Славко Стаменић: Не треба потписати непотписиво

Уколико би власт, зарад каквих неизвесних политичких или економских добитака, ипак потписала сагласност да њена покрајина, која јој је и корен и колевка, постане независна држава, следи, сасвим сигурно, најгори могући сценарио за Србију који би се морао избећи

Илустрација: Новица Коцић

Готово сви значајни фактори обелоданили су своје ставове о будућем статусу Косова. Сада је јасно да је Запад у потпуности за пуну државност Косова, земље са потенцијално сличним проблемима нашим су против, али, сем Шпаније, немају већу дипломатску моћ. Сама територија Косова је чврсто у рукама НАТО-а и сва позивања на ранија правна акта се сурово игноришу.

Искрено, Република Србија готово ништа не може да учини на Косову и са Косовом. Може и мора само једно: да не потпише признање независности своје силом отете аутономне покрајине. Такву срамоту частан и историјски народ, који је у историји и по цену великих жртава бирао страну правде, себи не сме да дозволи. Истина је да ће Косово, уз помоћ моћних, доспети једном до ранга држава већих ингеренција, али Србија је своју част пред супериорним сачувала једноставним непристајањем пред моћним.

Председнику Вучићу треба олакшати позицију свешћу да је, нажалост, Косово вековима губљено небригом српске државе, али да ипак не треба потписати непотписиво, јер само то остаје у свести народа. Међутим, уколико би власт, зарад каквих неизвесних политичких или економских добитака, ипак потписала сагласност да њена покрајина, која јој је и корен и колевка, постане независна држава, следи, сасвим сигурно, најгори могући сценарио за Србију који би се морао избећи – бесом понижених окупљањем оних којих би у Београду било можда и више од давног 5. октобра, а последице би у јарости незадовољних биле несагледиве по будућност Србије, „српски Мајдан“ не би само донео промену власти, јер нема никакве истинске политичке елите у опозицији и на власти у Србији, а сва питања била би отворена. Чинило би се и да је дошао трен за распарчавање Србије по замислима војвођанског клуба, Албанаца „Прешевске долине“ и Бошњака Санџака који је, због ове могућности, већ затражио статус Јужног Тирола. Варљива је нада да би огроман број Вучићевих гласача подржао и овакво понижење, то је скуп оних који држе до свог посла у времену незапослености, не би се придружили незадовољницима срамотног чина признања независности своје историјске покрајине.

Надаље, Србија би требало да остане кандидат за ЕУ докле год је то могуће, али не би смела да пристане ни на какве мере против земаља Евроазијске уније јер, једноставно, није члан ЕУ, а пример Турске говори о бескрајној неизвесности чекања на пријем. Али, уколико би нас уценили ЕУ, честитија и просперитетнија Евроазијска унија би требало да буде наш избор. Када Косово и Македонија буду чланице НАТО-а, остаће Србија као камен који жуља ЕУ и НАТО; али више нема потцењивачких претњи јер, за разлику од 1999, сада моћни помажу немоћнима ако су угрожени у сфери њихових интереса.

Ма колико нас болело отимање аутономне покрајине, факат да она ипак постаје држава доводи нас до „проблема“ сусрета спортиста и уметника са житељима Косова. Не само да је то ван политике већ и чињеница да ће Косово бити примано у разне спортске и уметничке асоцијације говори да се треба помирити са чињеницом о све већој могућности заједничког учешћа, те то треба тако и прихватити, а једино треба бити обазрив у компетенцијама Унеска.

Славко Стаменић, професор, Дрен

(Политика, 20. 5. 2018)

Advertisements


Категорије:Преносимо

Ознаке:, , , ,

Пошаљите коментар

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s