Бити прави револуционар значи, данас и пре свега, знати волети

Дијего Фузаро

Можда данас нема ничег револуционарнијег од љубави. У нашем времену беде и циничне себичности, љубав по својој природи најрадикалније доводи у питање саму основу универзалне лажности која се данас шири: љубав је чист донативни алтруизам, чиста отвореност за другу особу да би сведочила да тај други постоји.

Не постоји љубав тамо где постоје лични интерес, профит, добит. Из тог разлога, можда и наше доба које претендује да све зна и да зна све да ради – не познаје љубав осим у својим сурогатним облицима („ликвидним“, како је Бауман говорио), који у ствари имају мало или нимало везе са истинском љубављу, пошто су то облици себичности у којима се други појављује као једноставан инструмент у функцији задовољства и уживања самог ега. Једна од највеличанственијих дефиниција љубави коју нам је западна традиција дала је дошла од Августина Хипонског: „Volo ut sis“, каже Августин („Исповести“, VI, 7, 12). „Желим да будеш оно што јеси.“ Ово је тајна шифра осећаја љубави: нема свођења друге особе на себе, нема поседовања, нема ништења разлика, нема губитка себе у другоме.

Сасвим супротно томе је љубав: чисто давање, апсолутни алтруизам, тотална отвореност према другом, тако да он може бити у потпуности он. Љубав, у том смислу, јесте двоструко отварање ка свету: не поништава дистанцу већ је чува. Не уништава другост вољене особе, већ чини да она постоји, чувајући је и максимално је вреднујући. Из тог разлога љубав није свођење на јединство – сходно облику индивидуалистичког и посесивног егоизма – већ поштовање различитости и другости: очување дистанце.

Љубав је, такорећи, храм чије је јединство гарантовано чињеницом да почива на различитим стубовима, на неуништивој двојности која чини свет видљивим на нови начин.

Резултат је „ми“ у којем се не поништавамо, али у којем се у заједницу стављају наше аутономије: ми се бринемо за другу страну, али избегавамо пад у „двојну себичност“, како је то назвао Ерих Фром. Бити прави револуционар значи, данас и пре свега, знати волети.

(Печат бр. 517, 27. 4. 2018)

Categories: Преносимо

Tags: Дијего Фузаро, љубав