Александар Ћорац: Нема никог на КиМ ко после Оливеровог убиства не размишља о својој будућности

Убиство Оливера Ивановића је народ разумео као поруку да је живот ван КиМ више није алтернатива већ, можда, и једина могућност. А то се посебно односи на оне који имају храбрости да размишљају својом главом. По мојим сазнањима већ је неколико колега напустило КиМ

Александар Ћорац, професор Медицинског факултета у Косовској Митровици (Извор; Печат)

Од потписивања Бриселског споразума креће полако топљење слободе Севера и преузимање управе од стране органа Republike Kosova. Народ није остао слеп на то. А сад, да ли ће вам, ако их питате, то рећи или не, зависи од личне храбрости или боље рећи од количине страха који осећају. У сваком случају шта год ми причали и шта год медији представљали, то неће избрисати чињеницу да је потписивање Бриселског споразума за народ на КиМ представљало једну од преломних тачака у којој је идеја борбе за лични опстанак и опстанак институција Републике Србије на овим просторима полако почела да прелази у идеју о стварању алтернатива – каже у разговору за „Печат“ Александар Ћорац, професор Медицинског факултета у Косовској Митровици.

Уколико бисмо замрзли садашње стање које је успостављено после потписивања Бриселског споразума, шта ми заправо замрзавамо – у којој мери је уопште наша држава присутна у здравству, образовању, правосуђу…?

Прича о замрзнутом конфликту све гласније се заговара не само у Београду већ и на КиМ. Чак и поједини људи које сматрам и интелектуалцима и патриотама често износе такве предлоге. Просто не могу да верујем да то чине. То, у ствари, показује обим непознавања проблема КиМ у друштвеном бићу Србије. Уместо суда Републике Србије ми имамо судове Republike Kosova, уместо контроле граничне линије од стране царинске службе Унмика – царинике Republike Kosova, припадници цивилне заштите постали су део система Republike Kosova а општине су, сетимо се, спровеле изборе и конституисале власт Republike Kosova. Уколико би сада дошло до „замрзавања“ конфликта, то би значило да је над Севером успостављена потпуна контрола од стране Republike Kosova а да смо за узврат добили једну велику шарену лажу. По мом дубоком уверењу то би био потпуни пораз интереса Републике Србије и интереса српског народа.

Са којим се проблемима данас суочавају Срби који живе на КиМ а посебно на Северу?

Проблеми Срба на КиМ нису једнообразни како се то често у остатку Републике Србије доживљава. Постоји најпре разлика у животу људи северно и јужно од реке Ибар. Затим и код оних који су јужно постоји још већа разлика код оних који живе у већим компактним заједницама (Грачаница, Штрпце, долина Мораве) и оних који живе у такозваним „енклавама“. Мислим да су управо Срби у тим „енклавама” у најлошијој ситуацији и да су они до сада платили највећу цену борбе за националне интересе, који су се нажалост претворили у борбу за пуко преживљавање. Не желим овом приликом да вам износим појединачне случајеве и како поједини људи живе и како се сналазе и то првенствено зато што ту њихову борбу видим као чин херојства, али је они нажалост често виде као чин понижења или боље рећи константног понижавања. Треба видети рецимо Гораждевац. Колико је деце ишло у који разред пре Бриселског споразума, а колико сада. То ће и вама и грађанима Србије дати много бољу слику о дешавањима на КиМ .

Што се Срба на северу КиМ тиче верујем да је велики проблем за нас нестанак институција Републике Србије са овог подручја и преузимање потпуне управе над севером од стране органа и институција Republike Kosova, а сви лични страхови и проблеми последица су тога.

Међутим, по мом мишљењу највећи је проблем то што је у народу проклијало неповерење према „Београду“ као и то да народ више не води идеја већ страх. То смо, као и низ других ставова, идеја и предлога изнели у директном разговору са председником Републике. Жао ми је што је накнадно, од „браниоца лика и дела” много тога обесмишљено.

Ако је 2004. година била упозорење које је требало да обесмисли сваку идеју о повратку Срба, какву поруку је послало убиство Оливера Ивановића?

