Спаја нас делом историја: током Првог светског рата Свети Николај (Велимировић) је избегао у Енглеску и тамо имао великог утицаја, с друге стране – Христос нас спаја, каже духовни поглавар англиканаца
Духовни поглавар Англиканске цркве говори на скупу у Новом Саду (Фото Епархија бачка)
Нови Сад – Кентерберијски надбискуп Џастин Велби радо користи фудбалске метафоре у својим говорима, али је очигледно да има и одличну кондицију, јер је након дебате о хришћанском присуству и сведочењу у европској будућности тако брзо ходао холовима новосадске Конгресне дворане Мастер-центра да су одабрани новинари задихано трчали како би га стигли и ушли на кратку прес-конференцију.
„Политика” је имала привилегију да ту буде једини медиј из Србије. На констатацију да је преседан у православном свету да се другој хришћанској цркви, као што је то Англиканска, дозвољава да служи у једном православном храму – у згради Београдске патријаршије, као да и кентерберијски надбискуп и патријарх Иринеј често говоре о одличним односима СПЦ и Англиканске цркве, питали смо Велбија шта је то што их повезује.
– То је веома добро питање. Делом историја. Пре стотинак година, током Првог светског рата, Свети Николај (Велимировић) је избегао у Енглеску и тамо имао великог утицаја. Неке од шкотских жена организовале су болничку негу рањених Срба и оних који су претрпели последице рата у Србији. С друге стране, мислим да ме је Његова светост на састанку подсетио на то шта нас спаја: Христос нас спаја – истакао је за „Политику” Џастин Велби.
Заиста, кроз историју, Србија и Енглеска су увек биле на истој страни, али друго питање за надбискупа било је: да ли су Срби у праву када се осећају изданим од својих традиционалних савезника после догађаја из деведесетих година?
– Једна од ствари које сам научио је да морамо да будемо веома самосвесни када питамо и одговарамо на оваква питања. Прво морамо да погледамо у своја срца. Онда можемо да се осврнемо уназад чак и на догађаје који су се одвијали пре двадесет, тридесет, четрдесет година, када је велика штета учињена, а природа рата је таква да је неправедан, чак и када се боримо за добру ствар – одговорио је Велби.
Он је нагласио да не говори о догађајима током деведесетих година прошлог века, већ да говори о било којем рату.
– Чак и када се боримо за добро, чинимо грозне ствари у рату. Окрутност је природа рата. Тако да морамо да почнемо да прихватамо врлине које су у нама и морамо да се питамо шта је потребно за помирење. А оно што нам је потребно јесте време, доста времена, искрена дискусија, интегритет у прихватању, како својих, тако и грешака других. Лако је рећи: други су криви, они су започели. Морамо да почнемо са оним што је у нама и запитамо се шта је потребно да бисмо опростили онима који су нам наудили. Знам из личног искуства, из догађаја који се десио пре 35 година, на овај дан. Најболнији догађај у мом животу. Мржња и огорченост је нешто са чиме се борите сваког дана. Помирење има цену. То је пут кроз камен и трње на којем морамо да садимо цвеће и руже. Тешко је. Ту морамо да почнемо – истакао је кентерберијски надбискуп.
Духовни вођа англиканаца, који је недавно венчао принца Харија и Меган Маркл, као учесник глобалног спектакла у капели Светог Ђорђа у дворцу Виндзор, дошао је у Србију на Генералну скупштину Конференције европских цркава. Био је истинска звезда важног скупа, јер Конференција окупља 116 православних, протестантских, англиканских и старокатоличких цркава из свих земаља Европе, а чињеница да се одржава у Новом Саду, на територији Епархије бачке, чини велику част СПЦ, како је на отварању истакао патријарх Иринеј.
Биографија шездесетдвогодишњег духовног вође Англиканске цркве, чији је поглавар краљица Елизабета Друга, била би идеалан сценарио за високобуџетни филм, јер је његово духовно просветљење бљеснуло након изузетно успешне менаџерске каријере у пословима са нафтом. Поред тога што је његов прелазак из корпорацијског у верски сектор био изненађујући, и успон у Христовом свету био је изузетно брз, те су водеће лондонске кладионице обуставиле клађење на његово именовање за кентерберијског надбискупа. Кладионице никада не греше, нарочито када у рачунарима који обрачунавају квоте постоје подаци да је Велби био школски друг тадашњег премијера Дејвида Камерона и још неколико припадника племства и политичког естаблишмента.
Неколико година после његовог избора показало се да су те везе много дубље и да воде све до кабинета Винстона Черчила. Наиме, Џастин Велби открио је идентитет свог правог оца након тестирања ДНК, обавестивши нацију да је сазнао да је он заправо биолошки син сер Ентонија Монтања Брауна, последњег Черчиловог приватног секретара.
О истинском утицају Велбијевог биолошког оца пише и актуелни шеф дипломатије Велике Британије Борис Џонсон у својој књизи „Фактор Черчил”. Наиме, на јахти Винстона Черчила „Кристина” примљен је мистериозни телефонски позив. Ентони Монтањ Браун замољен је да окрене „Оператера 17” у Белој кући.
„На линији је био нови председник Џон Ф. Кенеди, који је питао да ли би Черчил желео да седне у председнички авион и дође до Вашингтона – да проведе неколико дана са ЏФК-ом. Браун је морао брзо да размисли и одлучио је да се захвали председнику на љубазној понуди, али да каже не. Черчил, једноставно, није био довољно покретан, а био је већ и прилично глув”, пише Џонсон. Браун је, дакле, био тај који је одлучио да се Кенеди и Черчил ипак званично не састану, за шта је Борис Џонсон сматрао да је штета. Била је то последња Черчилова прилика да седне у Овални кабинет – а сусрео се са већином председника, још од времена Вилијама Мекинија давне 1890. године. Судећи по истраживању Бориса Џонсона, у позним Черчиловим годинама политичке конце из Черчиловог кабинета вукао је управо отац Џастина Велбија.
Надбискуп кентерберијски дуго је веровао да је син Гевина Велбија, продавца вискија, који је, уз успешну трговину, веома радо конзумирао своје производе, што је довело до краха његовог брака са надбискуповом мајком Џејн, која је такође радила у Черчиловом кабинету.
– Себе проналазим у Исусу Христу, а не у генетици, тако да се мој идентитет није променио – казао је Велби након сензационалног открића.
Ако се и сумњало да је кентерберијски надбискуп изабран због своје блискости Круни и естаблишменту, скептике је демантовао либералним и хуманим ставовима. Говори да „брегзит“ дели британско друштво, противи се похлепи мултинационалних корпорација и банкара и веома је наклоњен сиромашним слојевима, мањинама, особама другачије сексуалне оријентације и мигрантима.
Александар Апостоловски
Categories: Преносимо
Оставите коментар