С којим се циљем делегација наше Народне скупштине уопште упутила на заседање Скупштине НАТО-а? Има ли икога у Србији или Републици Српској коме је потребно објашњавати карактер те организације и њене задатке
Извор: Нови стандард
Од 25. до 28. маја у Варшави је одржана Парламентарна скупштина НАТО-а. Не би вределa помена да том скупу није присуствовала и делегација наше Народне скупштине, а поготово да се на том скупу Северноатлантског савеза није чула реч Наташе Јовановић, посланика Српске радикалне странке. Пошто није могла да ћутке саслуша нападе на Русију и Путина, она им се одлучно супротставила, али је, као што се и могло очекивати, остала у своме протесту потпуно усамљена.
Нису позната реаговања осталих учесника скупа на излагање госпође Јовановић, изузев онога што је српској јавности пренео шеф наше парламентарне делегације, иначе посланик Српске напредне странке г. Драган Шормаз.
Озлојеђењен иступањем своје скупштинске колегинице, г. Шормаз је рекао да је оно било „скандалозно и као нека врста срамоте за Србију и српску делегацију”, а највише јој је замерио што је у свом обраћању скупу у Варшави изјавила како подржава руског председника као српски посланик. „Као да она нема свог председника државе”, закључио је гневно.
Разуме се, гђа Наташа Јовановић му није остала дужна па је узвратила речима да је Шормаз доказани натовац и мрзитељ Руса. Он се, опет, бранио како никада није изјавио да Србија треба уђе у НАТО: „Стриктно се држим политике војне неутралности, али залажем се за сарадњу са НАТО-ом, као што и сарађујемо. Ми смо у пет година имали 44 вежбе са војском САД и 23 са НАТО-ом.То је огроман степен сарадње. И ако кажем да имамо такав степен сарадње док други о томе ћуте, ја нисам рекао ништа што није тачно, него сам рекао истину”.
Наташа Јовановић (Извор: СРС)
И док гђа Јовановић поносито говори како је у Варшави бранила част и углед не само своје странке, већ и већег дела српског народа који мисли као она, а г. Шормаз се са њом уопште не слаже, узалуд је надати се да ће се њихови ставови икада приближити. То је, ипак, потпуно споредно у односу на основна питање које се мора овом приликом поставити:
С којим се циљем делегација наше Народне скупштине уопште упутила на заседање Скупштине НАТО-а?
Има ли икога у Србији или Републици Српској коме је потребно објашњавати карактер те организације и њене задатке? Да се не говори само о бомбардовању 1999. године, Северноатлантски савез је, више од четврт века, стални заштитник и најбољи сарадник земаља које српском народу нису никако наклоњене.
Друго питање, које је такође веома важно, често остане некако по страни, па се и занемари… Српска јавност толико слуша приче председника и његових папагаја (међу које, несумњиво, спада и г. Шормаз ) о војној неутралности наше земље да се мора запитати:
Шта за наше натовце уопште значи реч неутралан, када се српски војници непрестано увежбавају за неке будуће ратне интервенције против онога кога САД или НАТО прогласе за свог непријатеља, а који уопште не мора да буде и непријатељ Србије?
Драган Шормаз (Фото: Танјуг)
У свему томе сувишно је посебно наглашавати лицемерје српских властодржаца који сваке године широм земље подржавају комеморације жртвама НАТО-бомбардовања или рад недавно основане комисије чији је задатак да утврди тешке последице бомби са осиромашеним уранијумом по здравље грађана Србије, а да се у исто време хвале како са том истом зликовачком организацијом одлично сарађују.
Према најновијим вестима, изгледа да ће се та сарадња све више развијати. САД и НАТО намеравају да оснују „Клуб 100” у који би ушли професори наших универзитета и друге јавне личности, а чији је циљ отворено залагање за приступање Србије НАТО-у.
Нажалост, са прилично извесности може се очекивати да ће се и код нас наћи довољно „угледних личности” које ће се радо одазвати овом позиву у очекивању да буду веома пристојно награђени за своје пропагандне услуге оснивачима „Клуба 100”.
 Помозите опстанак Стања ствари! €20,00 |
Categories: Судбина као политика
Оставите коментар