Симон Симоновић: О Призрену и још понечему

Године 2008. почиње историја албанског народа на Косову и Метохији. И она се наставља насиљем, и над историјом. Уместо Дренице, Рачка и највећег историјског града Бондстила, који је, ипак, амерички, „појавио се” српски Призрен

Уништена фреска из 14. века, Богородицa Љевишкa, Призрен (Фото архива „Политике”)

„Политика” је, 18. маја, на страни 6, објавила, односно затурила вест: „Косовска скупштина усвојила је јуче Закон о главном граду Косова – Приштини, и истовремено прогласила Призрен историјским главним градом.” Сачекао сам да се јави неко паметнији и позванији од мене. Историја је пуна варвара, или барбара који су рушили све пред собом и затим преузимали цивилизацијске тековине, јер нису имали своје, поробљених, побијених и протераних народа.

Стара српска престоница, Призрен, порушена је и спаљена 2004. године, наочиглед немачких војника који су 1999, четврти пут у 20. веку умарширали да смире Србе. Најгоре изјаве које су се могле чути како Србе треба уништити стизале су од Немаца: Герхард Шредер, Гинтер Грас, Јирген Хабермас… Уосталом, поглавље 35 смислила је Ангела Меркел.

Уочи другог савезничког бомбардовања Србије, у кабинету Била Клинтона вођен је разговор о Косову и Метохији. Неко га је од америчких Срба подсетио на манастир Грачаницу. „Преселићемо га”, одговорио је он. Није га преселио, изградио је Бондстил. Као „велики” познавалац историје средњег века Европе, Србију је гађао бомбама са осиромашеним уранијумом. Његов данашњи амбасадор у Београду понаша се као водећи амерички радиолог. Он у Београду доказује да амерички осиромашени уранијум у Србији није (био) радиоактиван.

После много насиља, године 2008. почиње историја албанског народа на Косову и Метохији. И она се наставља насиљем, и над историјом. Уместо Дренице, Рачка и највећег историјског града Бондстила, који је, ипак, амерички, „појавио се” српски Призрен. Немци су га, уз помоћ Американаца, очистили од Срба. Можда ће њихови и други НАТО војници, као и Синан-паша 1756, почети да дебелим малтером премазују фреске Исуса, његовог рођења, Богородице, српских краљева из лозе Немањића…

Они и не знају да су Срби скинули турски малтер и да су се појавиле фреске с почетка 13. века. Кад једном, боже здравља, склоне немачку бодљикаву жицу и уклоне малтер који увелико мешају Албанци, на Страшном суду, јединственом у византијском фреско-сликарству, појавиће се Бил и Хилари Клинтон, Џо Бајден, Весли Кларк, Тони Блер, Роберт Кук, Клаус Кинкел, Хавијер Солана… као црви измилеће НАТО генерали и адмирали, препознаће се Мадлен Олбрајт и Ангела Меркел.

„Јер варвари су варвари, и нису никакво решење”, завршни је стих песме Јована Христића „Варвари”.

Симон Симоновић, Београд

(Политика, 25. 5. 2018)

Advertisements

One thought on “Симон Симоновић: О Призрену и још понечему”

Пошаљите коментар

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s