Лука Вукадиновић: Од Јуче до Сјутра

Сијеш сузе, жањеш прву срећу. Сијеш љубав, жањеш жртву већу. Сијеш радост, жањеш наду младу. Сијеш наду, жањеш глас. Сијеш вјеру, жањеш спас

Лука Вукадиновић

Како нијесам рођен тамо неђе ђе је простије живљети.

На овај луксуз се не могу навићи.

Много је брате ође фино, много се брзо дозвасмо па стога нам је и живот бољи а ми задовољнији.

Лијепо неко мјесто, само што још увијек нијесмо научили да лијепо држимо постове који се са годинама само продужавају.

Има ли ко да је сит а да је спреман да комад леба пружи гладном ето чисто да гладни завара глад.

Него нећу Вас сјекират, нијесте ни заслужили.

Рекоше нам да прошлост морамо сакрити и да са њом не можемо далеко стићи па баш вам због тога и морам испричати прошлост како би знали колико сте пали.

Била је то земља близу мора и звала се како се звала и како се данас зове оно што је остало од ње а остало је једно парче неба што још оно за њом плаче.

Некад се говорило другачије и другачије се мислило.

Данас и ако нешто кажемо морамо клетвом потврдити а лажом завршити.

Некад смо имали све што нам је требало па и ако се није баш вазда имало.

Данас све имамо а опака глад влада међу затрованом рајом.

Некад се мало тражило а много радило па се мука калила жртвом а жртва плодом рађала и хранила сузе родитеља.

Данас много тражимо а мало имамо, немамо ни то што имамо. Жртва нам је једина своја а она је мала и нема тежину.

Некад су се људи састајали и лијепим говором водили, некад су се момци и женили, кућили и огњиште чували.

Данас кука младо момче и кукају момци млади, данас момци кућу руше, данас људи са људима опште.

Некад се знало ђе је коме мјесто и знало се добро кад ти једном каже, био је ред знао се пут.

Данас младост нове тајне носи, младост носи док мржња односи, данас нема среће ни образа, данас младост живи без погледа.

Некад су се размахани момци, сиротињом и образом звали, некад су се челичили млади и бивали у животу бољи.

Данас свима кичма омекшала, мало снаге у младо чељаде, много злобе у незнању спава.

Некад су се знали обичаји и знало се шта је коме прече, некад су се руке и образи познавали на људској судбини.

Некад је било а оће ли данас бити?
Оће ли се тврди покорити, оће ли се јаки раслабити, оће ли се мали узвисити, оће ли се гладни нахранити.

Како сијеш тако ћеш да жањеш.

Сијеш сузе, жањеш прву срећу.
Сијеш љубав, жањеш жртву већу.
Сијеш радост, жањеш наду младу.
Сијеш наду, жањеш глас.
Сијеш вјеру, жањеш спас.

Него није трагедија већа у времену тежих обећања, само нам је жеља полећела далеко изнад наших осјећања.
Веома је питка ова нова варка, попиће је свака млада жеља јака, оставиће човјек своје задње дане, кушајући сласти погубне и гладне, остаће му само једна празна чаша и кајање дуго без покајног часа.

Advertisements

Пошаљите коментар

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s