То и јесте чињеница коју смо ми у Српском националном форуму међу првима уочили и изнели. Погром 2014. представљао је прекретницу у повратку Срба на подручје КиМ. Један број прогнаних се до тада снашао у остатку Србије. То су углавном били материјално обезбеђенији кругови становништва. Међутим велики број Срба био је по колективним смештајима, по разним шупама и баракама, у једном, безнађу. Управо међу њима је и највећи број оних који су своју шансу за иоле пристојним животом видели у повратку. И кренули су да се враћају. Баш када је тај повратак постајао опипљивији и јачао позицију Срба на КиМ десио се погром, и повратак стаје.

Управо када су Срби на КиМ невољно и јадно, са муком и горчином почели да прихватају последице и Бриселског споразума (након којег су као што сам малопре рекао почели да размишљају о алтернативама за живот на КиМ) десило се убиство Оливера Ивановића. То убиство је, нажалост, народ разумео као поруку да живот ван КиМ више није алтернатива већ, можда, и једина могућност. А то се посебно односи на оне који имају храбрости да размишљају својом главом. По мојим сазнањима већ је неколико колега напустило КиМ.

Разговарати о Оливеровом убиству, а не поменути и све оно што му је претходило било би неморално. Немојмо да заборавимо изборе на којима је Оливер ушао у други круг и у којима је био изгледни победник тих избора. Немојмо да заборавимо лицемерје и појединачну (али и колективну) моралну поквареност коју су нам тада као и приликом Оливеровог хапшења и суђења, презентовали разни представници међународних фактора. Немојмо да заборавимо ни сатанизацију Оливера Ивановића од стране неких медија. Шта су по том питању урадила новинарска удружења, интелектуалци Србије, слободномислећи људи …? Шта је по том питању урадила држава Србија? Шта смо урадили ми као народ? Све то су елементи убијања Оливера, а оно што мене јако брине је то да ће последице Оливеровог убиства по друштво Србије бити далекосежније него што ико сада претпоставља, иако те последице можда нећемо ни уочити ни разумети у том тренутку, већ ћемо их вероватно тек постати свесни након неког времена.

Да ли би евентуално потписивање свеобухватног споразума са Приштином за резултат могло имати „помирење са Албанцима“ или, пак, стварање још дубљег раздора?

Тај тзв. свеобухватни споразум видим као још једну у низу фарси које смо имали до сада и које ћемо имати у будућности. Сматрам да је то још само још један показатељ да Косовом и Метохијом влада лаж – на свим нивоима. Велики број Срба се лажно заклиње на останак и опстанак а у ствари од КиМ су спремни све што могу да узму али мало да дају. Међународни представници се заклињу у европске вредности и друштвени напредак а у стварности су један од највећих извора и генератора корупције. Албанци јавно тврде да желе Србе као активног учесника, како они кажу – косовског друштва, а све чине да се сваки елемент српског утицаја на КиМ избрише из прошлости и елиминише у будућности.

Значи, као што рекох – лаж, на свим нивоима.

Да ли су грађани Србије по вашем мишљењу морално спремни да на референдуму између ЕУ и КиМ изаберу КиМ?

Често сам лично био у прилици да чујем да се људе који као оправдање за своје учешће у разним непочинствима користе израз „па ја сам само радио свој посао“. Негде сам прочитао и да је један од извршилаца масовних убистава у концентрационим логорима рекао исту реченицу.

Па ваљда смо управо зато и људи што поред тога што имамо неки посао и нешто морамо да радимо, поседујемо духовна и морална начела која нам показују шта је исправно да се ради, а шта не.

Косово и Метохија су место на којем је српски народ у историји често своју духовну и моралну вертикалу стицао, али и губио.

Искрено се надам и верујем да ћемо смоћи снаге да ту духовну и моралну вертикалу коју смо сада изгубили опет повратимо. Уколико то не будемо учинили нама као друштву и као народу нема спаса, без обзира колико референдума будемо организовали.

Како оцењујете образовни систем на Косову – да ли је тачна опаска да су на Универзитету у Косовској Митровици само уџбеници српски?

Образовни систем на КиМ састављен је од два дела. Значи имамо систем образовања на албанском који контролише влада у Приштини и имамо систем образовања на српском језику који се спроводи по наставним плановима Министарства просвете Републике Србије али над њим надлежност имају органи Србије и делимично органи тзв. Републике Косова. Систем образовања на албанском језику је (званично) најгори у Европи и један од најгорих у свету. На жалост, таква тенденција се прелива и у систем образовања на српском језику али је то толико обимна тема да би само о њој морали посебно да разговарамо.

