да је Доналд Трамп, неспорна је његова заслуга да јасно покаже, и свету и Американцима, право лице демократије „водеће земље западног света“. Из бекстејџа је извукао на видело „фејк њуз“ и „дубоку државу“.  Досад су се негде из дубина муља јавног мњења, згодним приликама, вадиле лажи и преваре које су одређивале токове историјских догађања, али би легенда о „слободним новинарима“ и „независним медијима“ то увек прекривала. Није то могла да прескочи ни Хана Арент. С доласком Доналда Трампа „фејк њуз“ је постао Истина за масе и стандард америчких извештавања.

У име (дубоке) државе

У „независним медијима“ председник кога је изабрао народ по унапред прописаним правилима – на то се једино није усмеравала медијска артиљерија – стреља се свакодневно као најстрашнији терориста. Без скрупула. Муниција потрошена на Бин Ладена и ИСИЛ не би била довољна ни за једно преподне решетања председника. У име кога? Народа?

Не.

У име „дубоке државе“!

Никад, нигде, ни један режим, какав год, није се јавно хвалио како има „дубоку државу“ која, у ствари, неконтролисано влада друштвом а после неких лажних избора. И како јавност, демократска јавност, нема ништа против да она таква каква јест може у име „хунте“ да слободно руши – легално изабраног владара. Америка је прва.

America first!  је додуше био и слоган Доналда Трмапа, који је он посудио од председничког кандидата из 1916. Вудра Вилсона, али ни у једном случају се није ишло до тачке у којој је данас америчка стварност. Овде је све постављено на главу. И без сећања, да иначе, стварност подразумева да се стоји на ногама.

Задах новца

Пошто је ово озбиљно време направили бисмо грешку ако би за ове неподобштине оптуживали само америчке медије.

Јесте, као што је још тридесетих година прошлог века уочио мудри Бела Хамваш, „новинарство прогутало религију, науку, уметност – у име политике. Политику је прогутао новац и она је умрла. Над Европом се шири задах новца који трули“, а од тог времена будућност човечанства зависи од Америке „која је шкартирала људску душу, јер се тамо ништа није могло израчунати“. Јер кад би стање било при здравом разуму како би некоме ко је данас конгресмен, доносилац закона , могло да падне на ум да се „испита Трампов преводилац“ који је преносио председнику Америке оно што је њему говорио председник Русије у „разговору у четири ока“.

Добро, можда ће човечанство заиста у некој земљи Утопији стићи до тога да своје представнике натера да не могу да воде преговоре у које народ није посвећен, али конгресмен није од оних који то жели. Јер тад не би био конгресмен. Што је само улога у демократији која је сведена на „уметност како треба наступити уместо народа и ошишати вуну с њега: свечано, у сопствено име, у корист неколико ваљаних апостола“. (Бела Хамваш)

Век касније излазе и у Америци књиге насловљене „Може ли Америка преживети глобални капитализам?“. Аутор Роберт Катнер се сетио једног другог мудрог Мађара из XX века који је још четрдесетих објаснио да је „победа фашизма била неминовна због либералне опструкције било каквих реформи укључујући планирање, регулацију или контролу“. Карл Полањи, писац капиталног дела „Велика трансформација“ (превдено и на српски, „Филип Вишњић“, 2003), може и данас да се чита као објашњење ове дубоке кризе западних друштава. Аутори као Катнер тој мисли – како кривица за пропадање капиталистичке империје долази изнутра од сумануте трке за профитом која поништава демократију и све њене институције чини комичним и обесмишљеним – само додају нове још поразније чињенице.

Техника ширења лажи

Бука и бес који се ваљају медијским баруштинама у којима се потхрањују фобије против Русије пре свега, а сада и против Кине и свих непослушника, знакови су болести и немоћи. И настојање да се прикрију очигледне лажи. На пример, у демократији глобалног капитализма се као чин „владавине народа“ успоставља нормалност да се амерички капитал оплођује у Кини, без обзира што је амерички народ тако остао без 2,4 милиона радних места. Или ће вам објективни медији громогласно јављати о „успешној стабилизацији Грчке“, иако је од 2010. кад почиње операција мера штедње по принципима Вашингтонског консезуса до 2016. грчки БДП пао за 35,6 процената. Што је пад дубљи, то је лет дужи.

