Анастасија Едел: Доле са царем Путином

Иако је Путин производ Совјетског Савеза, где је реч „цар“ била дерогаторни термин, он показује значајну склоност према старовремским аутократама

(Извор: Olga Maltseva/AFP/Getty Images)

Сан Франциско – Протести који су се заталасали широм Русије уочи четврте председничке инаугурације Владимира Путина пратили су добро познати сценарио. Полиција је објавила да су окупљања илегална, и медији су умањивали њихову величину. Алексеј Наваљни, главни организатор и де факто лидер руске опозиције, ухапшен је на драматични начин, тако што га је московска полиција одвукла са протеста. Петнаестог маја, осуђен је на тридесет дана затвора. Више од 1.600 демонстраната широм земље је тучено и затварано.

Али један елеменат недавних преотеста дошао је из далеко старије прошлости. Борбени поклич „Доле са царем!“ извучен је из опскурности на улице Москве готово сто година након што је последњи руски цар, Николај II, покошен бољшевичким мецима у јекатеринбуршком подруму.

Век пре тога, у покушају да охрабри дух свог пријатеља Петра Чадајева, филозофа који је проглашен лудим због своје критике цара Николаја I, песник Александар Пушкин је предвидео долазак бољих времена, када ће се „Русија тргнути из свог сна“. На „рушевина аутократије“, написао је, „биће утиснута наша имена“.

Готово двеста година и три револуције касније, са постамента постављеном у средишту трга који носи његово име, Пушкинова бронзана статуа загледана је ка гомили његових савремених земљака са папирним крунама који и даље настоје да уздигну Русију из „вековног дремежа“ – и на њихове противнике који витлају бичевима обучени у козачке униформе. Пушкиново име можда је исписано на многим споменицима, али његово пророчанство тек треба да буде испуњено.

Иако је Путин производ Совјетског Савеза, где је реч „цар“ била дерогаторни термин, он показује значајну склоност према старовремским аутократама. Уз ревносну подршку Руске православне цркве, он неуморно заступа концепт државне моћи као светиње, а отпор тој моћи као светогрђе. Он се попео на трон византијских царева на Светој гори атоској у Грчкој, и приказује своје стално председниковање као терет који мора да носи, у служби своје земље и свог народа.

Док су бољшевички лидери рушили споменике царевима, Путин је изградио масивне споменике Владимиру Великом у Москви и Александру III на Криму. Четири године пре славног избегавања стогодишњице Руске револуције 2017, он је подржао раскошну прославу четиристогодишњице династије Романов.

Покличем којим је позвао окупљене на протесту, Наваљни, Путинов непокољебљиви противник, који наставља да захтева истину од своје владе, чак и док га њени агенти одвлаче ка још једној у низу затворских ћелија – је прозвао Путинов империјални блеф. Демонстрације тако служе као истовремено и потврда и искушење Путиновим аутократским амбицијама.

Шансе иду у Путинову корист. Наваљни има Јутјуб канал; Путин контролише читав државни апарат, механизме за сузбијање разгранатије од оних које су руски цареви икада имали – такве које су деценије тоталитаризма учиниле практично непробојним. Осим појачане војске и моћних безбедносних служби, сада постоји и Национална гарда Руске Федерације, или Росгвардија, контигент од неких 340.000 људи који је створио Путин 2016. године и који је непосредно њему одговоран.

Путин такође руководи веома ефикасним пропагандним апаратом, који је смућкао постмодерну мешавину старих совјетских слогана, предреволуционарних верских ритуала и најсавременије маркетиншке технике инспирисане „конзумеристичким Западом“. „Ништа није истина и све је могуће[1]“, како казује ова приповест.

Тобоже, Путинов систем ради. Званична истраживања инсистирају на 86% Руса – и обично је то 86% – који га подржавају у свему од анексије Крима до његовог последњег председничког мандата. Али Путинова амбиција као постмодерног аутократе може бити његова Ахилова пета. После свега, аутократе често погреше верујући да су прокламације привржености и обожавања њиховог народа искрене. Шта људи уистину осећају и даље је немогуће сазнати.

Уз стагнацију руске економије, која је највећим делом последица међународних санкција и кремаљских контрасанкција, незадовољство ће наставити да расте. Било какав потрес – чак и наизглед мали – може да изазове кључање. У том тренутку, циљање противника и дисидената може да не буде довољно; уместо тога Путин ће можда морати да прибегне масовним репресијама у Стаљиновом стилу.

Колико је изводљива таква диктатура у доба интернета остаје остворено питање. Узмимо у разматрање неуспех покушаја Кремља да блокира телеграм, водећи руски сервис за инстант комуникацију: уместо да угуши незадовољство, то настојање је оснажило подршку недавним протестима.

Верност Руса је позната по томе што ју је тешко докучити. Исти људи који су стајали сатима на хладноћи како би на трен видели Николаја II укрцаног на царски брод, деценију касније су се побунили против њега. Људи могу бити ућуткани неко време, као што су то на разарајући начин били на крају другог Пушкиновог ремек-дела, трагедије „Борис Годунов“ када се лажни цар пење на престо. Али тишина не значи увек и пристајање.

Недавни протести могу да изгледају безначајним у поређењу са величином Путинових репресивних ресурса и спектакла његове инаугурације. Али тешко је игнорисати историју на коју демонстранти указују. Чезнујући за круном, Путин заборавља да је руска монархија, упркос свом свом сјају, увек представљала минско поље, зато што презир према закону чини аутократу рањивим на закон руље.

Док посеже за капом мономаха, накинђурено знамење руских царева, Путин ризикује да поплоча пут још једном кругу насиља. Без обзира да ли ће та побуна испунити или не Пушкиново пророчанство, она ће поцепати Русију на комаде – и највероватније сместити данашњег набеђеног цара на сметлиште историје.

Анастасија Едел је ауторка књиге  Putin’s Playground: Empire, Revolution, and the New Star

Изворник: Down with the Czar Putin, The Project Syndicate, 16. мај 2018.

Са енглеског посрбио: Милош Милојевић


[1] Ово је алузија на књигу Питера Померанцева Ништа није истина и све је могуће: нестварно срце нове Русије . Објављена је и на српском језику 2015. у преводу Татјане Милосављевић.

Advertisements

8 thoughts on “Анастасија Едел: Доле са царем Путином”

  1. Уместо речи Путин, треба ставити реч Елизабета и уместо речи руски, реч енглески. Добиће се текст са смислом.

    Свиђа ми се

  2. @Корчагин и @budjoni: Е, само вам фале још и Зоја Космодемјанска, и – наравно, Берија коме је Павлик Корчагин класно свесно откуцавао кога треба, и тако се калио баш као челиј. А у позадини – ко други него Отац Свиха Народа , или ти Баш-Челик, Јосиф Висарионович Стаљин. Славно друштванце! Отприлике на истом нивоу као и ова глупост Анастасије Едел о Пурину…

    Свиђа ми се

  3. јасно је ко стоји иза овог писанија кад видиш презиме аутора текста – Едел…“екипа“ која је убила последњег цара Русије..паметном доста…

    Свиђа ми се

Пошаљите коментар

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s