У којој мери Закон о локалној самоуправи којим се предвиђа да Северна Митровица једина може да буде доносилац одлука везаних за високо образовање, носи опасност од „интегрисања“ Универзитета у косовски систем?

Потпуно је јасно да тај пут подразумева и потпуно интегрисање у систем образовања тзв. Републике Косова. Ко верује да је другачије нека само погледа предлог Закона о високом образовању Косова или нека прочита закључке са састанака Управљачког тима који би требао да сачини предлог Статута заједнице (асоцијације) општина са српском већином.

Како се прави кадровска структура у систему здравства и образовања?

Још од 1999. године група нас дала је предлог да се у образовном систему на КиМ а посебно на Универзитету у Приштини, са тзв. „политике квантитета“ пређе на „политику квалитета“, препознајући да ће политика квантитета (бесомучне продукције) довести до пада квалитета који ће на крају за последицу имати и пад квантитета. И управо је то оно што смо данас добили. Ни једна од Власти од тада до данас није променила свој однос према образовању на КиМ. Уместо да образовање градимо према моделу како је то радио Израел на универзитету у Јерусалиму (све најбоље), ми смо од образовног система на КиМ направили управо обрнуто. Зато је образовни систем често постајао и предмет подсмеха и поруге када се зна какве су све махинације од основног до високог образовања чињене, а и данас се чине. А све у име и родољубља и патриотизма. Е, не може се тако бранити Косово. Узимањем свих привилегија и злоупотребом свих могућих полуга власти.

Да ли са таквим симболима ми можемо бранити Косово?

Одавно је Меша Селимовић написао да нема горих људи од улизица. Један од великих проблема на КиМ је управо њихово присуство у свим сегментима друштва, до те мере да онима вреднима, иако их је више, не остављају скоро никакав простор. Мене они не брину, мене брине то да људи који држе власт то не виде или не желе да виде, и да не схватају да ће сутра чим им се укаже боља прилика за њихове личне интересе улизице продати и њих као што су продали и оне пре њих. А у међувремену наши интереси као народа биће даље девастирани.

Међу првима сте на КиМ и у Србији инсистирали на томе да се коначно понуди одговор на питање у којој вези су УО и повећан број оболелих од карцинома. До каквих сте као лекар закључака дошли?

Неколико година након рата на КиМ, колеге са Катедре за гинекологију и акушерство приметиле су повећање учесталости поремећаја при порођајима. Као лекар специјалиста који се бави утицајима загађења животне средине на здравље становништва осећао сам обавезу да укажем на ризике за здравље људи који су се појавили. Постојали су покушаји појединаца и група да се истраже последице, међутим ми као друштво до данас нисмо смогли довољно воље, снаге, знања и умећа да дамо обједињени, научно и стручно заснован, одговор о томе које су последице дејстава НАТО пакта на животну средину и здравље наших грађана. А морали смо.

Морам да вам напоменем да испитивање последица дејстава НАТО пакта не обухвата само испитивање последица деловања осиромашеног уранијума. Јавност често греши у томе, јер су последице других тешких отрова (пиралена, винилхлорид мономера, живе и др.) можда још и веће. Управо у том правцу је и покренута иницијатива за формирање Међуресорног радног тела (МКТ) за испитивање последица дејстава НАТО пакта. Као неко ко дуги низ година ради у тој области у којој имам запажене резултате и ја сам био предложен за члана тог тела. Нажалост, злоупотребом политике покушана је деградације мојих научних резултата и мене лично, како би моје име волшебно нестало са списка чланова. Међутим, те активности су разобличене.

Које би околности могле да вас потакну на размишљање да се одселите са КиМ?

Као неко ко инсистира на томе да је српском народу неопходна истина као главни лек за стање у којем се налази, морам је изнети и онда када она може произвести лоше последице.

Нема тога на КиМ ко после Оливеровог убиства не размишља о својој будућности. Па и ја. Био сам изложен страшним притисцима и чак препорукама неких људи да ме како кажу „ставе у заштиту“. Међутим ја сам то одбио, јер верујем да се зло побеђује добрим, да се незнање побеђује знањем, бешчашће – чашћу. Док тако будем могао да функционишем остаћу овде.

Наташа Јовановић

Опрема: Стање ствари

(Печат, 27. 7. 2018)

 

Advertisements

Пошаљите коментар

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s