Техника ширења најочигледнијих лажи у западним медијима увелико превазилази достигнућа медија на Истоку пред распад СССР и система државног социјализма. Кад лаж превлада истину, то поглавице настоје да амбис, пред који су довеле племе, представе као зелену долину поред реке. Најпогрешније би било све објашњавати економским разлозима. Криза савременог друштва је и дубља и шира. Она досеже до питања опстанка.

Нуклеарна претња

У Хелсинкију је требало да председници две најнаоружаније нуклеарне силе разговарају и о успостављању ефикасније контроле над тим монструмом. Уколико не буде покренут рад на продужетку Споразума о мерама за даље смањење и ограничење офанзивног оружја (СТАРТ3), он ће за годину и по дана једноставно истећи. Владимир Путин је, после Хелсиншког састанка, подсетио „да је тај споразум могао да престане да важи још пре неколико година, али да је тада учињен исправан корак, те је руска страна изашла у сусрет и склопила га са САД“.

Експерт који разуме размере ризика покушава ових дана да то учини што очигледнијим за мртво јавно мњење: ако би дошло до нукеларног сукоба две силе, активирања потенцијалних 7600 нуклеарних глава могло би да изнад разорене Земље створи облак од 150 милиона тона димне масе што би зауставило 70 одсто светлости Сунца а без чега нема живота на нашој планети. То би произвело драстичан пад температуре на Земљи, као пре 18.000 година кад су због тога изумрли диносауруси, а преживеле само животиње мање од 25 килограма. Страшна слика нестанка, наравно, неће имати никакав утицај на сузбијање епидемије русофобије што је изгледа најраширенија болест западних демократија.

Јер, у друштву кризе позног капитализма „техника зато и постоји да бисмо се лакше и брже међусобно истребили. Морал зато да бисмо чињеницу истребљења етнички оправдали. Уметност зато да све то улепшамо, а филозфија зато да поврх свега докажемо да је све то баш тако морало бити“. Мудри људи су то видели тридесетих, лаковерни са свим последицама то доживели четрдесетих , али – ништа није научено из историје, тако да цитат стар читав век изгледа као да је узет с неког блога.

Пролазна фаза човечанства

Дани Родрик, турски економиста који је стигао до Харварда, уочава да ваља признати „да је либерална демократија само пролазна фаза у развоју друштва“, али „док оплакујемо њену кризу треба знати да мањак либерализма није једино што нам прети. Треба трагати и за решењем проблема недовољне демократичности“. Али може ли то друштво у коме нема спремности да се разуме да су „демократија, национални суверенитет и глобалне економске интеграције некомпатибилни“.

У том расулу и сам избор Трампа за председника показује сву крхкост „знања“ либералних владара. Његов успон остварен је, показују истраживања, на „осећају угрожености белаца по питањима статуса и друштвене доминације“. И код белих Американаца, на крају крајева, осећај буде више од своте новца кога они и даље имају неупоредиво више од црних, црнпурасти или жутих. Њихова друштвена доминација је такође неупитна, али не више апсолутна. Али то је довољно да се друштвени инжењеринг чије су главне архитекте медији – уруши. „Америку никад неће уништити ништа споља“, говорио је Абрахам Линколн. „Уколико пропаднемо и изгубимо своје слободе то ће бити само зато што смо већ уништили сами себе.“

Шта је Доналд Трамп у тој енигми тешко је рећи. Али не изгледа немогуће да његова улога може бити да оствари „пророчанство“ како ће амерички империјалистички капитализам произвести рат таквог разарања да ће се „човечанство вратити простијем начину живота“. Време у коме су могуће овако безглаве хистерије као после састанка у Хелсинкију, множи црна пророчанства. Али свет са оваквом Америком је само пролазна фаза на путу човечанства. Историја се настављала и после опадања важнијих империја. Свет то већ разуме. А и Америка ће кад њене медијске „очи и уши“ скину црне наочаре и изваде слушалице из ушију.

Објављено у двоброју Печата бр.530 од 27. јула 2018

Наcлов и опрема: Стање ствари

Advertisements

Пошаљите коментар

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s